Председник Белорусије Александар Лукашенко током састанка са председником Русије Владимиром Путином на маргинама самита Шангајске организације за сарадњу, Бишкек, 14. јун 2019. (Фото: kremlin.ru)

Bojan Bilbija: Putinov akcioni plan za Lukašenka

Integracija s Moskvom jedini je realističan put za Belorusiju, s garancijama privrednog razvoja i očuvanja bezbednosti. Hoće li Lukašenko uspeti da sprovede taj akcioni plan?

Rusija i Belorusija ubrzavaju sprovođenje „mapa puta“ u međusobnim integracijama, složili su se prošlog ponedeljka predsednici dve države Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko. Na sastanku u snegom zavejanom Sočiju, dvojica lidera su se susrela uživo posle nekoliko meseci, a zatim otišli zajedno na skijanje. I pored snežnih nanosa većih od dva metra ispred kojih su se Lukašenko i Putin slikali, utisak je da odnosi Moskve i Minska više nisu „na ledu“ kao ranije i da značajnih pomaka ipak ima. Da li i dovoljnih, to će se još videti, ali je činjenica da se beloruski lider spasao pretnje revolucije i svrgavanja – zahvaljujući pravovremenoj i svesrdnoj pomoći kolege iz Kremlja.

Sada su pred njega postavljena velika očekivanja na planu ubrzane integracije i rešavanja svih otvorenih pitanja između dve bratske države. Kako sada Lukašenko nije više u poziciji da previše postavlja uslove, treba očekivati veći entuzijazam s njegove strane za okončanje procesa koji traje duže od dve decenije. Na radost, i u skladu s očekivanjima većine građana obe zemlje. A koje bi trebalo da postanu jedna: Savezna država Rusije i Belorusije.

Neutemeljeni optimizam Zapada

Upravo „pretnja“ stvaranja Savezne države podsticala je neprestano, godinama zapadne krugove na obračun s vlastima u Minsku, verujući – s neutemeljenim optimizmom – da je moguće da posle Lukašenka dođe neko ko će biti protivnik ujedinjenja s Rusijom. I da je, uopšte, realno da Aleksandar Lukašenko tek tako ode, a da Kremlj prstom ne mrdne da ga zaštiti. Za one koji su zaboravili, vredi još jednom napomenuti da Rusija ne samo da ima pravo već i obavezu da ako ustreba svim sredstvima zaštiti suverenitet, teritoriju i ustavni poredak saveznika, a Belorusija je svakako najbliži. Ova prava i obaveze određene su ugovorima zajedničkih struktura kao što su Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), Evroazijska ekonomska unija (EAU), Zajednica nezavisnih država (ZND)…

I, naravno, Savezna država, čiji je ugovor o osnivanju potpisan 8. decembra 1999, a posle ratifikacije u oba parlamenta, stupio je na snagu 26. januara 2000. godine. Upravo su Putin i Lukašenko, zajedno s bivšim predsednikom Rusije Borisom Jeljcinom stali na čelo ovih integracija, ali se od tada nije daleko odmaklo. Opšte uverenje u vrhu ruske vlasti je da je sada došlo vreme da se ove aktivnosti značajno ubrzaju i da je mnogo bolje da se ovaj posao poveri Lukašenku, nego da se dozvoli da bude svrgnut poput Viktora Janukoviča u Kijevu 2014. godine. Za razliku od ukrajinskog predsednika pre sedam godina, odlučni Aleksandar Grigorjevič nije oklevao da prihvati ruku pomoći, ali je i sam rešavao krizu kako je znao i umeo. Malo šargarepom, a više prutom. Tako je i dospeo na crnu listu EU i SAD, ali je bar izvukao glavu i vlast. Da bi, bar još neko vreme, nastavio da vlada, pred njim su sada ozbiljni zadaci u saradnji sa Rusijom.

Oponenti su, takođe, svesni da je trenutna politička igra okončana u korist Lukašenka. Tako je njegova protivkandidatkinja na predsedničkim izborima Svetlana Tihanovska, koju je Zapad bezmalo proglasio za novog šefa države iako je osvojila osam puta manje glasova od Lukašenka, izjavila za švajcarske medije da je „opozicija izgubila ulicu“. „Moram da priznam da smo mi izgubili ulice. Nemamo mogućnosti da se borimo protiv nasilja režima prema demonstrantima. Oni imaju oružje, oni imaju silu, tako da u ovom trenutku izgleda da smo izgubili. Naša strategija se sastoji u tome da se bolje organizujemo i držimo režim pod stalnim pritiskom, do trenutka dok ljudi ne budu spremni da ponovo izađu na ulice, moguće na proleće“, saopštila je nesuđena predsednica. Zanimljiva je lakoća s kojom nagovara sunarodnike da izađu pred „oružje i silu“, iako je sama napustila zemlju i otišla na Zapad još na početku protesta.

