Макета спомен-подручја Јасеновац испред споменика „Камени цвет“ (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

N. Tanasić: Jasenovac i slučaj Andrije Hebranga

Proces protiv Hebranga bio je jedan od krupnijih i visokoprofilnijih za vreme Informbiroa. Hebrang je optužen da je ruski špijun, ali i da su ga tokom rata vrbovale ustaše

Rasprave o Jasenovcu koje ovih danas iskrsavaju na svakom koraku navele su me da prisetim svog ličnog kontakta sa pričom o tom logoru smrti. Kao dete u kući koja je negovala snažnu antifašističku tradiciju (sve babe i dede su bili aktivni borci), za Jasenovac sam znao otkako znam za Drugi svetski rat. Kao i za Sajmište i Šumarice.

Kada smo se iz Sarajeva preselili u Beograd, izvukli smo iz stana poveću biblioteku mog pokojnog dede. Te knjige su bile poslagane uz zidove naše garsonjere, i zaklonjene nameštajem, jer police nismo imali. Do knjiga je bilo teško doći, morao je da se pomera nameštaj.

Bio sam negde u 7-8 razredu kada sam, tražeći neku knjigu, nabasao na staru knjigu iz 1952. koja je nosila naslov koji meni ništa nije značio: Slučaj Andrije Hebranga. Kada ju je majka videla, uzviknula je: „Jao, to je ona knjiga o Jasenovcu!“.

Majka mi je ukratko objasnila da je proces protiv tog meni nepoznatog Hebranga bio prvi kontakt šire jugoslovenske javnosti sa zverstvima koja su se događala u Jasenovcu. Rekla je da je knjiga bila zabranjena, i da su njenog oca upozoravali da je baci, „jer može imati probleme“.

Pošto je deda Gojko voleo knjige i nije nikada imao srca da ih baci (imao je čak neke austrougarske knjige na gotici koje je „spasao od komšije“, mada nije znao nemački), a inače je smatrao da knjige uništavaju samo nacisti, on je knjigu sklonio u drugi red knjiga na polici, i na nju zaboravio.

Zaintrigiran pričom, uzeo sam knjigu da je prelistam. Od samog početka mi ništa nije bilo jasno. Mislio sam da je taj Hebrang neki ustaša, a ispostavilo se da je komunista, nije mi uopšte bilo jasno za šta je optužen i zbog čega mu se sudi. Preskočio sam par desetina strana unapred.

Upao sam usred nečijeg svedočanstva o tome šta je gledao u Jasenovcu. Pominjali su se Maks Luburić i fra Filipović, zapamtio sam ta imena zauvek, jer ono što sam pročitao bile su, bez preterivanja, najužasnije scene mučenja, maltretiranja, i ubijanja ljudi za koje sam ikada čuo u životu.

Pročitao sam desetak-petnaestak strana, i vratio knjigu na gomilu sa osećajem dubokog gađenja. Bio sam potpuno šokiran, nikada do tada nisam imao kontakta ni sa čim sličnim, ni kvantitativno, ni kvalitativno. U pitanju je bilo jedno jezivo formativno iskustvo o užasima nacizma.

Setio sam se tih stranica par godina kasnije, kada sam čitao Braću Karamazove, u Ivanovom uvodu u Velikog inkvizitora. Nakon nabrajanja zločina nad kmetovskom decom u Rusiji, on poentira sa podacima o „zverstvima koja su činili Turci na Balkanu“. Prepoznao sam te scene, već sam se sa njima susretao. Samo nisu bili Turci, bio je neko gori.

Što se knjige o Hebrangu tiče, ona je ostala na vrhu naše gomile, i vrlo brzo nam je uzeo neko od naših poznanika „za svoje istraživanje“. Ne sećam se ko je bio, ali knjigu nije vratio. Vidim sada da se može naći na Kupindu, i po antikvarijatima.

U međuvremenu sam se površno informisao o celom tom slučaju, pa ne zamerite ako negde pogrešim. Andrija Hebrang je bio visokorangirani član KP Hrvatske (Hrvatske?! Ne Jugoslavije? Ma šta kažete?), koji je ’42. uhapšen i završio u logoru u Staroj Gradiški. Hebrang je uskoro sa grupom partizana razmenjen za dvojicu ustaških čelnika (dakle, ipak nisu baš sve „ustaše ubijane na mestu“), i nakon toga je nastavio da zauzima visoke položaje u NOVJ i posleratnom komunističkom režimu. Uklonjen je brzo nakon rata kao „sovjetski čovek“. Uhapšen je ’48. .

Proces protiv Hebranga bio je jedan od krupnijih i visokoprofilnijih za vreme Informbiroa. Hebrang je optužen da je ruski špijun, ali i da su ga tokom rata vrbovale ustaše, kojima je potkazivao drugove zagrebačke komuniste. Proces nije završen, Hebrang je navodno izvršio samoubistvo u Glavnjači, „obesivši se o radijator“.

Hebrangova smrt je očigledno uznemirila mnoge duhove. Hrvati ga danas smatraju „žrtvom komunističkog terora“, njegov sin – takođe Andrija – bio je istaknuti član HDZ i visoki državni funkcioner u Tuđmanovom režimu. Ukratko, te ’49. njegova smrt je otvorila mnoga pitanja.

Kao svojevrsan odgovor na kontroverze, 1952. godine se pojavila narečena knjiga „Slučaj Andrije Hebranga koju je potpisao visoki funkcioner KPJ general-major Mile Milatović, jedan od islednika u procesu, a u njoj su se našli materijali i svedočanstva sa Hebrangovog isleđivanja. I podaci o Jasenovcu.

Podaci su dalje rekla-kazala, ali ono što sam pročitao poklapa se sa onim što sam čuo. Jugoslovenska javnost je bila šokirana upravo podacima o Jasenovcu što je dovelo do antihrvatskog odijuma, zbog kojih je 50.000 primeraka knjige uskoro povučeno iz knjižara i, navodno, „zabranjeno“.

Hrvati tvrde da je knjiga povučena jer je nevešto skrivala da je Hebrang mučen i ubijen. Tvrde da je knjigu pisao Milovan Đilas, uz pomoć Dobrice Ćosića. Napominju da je knjiga „desetljećima služila kao izvor zla“ i „lažnih optužbi“.

Protiv Hebranga, ne protiv ustaša, Hebranga.

Na jedan primerak tog „izvora zla“ nabasao sam i ja kao osnovac. I zaista, u njoj sam nakratko bacio pogled na najveće zlo sa kojim sam se sreo do tada u životu. Jedino što se sa time kasnije moglo uporediti bila su užasna svedočanstva iz belgijskog Konga.

Taj kratki pogled na Jasenovac preko knjige koja je bila svedočanstvo o međusobnom razračunavanju komunista u vreme Informbiroa bio je za mene najneposredniji kontakt sa tim užasom. Od tada okrećem glavu kada se negde pojavi ili pomene Jasenovac. Tih 10-15 strana mi se zapeklo u pamćenje. Svako prisećanje je mali šok.

Kako se tema Jasenovca ponovo otvorila, ne prođe dan da ne pomislim na ovu knjigu. Nisam je nikada pročitao, i dan-danas ne znam šta je tačno bilo sa Hebrangom – je li bio ustaša, staljinista, i jedno i drugo? Je li knjiga ozloglašena zbog nameštenog procesa protiv njega, je li proces bio namešten, ili zbog zločina za koje je šira javnost saznala zahvaljujući njoj. Zanima me ta priča, mogao bi se o njoj snimiti vrhunski politički triler.

 

Autor Nikola Tanasić

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor NSPM, 27. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u