Новоизабрани амерички председник Џозеф Бајден (Фото: AP Photo/Matt Slocum)

D. Tanasković: Teško da će Bajden žuriti da ispuni spisak želja Bošnjaka

Teško je poverovati da će čak i jedan Bajden, sa svojim pristrasnim računovodstvom, biti spreman da umesto „bosanskih patriota“ blanko potpiše baš sve nenaplative menice

Godine se nižu, sa svih strana odjekuju pozivi da u dejtonskoj Bosni i Hercegovini nešto konačno valja učiniti radi prevazilaženja opšte blokade i paralize političkog života, nagoveštavaju se nove inicijative, prizivaju spasitelji sa strane, obećava, zaklinje, optužuje, preti i… ništa. Ili takoreći ništa.

Srbi zahtevaju dosledno poštovanje teksta (a ne volšebnog „duha“) izvornog Dejtonskog sporazuma, Hrvati bi da se reši problem njihove realne diskriminacije u načinu na koji se tumači i primenjuje pravni, posebno izborni sistem zasnovan na „kreativnom pristupu“ Dejtonu, dok Bošnjaci sporazum kao takav smatraju prevaziđenim i zrelim za korenitu reviziju koja bi, navodno, obezbedila istinsku građansku demokratiju, po principu „jedan čovek – jedan glas“ i ukinula načelo konstitutivnosti triju naroda, kojim se obezbeđuje njihova ravnopravnost.

Ceo društveni i politički život zarobljen je i zamrznut u tom konfliktnom trouglu, a za stalno održavanje, pa i rast napetosti uredno brinu bošnjački političari (i poneki hrvatski i srpski) koji uporno odbijaju da shvate nemogućnost da se nesuglasice prevaziđu neuvažavanjem mišljenja drugih dvaju konstitutivnih naroda i nametanjem svog, kao jedinog i politički i moralno ispravnog.

Oni koče sve procese i donošenje odluka na nivou zajedničkih organa zakonodavne i izvršne vlasti, a povremeno daju zapaljive, pa i preteće izjave, molećivog pogleda uprtog ka Zapadu, očekujući odatle presudnu pomoć i intervenciju kojom bi bili nametnuta njihova vizija jedinstvene, a zapravo unitarne BiH.

Od pobede Džoa Bajdena na predsedničkim izborima u SAD i oglašavanja „zbora derviša“ iz vremena kad su se problemi rešavali bombardovanjem Srba, hor zagovornika „preuzimanja odgovornosti“ za BiH od strane tzv. „međunarodne zajednice“ (čitaj: zapadnih zemalja na čelu sa ponovo intervencionističkom administracijom u Vašingtonu) – za nekoliko oktava je pojačao svoje zapevanje.

Probudili su i visokog predstavnika Incka, pa je i on pohrlio da opravda svoju, takođe visoku, platu, preteći konkretnim posledicama Skupštini RS, ako se ne povinuje nekim njegovim ponižavajućim nalozima, podgrevajući priču o donošenju zakona o kriminalizaciji poricanja „genocida u Srebrenici“ i najavljujući „treću fazu“, naravno robusniju, sprovođenja Dejtonskog sporazuma.

Svi nešto očekuju, predviđaju, pripremaju se za burne dane i… ništa, bar za sada.

Postavlja se pitanje: da li je 2020. godina, koja je protekla na opisani, površinski ustalasan, a zapravo monoton i dosadan, jalov način zamrznutog unutrašnjeg konflikta i opšte stagnacije dobijena ili izgubljena za BiH?

Ako se posmatra i procenjuje merilom ostvarivanja stvarnih životnih interesa većine građana , bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, i unapređivanja njihovog blagostanja, dileme ne može biti – izgubljena je, kao i tolike prethodne. Ali, to već odavno nije merilo kojim se rukovode politički predstavnici tih građana, pogotovo oni iz bošnjačkog nacionalnog korpusa.

Da vidimo, onda, kako to izgleda sa stanovišta političkih probitaka.

Pre tačno godinu dana, poznati britanski politikolog Timoti Les, koji često u svojim analizama balkanskih prilika pliva protiv glavne interpretacijske struje na Zapadu, objavio je na portalu „BalkanInsight“ (28. 02. 2020), pod naslovom „Drugi kolaps Bosne počinje da se čini neizbežan“, duži osvrt na situaciju u BiH i na njene razvojne trendove.

Posle razmatranja ponašanja domaćih i inostranih aktera i njihove interkacije, Les zaključuje da se, bez obzira na i dalje značajne prepreke, dobija utisak otvaranja jasnije i izglednije perspektive za srpske planove ojačavanja autonomije RS unutar BiH, kroz vraćanje na izvorne odredbe Dejtonskog sporazuma, a pod određenim povoljnim regionalnim uslovima čak i za aktualizovanje tebu teme izdvajanja iz zajedničke države sa Bošnjacima i Hrvatima.