U takvim okolnostima sočinski susret dvojice lidera nije puka formalnost. Na to je ukazao u Lukašenko, nakon što ga je Putin dočekao prigodnim, toplim rečima u svojoj rezidenciji. Beloruski predsednik je podvukao da su on i Putin međusobno „bliski ljudi“. „Mi smo veoma bliski narodi, veoma bliske zemlje, i mi možemo u bilo kojoj formi da razmatramo naše ozbiljne probleme“, rekao je Lukašenko. Upotrebio je reči „ozbiljni problemi“, ali je ostalo nejasno da li je mislio da zajednički problemi stoje pred njihovim državama ili su se pak isprečili između država. Rekao je, doduše, da su dve zemlje „veoma bliske“, čime je i podvukao da je reč o dve, a ne o jednoj, zajedničkoj državi. Iz toga se vidi da je i ovog puta u Soči došao da „tvrdi pazar“. Putin se smeškao i klimao glavom. Lukašenko je dovoljno iskusan da zna da ovaj Putinov gest ne treba tumačiti kao znak saglasnosti, već samo izraz pristojnosti i signal da sluša sagovornika.

Kazao je Lukašenko i neke konkretne stvari zbog kojih šef Kremlja može biti zadovoljan. „Ne treba ništa izmišljati. Dosta toga smo uradili, i vlade su radile sve do sada. Označili smo 33 pravca, takozvane mape puta, koje smo izradili nakon našeg ranijeg dogovora iz Sočija da ove mape obnovimo, modernizujemo. Zaista, vlade su mnogo toga uradile, i u Rusiji, i u Belorusiji. Obnovile su format i danas mi je ambasador Semaško referisao da je ostalo možda šest ili sedam tih mapa, koje se sada drugačije i nazivaju i nad kojima naše vlade rade. Sve ostale su u principu spremne za potpisivanje i imamo akcioni plan“, referisao je Lukašenko, svestan da Putin očekuje konkretne rezultate u zamenu za ekonomsku, političku i bezbednosnu podršku koja mu je neophodna da bi opstao. Tako se njegova stara igra nastavlja, ali u novim uslovima. Ali čak i pomalo dvosmislene, daleko su ove Lukašenkove reči od onih koje je izgovarao, recimo, 2007: „Od nas traže ulazak u sastav Rusije. Neću da sahranim suverenitet i nezavisnost moje Belorusije“! Ovakve antiruske izlete beloruski lider sebi više ne dopušta – od kako su mu gnevni demonstranti zakucali na vrata rezidencije.

„Ja sam, naravno, veoma zahvalan za podršku koju pružate ekonomiji Belorusije. Želim da vas informišem da to nije uzalud, pare nisu bačene u vetar: od 70 milijardi dolara BDP-a Belorusije, kao što ste vi i rekli, minimum polovina je, kroz trgovinski promet, vezana za Rusiju. Mi smo Ruskoj Federaciji četvrti trgovinski partner. Zamislite samo koliko, od tih 70 milijardi, koristimo sirovina i delova iz Rusije“, pokušao je Lukašenko da impresionira svog kolegu, koji mu je ukazao da je trgovinska razmena dve zemlje opala prošle godine za oko 15 procenata, ali da je i dalje veoma visoka, sa 28,5 milijardi dolara. Na ovom pitanju nema mesta sporenju. Ekonomska razmena Moskve i Minska je nesrazmerno krupna u poređenju s bilo kojom državom veličine Belorusije. Za Moskvu je to ciljana politika: ruskoj ekonomiji nije potrebno toliko beloruske robe koju može i sama da proizvodi, da je reč o potpuno stranoj državi. Suštinski, Belorusija se tretira kao organski deo ruske ekonomije i kapital pod kontrolom Moskve samo kruži unutar sopstvenog tržišta. U tom smislu, Belorusija je duboko integrisana u Rusiju, ali ostaje da se to zaokruži i na političkom planu.

Tome se Lukašenko dugo opirao, ne želeći da Belorusija ima status ruskog regiona, a on da bude gubernator. Koristeći se ovim okolnostima, Zapad je dugo uspevao da drži zabijen taj klin u odnosima Moskve i Minska, ali sada manevarskog prostora za Lukašenka više nema. „Aleksandre Grigorjeviču, vi ste napomenuli o finansijskoj podršci. Vi ste apsolutno u pravu, to je važno, ali ni izdaleka nije glavno. Glavno je – zajednički rad i kooperacija u realnom sektoru ekonomije“, podsetio je Putin svog gosta od čega zavisi praktično polovina beloruskog privrednog proizvoda. Da njega nema, jasno je šta bi se dogodilo s Belorusijom i njenom ekonomijom.

To je snažna, neraskidiva veza između dve države, koju – u slučaju raskola – niko ne bi mogao godinama i decenijama da nadomesti. Ukrajina je bila manje zavisna od Rusije nego današnja Belorusija, pa kad je 2014. i 2015. došlo do prekida političkih i poslovnih niti, ekonomija joj se bukvalno raspala i do danas se nije oporavila. U Belorusiji bi sve to još gore izgledalo, ali se ukrajinski scenario u Minsku neće ponoviti. To je jasno i Svetlani Tihanovskoj, to je jasno Lukašenku. Zato je integracija s Moskvom jedini realističan put za Belorusiju, s garancijama privrednog razvoja i očuvanja bezbednosti. Kako je rekao i Lukašenko – akcioni plan je spreman. Spreman je odavno, ali se od njega očekuje da ga konačno sprovede u delo.

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor Pečat, 26. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u