Patriotski mediji na vetrometini

Patriotski novinari u Srbiji nalaze se na vetrometini između provladinih medija sa jedne, i opoziciono-prozapadnih medija sa druge strane. Njihova pozicija je nezavidna

„Zadatak nezavisne štampe je da slobodno pretresa javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.“ Ovim citatom Ota fon Bizmarka, prvi urednik najstarijeg dnevnog lista u Srbiji Vladislav Ribnikar, predstavio je čitaocima prvog broja Politike poziciju lista. Govorio je još i da se „nigde kao kod nas toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno“.

Primenjeno na današnju medijsku situaciju u Srbiji, ne postoji niti jedno veliko javno glasilo koje „podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe“, što predstavlja načela na kojem je pre 117 godina stvorena Politika. Pokušaću da dam odgovor na pitanje zbog čega je danas novinar u Srbiji razapet između dva naizgled suprotstavljena, a u stvari suštinski ista pola, što dovodi do nestanka alternative u vidu moderne Ribnikarove Politike i kakve sve to ima veze sa marginalizacijom patriotskih medija.

Institucionalno jednoumlje

Najveći problem predstavlja nedostatak izvora finansiranja, jer je finansijska moć raspoređena isključivo na dva pola, što novinarima ne ostavlja puno „manevarskog“ prostora. Jedan pol čini vladajuća struktura, koja kontroliše veliki broj medija, kako tabloida, tako i onih profesionalnijih. Sa druge strane imamo nevladine organizacije koje dominiraju opozicionom scenom, ali i institucijama u Srbiji. Uzimajući u obzir potpisivanje Briselskog sporazuma od strane aktuelne vlasti, čime je predviđen, kasnije i izvršen izlazak države Srbije iz institucija na Kosovu i Metohiji, a Srbi južno od Ibra ostavljeni na milost i nemilost albanskoj političkoj garnituri u Prištini, jasno je da ona nikako ne može biti patriotski usmerena. Pristrasni stavovi nevladinih organizacija o dešavanjima tokom ratova devedesetih godina (kao i tokom Drugog svetskog rata, ispostaviće se ovih dana) tek se ne mogu nazvati patriotskim.

Koliko su institucije bitan faktor u konstruisanju jednostranog tumačenja pomenutih dešavanja govore primeri nekih profesora beogradskih univerziteta sa kojima su čitaoci Novog Standarda dobro upoznati. Kao student treće godine žurnalistike na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu svedok sam da je i u ovoj instituciji slična situacija. Pošto su nas veoma dobro naučili da je najgori oblik cenzure – autocenzura, nisam imao veliku dilemu da li da pišem o ovome. Treba napomenuti i da nisu svi profesori sa smera u pitanju, kao i da je ispoljavanje njihovih ideoloških uverenja tokom nastave minorno u odnosu na gradivo, ali to me ne sprečava da ukažem na nedostatke koji smatram da postoje.

Već na početku studija, na jednom od prvih predavanja umesto Istorije novinarstva nenajavljeno nam je održana NATO tribina, gde su glavni govornici bili poslanik Dragan Šormaz i šef kancelarije NATO-a u Srbiji Ćezare Marineli. Govorilo se o brojnim donacijama NATO-a državi Srbiji (oko milijardu dolara; zanemarićemo što je šteta prouzrokovana bombardovanjem 30 do 100 puta veća), o tome kako treba da budemo okrenuti budućnosti, a ne okovani prošlošću, ali i da snage KFOR-a, kojih ima znatno manje nego u martu 2004., garantuju Srbima bezbednost. Na moju opasku da mi je nelogično da brojčano manje snage garantuju bezbednost Srbima, uprkos tome što veće snage to nisu uspele, gospodin Šormaz je govorio o tome kako nas takva retorika busanja u grudi neće nigde odvesti.

Vremenom je počelo i da se govori i o „nedopustivoj promociji knjiga osuđenih ratnih zločinaca“ što se odnosilo na knjigu generala Nebojše Pavkovića. Nije moje ovde da bilo koga branim, jer uprkos tome što sam se potrudio da se maksimalno informišem o ratnim dešavanjima s kraja prošlog veka, ne mogu da garantujem da li je neko kriv ili nije. Ali, ukoliko profesori insistiraju na argumentu da je država Srbija potpisala da prihvata odluke haškog suda, da li onda aktere ratne prošlosti iz nekih drugih zemalja koji su oslobođeni (uprkos tome što ceo svet zna da su krivi) nećemo nazivati istim imenom? Isti argument od strane profesora se potezao kada je reč o Srebrenici. Kako ćemo onda objasniti da je država s jedne strane prihvatila odluku haškog suda koji na jedan način kvalifikuje zločin, a sa druge strane tražila od Rusije da uloži veto na Rezoluciju SB UN iz 2015. baš na tu kvalifikaciju? Ovde mi nije cilj da zauzmem bilo čiju stranu, već da ukažem na kompleksnost tumačenja događaja i problem isključivosti.

