Ko već godinama sprečava usvajanje zakona o ćirilici?

Izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, kojima se štiti ćirilica, već godinama čekaju da budu usvojene

Suština je u stepenu kulture, ne u ćirilici ili latinici. Načitasmo se i naslušasmo ovakvih kopernikanskih misli naših latiničara. Možemo se složiti. Kultura se i iskazuje kroz odnos prema njenim temeljnim obeležjima.

Nije ćirilica samo naša, ali je više naša od drugog pisma kojim se danas služimo. Može biti svejedno koje pismo koristimo u tehničkom, ali ne u simboličkom smislu. Čak i ako drugima nije svejedno, pa junački ratuju s ćirilicom. A simboli nisu samo simboli. Prvo je, pre osamdeset godina, donet zakon o zabrani ćirilice, pa je osnovan i Jasenovac.

Možemo s gorčinom sagledati da su strateške namere i jednog i drugog čina donele efekte produženog trajanja.

A od jezika i pisma sve počinje, kao prvih znakova slobode i suverenosti. Ako je, kao što se ističe, EU porodica evropskih naroda, onda je svaki narod onamo prihvaćen sa svim osobenostima, a ne samo kao prostor iz kojeg se crpe resursi, od radne snage do pijaće vode. Nebriga o jeziku i pismu dovodi do osnovne dezorijentacije. Došli smo do toga da površni i korumpirani deo elite dokazuje svoju širinu odbijanjem od pisma i nasleđa iz kojeg su potekli.

Dugo trajanje neprevladanog titoizma učinio je svoje. Mnogima deluje razumljivo da ono što važi za sve druge ne važi i za srpski narod. Kao da ne smemo da štitimo ono što svaki narod štiti? Pre četiri godine, s vrha države je najavljena Deklaracija o zaštiti srpskog naroda, koja uključuje i očuvanje jezika i ćirilice. Na Sretenje 2018. godine, umesto Deklaracije, dobismo kratko objašnjenje s toga vrha da tekst nije usvojen jer postoji želja da “dobijemo i širu međunarodnu podršku, a ne široku međunarodnu osudu”.

Jesmo li podršku dobili? Kakav smo odgovor očekivali? Dobro da je izbegnuto traženje dozvole za film o Jasenovcu. Ne bismo ga videli, nikada. Usput rečeno, nakon više hiljada TV repriza partizanskih i drugih prepotopskih ostvarenja, valjda od bombardovanja na javnom servisu ne videsmo seriju “Vuk Karadžić”. Možda zbog optužbi da je to tvorevina ratnohuškačka, kao i Memorandum SANU, ili predstava Kolubarska bitka?

Uporna borba za srpsko oslobođenje i održavljenje uključivala je i Vukovu borbu za srpski jezik. A jezik je danas više sredstvo raspamećivanja nego pamćenja. Poučavaju nas, tu nedavno, da četiri razvijene zemlje mogu da govore jednim, nemačkim jezikom a mi, štokavci, kao ne možemo. Prećutkuju da nikome nije palo na pamet da jezik prekrsti u npr. austrijski ili lihtenštajnski, pruski ili bavarski.

Dok drugi, novostvoreni narodi u okruženju sklapaju svoje identitete otimanjem od srpske baštine, dok se olako priznaju novi politički jezici na vukovskom jezičkom tlu, srpska država godinama ignoriše preporuke Odbora za standardizaciju srpskog jezika.

Zvanična Srbija, ne od juče, kulturne i simboličke ustupke prihvata kao jeftine i dopustive koncesije. Ali takav stav već stiže na naplatu, sa kamatama, u vidu zahteva da nam spolja uređuju pitanja srpskog jezičkog standarda: da jezik Bošnjaka kalajevski zovemo “bosanski”, da se oznaka “srpsko državljanstvo” ukloni iz pasoša, jer to nesrbe vređa…

Pojmimo da smo poprište tzv. hibridnog rata. To je dobar početak. Taj rat se ofanzivno i neodustajno vodi protiv srpske povesne memorije, kosovske zavetne misli. Slabe se unutrašnja uporišta, gde smo nalazili ključeve i razloge opstanka. A naša politička klasa glavno proglašava za sporedno i obratno. Smućuje, menja javnu svest, prema znanom spoljnom zahtevu. Srbija je pod mekom okupacijom, globalno-ideološkom prismotrom i paskom, isprva retorički prerušenom, a danas sasvim ogoljenom.

Pogledajmo u izloge radnji, knjižare i kioske, u ekrane. Usred Voždovca, morao je Vladislav Grujić, dve pune godine, isterivati pravo na pasoš ispisan ćirilicom. Mediji beleže još dva slučaja takvih rešenih tražilaca, u Čačku i Surdulici. Više je učinio Dejan Matić, vozač GSB i aktivista jednog udruženja za odbranu ćirilice, na obezbeđenju primene važećih propisa o službenoj upotrebi pisma nego sve nepostojeće državne inspekcije.

A tekst zakona koji reguliše upotrebu jezika i pisma čeka petnaest godina, od časa donošenja Ustava. Ali je taj zakon, isključivo u domenu manjinskih prava, više puta dopunjavan. A njegovi temeljni članovi, dalje neprilagođeni ustavnim odredbama, nisu ni taknuti. Šta blokira ta usklađenja, oko kojih ne bi smelo da bude sporova? U sopstvenoj državi, davno mukotrpno izborenoj, dospeli smo da se pravdamo, čak i pred delovima otuđene elite, zašto uopšte pominjemo potisnutost ćirilice, ne samo u regionu. Ono što su nam prethodnici očuvali u težim uslovima, prepuštamo budzašto i nizašta, bez trunke samopoštovanja. Elementarnu neodgovornost prikazujemo kao otvorenost. Nije tu kraj pometenosti, ali od jezika i pisma sve počinje.

Može država da reciklira kampanje o značaju nacionalnog jezika i pisma, snima spotove za snaženje kulturnog identiteta u doba vrtoglavih promena i unifikacije sveta. Ali, to su pobočne aktivnosti. Ustavom obavezujuća delatnost je izrada zakonskog okvira i jasnih strateških dokumenata. Pre svih drugih mogućih integracija, najpreča je unutarnja reintegracija, javna politika što uvažava da kulturni simboli svakog istorijskog naroda pripadaju polju visoke osetljivosti i najviših značenja. Osobito kad je narod podvrgavan i fizičkom i simboličkom potiranju. Ukoliko državni organi i ustanove ostanu na deklaracijama, ne čineći ništa drugo, ukidaju i ono malo naše preostale suverenosti i ne zaslužuju ni okrajak poverenja.

Izmene zakona čame u fioci

Izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, kojima se štiti ćirilica, već godinama čekaju da budu usvojene.

Predlog izmena uradilo je Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU. U predlogu stoji da ćirilica mora da ima prednost u odnosu na latinicu – pomoćno pismo. Ćirilicom je obavezna komunikacija u pravnom prometu, u nazivima preduzeća, njihovih sedišta i delatnosti, kao i na deklaracijama, potvrdama i računima. Škole, mediji, javna preduzeća, profesionalna i strukovna udruženja čiji je osnivač država ili imaju državni kapital, moraju isključivo da koriste ćirilicu…

Novosti su pokušavale da dođu do odgovora – zbog čega ovaj propis čami u fioci, ali nadležne institucije ostajale su neme na sva naša pitanja.

 

Autor Dragan Hamović

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/shorin011

 

Izvor Večernje novosti, 02. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u