Nimalo prosta duša slovenska

Hajde da pokušamo da lociramo identitetske koordinate Đorđa Balaševića i da shvatimo šta se sa ovim pre svega velikim srpskim umetnikom iz Vojvodine dešavalo tokom života

Odlazak Đorđa Balaševića izazvao je ogromnu tugu na prostorima bivše Jugoslavije. Ne samo mi matori koji smo rasli uz njegovu muziku, već i generacije koje su dolazile znatno kasnije, otkrivale su lepe ljubavne, ljudske pesme, koje često liče na prave romane, uz njih se zaljubljivale, patile, slavile, proslavljale rođendane ili rođenja svoje dece… Nema mnogo takvih koji su stvorili zvučni pejzaž za bojenje svih najvažnijih događaja u životu, a njegova muzika će to zasigurno biti i generacijama koje dolaze.

No, po društvenim mrežama, a i u javnosti generalno, pojavili su se i tonovi ljudi koji su iz različitih uglova kritikovali neke njegove izjave, postupke, pesme, angažmane. Od Petrita Selimija, kome je smetala pesma „Ne lomite mi bagrenje“, do Veljka Ražnatovića, koji ga je definisao kao izdajnika. Hajde da pokušamo da lociramo njegove identitetske koordinate i da shvatimo šta se sa ovim, pre svega velikim umetnikom dešavalo tokom života.

Đorđe Balašević, istaknimo to odmah, jeste veliki novosadski, vojvođanski i srpski umetnik. Tačka. Njegovo stvaralaštvo je duboko integrisano u srpsku kulturnu tradiciju Vojvodine i predstavlja jedan od najlepših njenih izdanaka, a svakako najpopularniji. On je Čika Jova Zmaj dvadesetog veka, koji je doživeo još veću popularnost zato što je svoje stihove pakovao u sjajne muzičke forme, koje su uz Sašu Dujina često prerastale u prave simfonije. Uzgred, dok je Balašević sahranjen sa krstačom bez sveštenika i opela, Jova Zmaj je, po predanju, kao ozbiljan mason sahranjen ekumenski, uz sveštenike tri različite koncesije, što mu nimalo nije smetalo da i danas bude temelj vaskolikog srpstva.

Balašević je potpuno realni izdanak jednog složenog identiteta, koji se gradio i čuvao kroz prožimanja i sudare s drugim kulturama, kojima se nekada ženi, a nekada sa njima i ratuje, često živi u podozrenju, ali i deli panonska topografija koju je tako sjajno opisao u svojim stihovima. To su „paori“ primorani da ratuju u Galiciji, iako su im s druge strane pravoslavna braća. To je muka koju je i Crnjanski proživeo i opisao, sve ratujući protiv tih istih Rusa.

Upaljene sveće povodom smrti Đorđa Balaševića u centru Novog Sada, 19. februar 2021. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)
Upaljene sveće povodom smrti Đorđa Balaševića u centru Novog Sada, 19. februar 2021. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)

No, taj identitet koji barata i Sentomašom i Lančanim mostom i herendi porcelanom, sav je zapravo, kao i kod svih Srba iz Vojvodine, vazda bio izgrađen na koordinatama crkvenog kalendara. U vreme komunističke Jugoslavije u njegovim pesmama otkrivali smo kosmos u kojem se voli lepa protina kći, topovi tuku na Svetog Luku, traži sveća na Svetog Jovana, Gospod svira jesenju sonatu… I kasnije, uprkos njegovoj rezignaciji i bežanju od onoga što je pogrešno video kao savremene okvire srpskog političkog identiteta, njegove najlepše pesme gradile su se oko Badnje večeri ili Bogojavljenske noći.

Naravno, važniji od toga je jezik. Njegova poezija pisana je divnim, sporim, melanholičnim jezikom srpske Vojvodine. To je ona melanholija ravnice koja i u najduhovitijoj šali čuva patinu neke tuge. Divan starinski jezik „tetaka sa ladnom trajnom“, dedova i komšija, snaša sa salaša, jezik obogaćen tako prirodnim germanizmima, ponekom mađarskom rečju, ali i brojnim pozajmicama iz drugih kultura. Takva je, naravno, i muzika. Njegov pitki pop kretao se od tanga, čardaša, do Južne Amerike, bluza, džeza, ruskih romansi, prebogatog nasleđa panonskih Cigana itd, a sve vreme smo zapravo slušali i gledali jednog talentovanog bećara i svirca s tamburom.

Kao i svaki istinski umetnik, Balašević se nije snalazio s politikom i kretao se od ekstrema do ekstrema. Od „Računajte na nas“, preko „Triput sam video Tita maršala“, stigao je do „Rekvijema“ i razračunavanja sa svojim zabludama. Svoje kritičke note prema aktuelnim dešavanjima umeo je da provuče kroz antologijske albume, koji su se polako slagali tokom osamdesetih dok se država polako raspadala. Temperatura se podizala, a na „Bezdanu“ se 1986. pojavila legendarna „Ne lomite mi bagrenje“. Zgrožen onim što se našem narodu dešavalo na Kosmetu, Đorđe je napisao pesmu u kojoj je, bogami, zapretio „Sve ću da vas polomim“, te je razumljivo što se Selimiju ova pesma ne sviđa.

Nagomilane frustracije srpskog naroda izrazio je u duhovitom „Soliteru“, gde su vrlo ozbiljne teme upakovane u razigranu karnevalsku atmosferu. Bilo je, doduše, i „Samo da rata ne bude“, ali dominirao je opšti osećaj ozlojeđenosti prema zapadnim secesionistima. Ono što im je on tada poručivao (može se videti i na „Jutjubu“) nije zaostajalo za pošalicama Bore Đorđevića.

Obrt, čini se, počinje stvarnim lomljenjem od 1991. Balašević nije hteo da bude regrutovan, nije hteo da učestvuje u ratu i jasno se opoziciono postavio, ne samo prema Miloševiću, nego i svemu onome što je bila srpska politika tada. Posle 2000. porodica se vezala za liberalniji deo novosadske političke scene, koaliciju DS-a i Lige, uz razna preterivanja koja su taj politički angažman i već pomalo staračka ozlojeđenost doneli. No, uz sve to, 2004. je umeo da se izdigne i uradi testamentarni album „Rani mraz“.

Bakljada i projekcija Balaševićevog lika na zidinama Petrovaradinske tvrđave, Novi Sad, 22. februar 2021. (Foto: Tanjug/RTV/Jaroslav Pap)
Bakljada i projekcija Balaševićevog lika na zidinama Petrovaradinske tvrđave, Novi Sad, 22. februar 2021. (Foto: Tanjug/RTV/Jaroslav Pap)

Ova nimalo prosta životna, identitetska priča nastavlja se i u narednoj generaciji. Jelena i Jovana grade svoje živote u liberalnijem delu gradskog života, dok je Aleksa sa 27 već ozbiljna legenda konzervativnog srpstva u Novom Sadu: producent spota Zoke Bosanca, vlasnik MMA agencije „Megdan“, izrazito pobožan. Svi zajedno – prava srpska Vojvodina, koju je otac opevao bolje od bilo koga.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Jaroslav Pap

 

Izvor Politika

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u