Bivši ruski ambasador pri UN Vitalij Čurkin tokom rasprave u Savetu bezbednosti o britanskom predlogu rezolucije o Srebrenici, Njujork, 08. jul 2015. (Foto: UN Photo/Eskinder Debebe)
Bivši ruski ambasador pri UN Vitalij Čurkin tokom rasprave u Savetu bezbednosti o britanskom predlogu rezolucije o Srebrenici, Njujork, 08. jul 2015. (Foto: UN Photo/Eskinder Debebe)

Zatim nam je stavljeno do znanja da Kosovo ne može da bude srce Srbije jer se nalazi na jugu. Srce bi, eventualno, trebalo da bude Šumadija zbog svog geografskog položaja, prema rečima profesora. Na jednom od predmeta imali smo običaj da razgovaramo o tome šta su tog dana glavne vesti. Taj dan bio je 24. mart 2019. godine, tačno 20 godina otkako je počelo neselektivno i protivpravno bombardovanje SR Jugoslavije. Kada smo dobili priliku da iznesemo svoje mišljenje, rekao sam da je na mene utisak ostavilo licemerje zapadnih političara. Objašnjeno mi je da je i srpsko rukovodstvo bilo licemerno, jer su akteri današnje vlasti bili u vrhu države tokom tog rata, i da je bombardovanje usledilo kao odgovor na etničko čišćenje, kada je 800 hiljada Albanaca proterano sa Kosova. Prema podacima Komeserijata UN, prve registrovane izbeglice van teritorije KiM prijavljene su 27. marta i taj broj iznosio je četiri hiljade ljudi, a povećavao se do 4. juna dosegavši 670 hiljada (Čomski, 2018: 120). Podaci govore o tome da ni Klinton ni Vesli Klark nisu zaustavili humanitarnu katastrofu, već je bombardovanje dovelo do nje.

Nedavno nam je rečeno i da „uprkos tome što nije pogledan“, jer „ne mora sve ni da se pogleda“, „prema komentarima“ Dara iz Jasenovca je pamflet, koji niko nije video, a izabran je za našeg kandidata za Oskara. Koja god da je vežba u pitanju, kao primeri članka/reportaže/kolumne su sadržaji Danasa, Peščanika, N1, Vremena… Kao gosti na predavanja nam dolaze novinari pomenutih medija, a meni je toplo preporučeno da moram da čitam i nešto drugo osim Pečata. Kada smo dobili zadatak da nabrojimo neke kolumniste, Miroslav Stojanović nije bio prepoznat kao relevantan.

Sve ovo što sam naveo dokaz je da postoji institucionalizovano ideološko jednoumlje. Od 13 profesora osmoro su članovi Nezavisnog društva novinara Vojvodine (drugi profesori uglavnom predaju informatiku i fotografiju) i to je jedino relevantno novinarsko udruženje u pokrajini, a s obzirom na njihov ideološki predznak jasno je da postoji određeni okvir van kog ne može da se deluje.

Vetrometina

Kada je reč o provladinim tabloidima, njihov vulgarni nacionalizam na ivici šovinizma kontraproduktivno utiče na viđenje patriotizma, pa mlađe generacije, medijski sve pismenije, bivaju usmerene na profesionalnije anacionalne (opozicione) sadržaje u kojima vide otklon od pojednostavljene i stereotipno prikazane slike stvarnosti koja preko pomenutih tabloida personifikuje aktuelnu vlast. Takođe, neprofesionalnost javnog servisa kada se to od njega najviše zahteva (prošlogodišnji julski protesti), nasuprot izveštavanju druge televizije bez koje verovatno ne bismo ni saznali šta se te noći dešavalo, dovela je do diskreditacije prvog i do povećanja kredibiliteta drugog medija.

Usmeravanje publike na pomenuti tip medija kao što su Danas i N1 dovodi do toga da će prosečan konzument takvog sadržaja misliti da je Srbija započela Prvi svetski rat, a da je kriva za sve ostale, da NIN-ov žiri bira najbolji srpski roman… To sve ne znači da je spas u većoj profesionalnosti režimskih medija, za koje sam već objasnio zašto po definiciji ne mogu biti patriotski. Prosečan konzument takvog sadržaja bi možda stekao neka šira znanja iz oblasti geopolitike, ali bi se negovalo uverenje da na jugu naše zemlje nemamo šta da tražimo.

U čitavom tom medijskom mulju, pozicija patriotskog novinara, sposobnog da kritički, a ne podanički posmatra stvarnost, neizvesna je. On se nalazi na vetrometini, između kulturokupacionih postpetooktobarskih regruta i režima. Iako nezavidna, takva pozicija novinara može da bude i prednost, o čemu govori obraćanje Srbiji Džulijana Asanža, čoveka koji se usudio da preskoči utvrđene okvire, koji nije izabrao da deluje „pametno“, ali je izabrao – ispravno:

Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž pozdravlja svoje pristalice sa balkona ekvadorske ambasade u Londonu, 19. maj 2017. (Foto: AP Photo/Frank Augstein)
Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž pozdravlja svoje pristalice sa balkona ekvadorske ambasade u Londonu, 19. maj 2017. (Foto: AP Photo/Frank Augstein)

„Ne iznenađuje da mnogi u Srbiji ne znaju kome da veruju – ne mogu da veruju ni Istoku, ni Zapadu. Ne iznenađuje ni da mnoge srpske novinare vodi strast, odlučnost i moćna ideja istine . Zbog svega toga se Srbija nalazi „između“. Ali to nije pozicija slabosti, već snage. To je pozicija mogućnosti koja pojačava glad ljudi za istinom i koja ljudima daje neophodnu perspektivu da istinu prepoznaju kada na nju naiđu“.

 

Vuk-Miloš Petrović je student žurnalistike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________

Literatura:

1. Čomski, N. (2018).  Jugoslavija – Mir, rat i raspad, Beograd, Samizdat B92

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Jaroslav Pap

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u