Lesova predviđanja izazvala su očekivani gnev i odbacivanje na bošnjačkoj strani, pa mu je tako, recimo, mlađani politikolog anglo-američke škole Jasmin Mujanović na svom Tviter nalogu već narednog dana oštro i arogantno presudio: „Vratio se, bez novih ideja, Timoti Les, opskurni britanski naučnik koji je tri poslednje godine potrošio na zagovaranje rastakanja/podjele Bosne (i Kosova). Postao je, međutim, u svojim pogledima izričitiji i radikalniji, što valja konstatovati“.

A ko je, zapravo, autoritativni Jasmin Mujanović koji sebi dozvoljava da Timotija Lesa okarakteriše „opskurnim“ i na šta je on utrošio svoje poslednje godine?

Ovaj tipični predstavnik mlade bošnjačke intelektualne garde obrazovane u zapadnom inostranstvu, a ne po univerzitetima islamskog sveta, čime uspostavlja protivtežu muslimanskom intelektualnom podmlatku, na Zapadu kredibilnije zastupajući identične stavove, na raznim portalima „slobodnog sveta“ povremeno komentariše prilike u BiH i na Balkanu. Objavio je i knjigu Glad i gnev: kriza demokratije na Balkanu (2018), u kojoj je, inspirisan jednim grafitom na zidovima u vreme uličnih nereda u BiH (2014) – „Ako sejete glad, žnjećete bes“ – prognozirao bolje dane za bosansku demokratiju.

Uzdao se u socijalni bunt i neku varijatnu „obojenih revolucija“, kojom će sadašnje, doduše demokratski izabrane, ali po njemu nedemokratske vlasti („elastični autoritarci“ i predatorski režimi) u balkanskim državama biti počišćene sa istorijske scene.

Prođoše, eto, tri godine koje je Timoti Les verovatno protraćio na neke svoje opsesivne himere, a od Mujanovićevog buđenja naroda na Balkanu još uvek ništa, sem u Crnoj Gori, koju Mujanović, priželjkujući i prizivajući „obojene revolucije“, jamačno nije imao u vidu.

Pored brige za demokratiju na Balkanu, Mujanović se, za razliku od Timotija Lesa, bavio i drugim korisnim poslovima – isticanjem članstva BiH u NATO-u kao njenog apsolutnog prioriteta, nužnošću obuzdavanja antidejtonskog delovanja vođstva RS, suprotstavljanjem srpskom istorijskom revizionizmu, obnovljenim velikosrpskim hegemonističkim ambicijama i slično. Sve visokonaučni doprinosi!

Kao i svojevremeno izjave srpskih intelektualaca koji su se u tamošnjim prestonicama zalagali za bombardovanje Srbije i Beograda, određenim snagama na Zapadu ovakvi “ sveži i beskompromisni“ glasovi „prosvećenih“ sinova zemlje koju su svojim grubim intervencionizmom upropastili dođu kao dobrodošli argumenti u prilog dokazivanja opravdanosti svojih pogrešnih odluka i politika. A kad im neko kao Timoti Les hladno i argumentovano ispostavi poražavajući bilans njihovog delovanja – nefunkcionalnu ili, tačnije, disfunkcionalnu dejtonsku BiH, onda je to gubljenje vremena u tendencioznim konstrukcijama.

Od Lesove dijagnoze i Mujanovićevog nadmoćnog tvita prošlo je godinu dana. Svašta se u međuvremenu izdogađalo i… ništa. Sad su sve oči uprte u Vašington kome je BiH objektivno „ispod radara“, iako će se svakako i njome do određene mere pozabaviti. Hoće li se nešto, i koliko će se promeniti, ostaje da se vidi. Ali, da se mi, prateći dalji razvoj zbivanja bez prevelikih očekivanja, vratimo našem početnom pitanju.

Da li je 2020. godina za BiH politički bila dobitak ili gubitak?

Kako za koga.

Ipak, ako se može dati neki uopšteni sud, onda je to utisak da dobitnici svakako nisu oni koje se zalažu za opstanak složene države Bosne i Hercegovine, što je, prividno paradoksalno, u manjoj meri plod uspešnog zalaganja aktera kojima njeno održavanje po svaku cenu nije politički prioritet, a više učinak neodustajanja tzv. „probosanskih snaga“od pogrešnog metoda kojim žele da ostvare svoj krajnji, sebični, a neostvarljiv cilj.

Za to im ne mogu biti krivi „opskurni“ Timoti Les i njegovo gubljenje vremena u svođenju računa za menice bez pokrića koje oni već odavno izdašno potpisuju.

Ne verujemo da bi se Lesov ovogodišnji bilans, kad bi podvukao crtu, bitno razlikovao od prošlogodišnjeg.

Teško je poverovati da će čak i jedan Džo Bajden, sa svojim pristrasnim računovodstvom, biti spreman da umesto „bosanskih patriota“ blanko potpiše baš sve nenaplative menice.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Matt Slocum

 

Izvor sveosrpskoj.com, 04. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u