Cenzura u Sovjetskom Savezu: Pet zabranjenih knjiga

Postoji priča o tome da je Staljin, kada je pročitao „Za kim zvona zvone“, kratko rekao: „Zanimljivo. Ne sme da se štampa“

U Sovjetskom Savezu cenzura je bila surova, a povremeno i neshvatljiva. Država je utvrđivala spiskove nepoželjne literature, s kojom običan sovjetski građanin nije mogao da se upozna. Radi kontrole nad svim informacijama bio je uspostavljen niz državnih organizacija koje su bile pod kontrolom partije. A odluke cenzora se nisu uvek činile logičnim.

Arhipelag Gulag

Aleksandar Solženjicin je često u svojim delima obrađivao škakljive društvene i političke teme. Tokom nekoliko decenija aktivno se borio protiv komunističkog režima, zbog čega je njegovo stvaralaštvo u celini bilo pod posebnom kontrolom. Njegovi rukopisi su mogli biti štampani samo nakon ozbiljnog prerađivanja i pod uslovom da u njima potpuno odsustvuje kritika sovjetske stvarnosti.

Ipak, ni to nije uvek bilo garancija da će njegove knjige biti štampane. Najpoznatiji Solženjicinov roman Arhipelag Gulag je dugo bio zabranjen u Sovjetskom Savezu.

Doktor Živago: Nisam čitao, ali osuđujem!

Boris Pasternak je roman Doktor Živago pisao deset godina. Taj roman je bio vrhunac njegovog proznog stvaralaštva. On se dotiče mnogih tema koje su u Sovjetskom Savezu bile zabranjene: pitanja judaizma i hrišćanstva, teškog života intelektualaca, pogleda na pitanja života i smrti. Priču pripoveda glavni junak, doktor Jurij Andrejevič Živago, a najdramatičniji period njegovog života je od početka Oktobarske revolucije do Velikog otadžbinskog rata.

Odmah po okončanju rada nad romanom Pasternak je ponudio rukopis jednom popularnom sovjetskom časopisu, kao i jednom poznatom almanahu. Rukopis je odmah zabranjen za štampanje i proglašen antisovjetskim delom koje narušava principe socrealizma. Kao zvanični razlog za takvu odluku navedeni su korišćenje nedopustivih književnih postupaka, prekomerno optimistični opisi inteligencije i aristokratije, kao i stihovi sumnjivog kvaliteta. Tokom zasedanja Saveza pisaca posvećenog Pasternakovom romanu književnik Anatolij Safronov je izjavio: „Nisam čitao, ali osuđujem!“

Pokušavajući da zaobiđe cenzuru pesnik je ponudio rukopis italijanskoj izdavčkoj kući, tako da je delo prvi put bilo objavljeno u Milanu 1957. godine. Godinu dana kasnije pojavio se i na ruskom jeziku bez zvanične saglasnosti i na osnovu rukopisa koji Pasternak nije autorizovao. Postoji neopovrgnut dokaz da je tome doprinela CIA, koja je organizovala besplatno deljenje džepnog izdanja knjige svim sovjetskim turistima koji su posetili briselski festival omladine 1958. godine.

Za književno stvaralaštvo Boris Pasternak je dobio Nobelovu nagradu, ali medalju i diplomu pisac nije mogao da vidi do same smrti. Bivši sovjetski lider Nikita Hruščov negodovao je zbog vesti o nagradi i primirao pisca da odustane od nagrade. Ona je bila predata Pasternakovom sinu tek 1989. godine, 31 godinu nakon pesnikove smrti.

Lolita: Skandalozna priča o ljubavi

Lolita Vladimira Nabokova je jedan od najskandaloznijih romana 20. veka. Pisac ga je prvobitno napisao na engleskom jeziku, a potom ga je preveo i na ruski jezik.

Živopisna i vrlo detaljna istorija ljubavi odraslog čoveka prema maloletnoj devojčici bila je zabranjena ne samo u Sovjetskom Savezu nego i u mnogim drugim zemljama. Izraženi erotizam i detalji koji nagoveštavaju pedofilske sklonosti glavnog junaka bili su razlog da ovo delo ne bude prihvaćeno i u Francuskoj, Južnoafričkoj Republici, Velikoj Britaniji, Argentini, Australiji, Švedskoj, Novom Zelandu.

Knjiga nije smela da se štampa, skidana je s prodaje, a gotovi tiraži su spaljivani, ali su sve zabrane bile uzaludne. Svako ko je želeo mogao je da nabavi ovo disidentsko delo na crnom tržištu. Pre nego što je roman 1989. godine legalno objavljen, prodavci na crno su za njega tražili basnoslovne sume. U Sovjetskom Savezu se prodavao po ceni od 80 rubalja, u vreme kada je prosečna mesečna plata u toj zemlji bila 100 rubalja.

Zabranjene metamofroze Majstora i Margarite

Majstor i Margarita, kultno delo Mihaila Bulgakova, širokim masama u Sovjetskom Savezu je postalo dostupno tek 1966. godine, kada ga je časopis Moskva objavio, ali samo delimično. Kasnije je sovjetski književni teoretičar Abram Vulis iskoristio odlomke romana u svom pogovoru, što je bila prelomna tačka u širenju Majstora i Margarite. O piscu, koji je u tom momentu bio mrtav već 26 godina, počeli su da govore u prestonici.

Prva izdanja romana, u kojima se, prema rečima teoretičara književnosti Pavla Popova, neočekivano prepliću realno i fantastično, bila su prilično skraćena. Stroga cenzura je odlučila da sovjetskim građanima uskrati mogućnost da čitaju razmišljanja Volanda o metamorfozama žitelja Moskve, izbacila je priču o nestancima u stanu br. 50, pa je čak u Margaritina usta ubacila podobnu reč „ljubljeni“ umesto „ljubavnik“.

Delo je nadalje bilo redigovano najmanje još osam puta. Svaki put su određene scene dopisivane kako bi dobile željeni smisao. Ipak, čak i u takvoj formi prva potpuna verzija romana štampana je tek 1973. godine.

Za kim zvona zvone – kultna knjiga partijske vrhuške

U bestseleru Ernesta Hemingveja pripoveda se o američkom borcu koji se žrtvovao tokom Španskog građanskog rata. Tragizam i požrtvovanost, politička svakodnevica i opis istinske ljubavi, koji su karakteristični za pisca, kardinalno su se razlikovali od sovjetske ideologije. To je dovelo do potpuno očekivane odluke: dok su žitelji drugih zemalja mogli da čitaju roman još 1940. godine, sovjetski čitaoci nisu ništa znali o njemu sve do 1962. godine.

Eksperimentalni prevodi i publikacije dela, koji su nastali po narudžbini samog Josifa Staljina, bili su kritikovani. Roman Za kim zvona zvone proglašen je delom koje izvrće stvarne događaje. Postoji priča o tome da je Staljin, kada je pročitao knjigu, kratko rekao: „Zanimljivo. Ne sme da se štampa“. Vođine reči su bile gvozdene, zbog čega je knjiga bila zaboravljena sve do 1962. Kasnije su je kritičari preporučili za „unutrašnju upotrebu“ i ona je bila objavljena u ograničenom tiražu od 300 primeraka. Izdanje je bilo tajno i dobijali su ga samo pripadnici partijskog vrha na osnovu ranije sastavljenog spiska adresa, uz odgovarajuća uputstva.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Tim Davenport

 

Izvor Sputnjik, 25. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u