Umetničko delo o Beogradu koje je srušilo sve granice

Jedno zaboravljeno delo, prikaz habzburškog osvajanja Beograda 1688, naslikano u Meksiku japanskim stilom, pokazuje da je svet i pre tri veka bio povezan

Karlovačkim mirom iz 1699. godine okončan je Veliki bečki rat (1683-1699). Nakon 15 godina surovog ratovanja, koje će odneti oko 400.000 života, iscrpljeni Habzburzi i Osmanlije opredelili su se za mir. Posmatrano sa distance, vidimo da dva carstva nisu imala snage da jedno drugom zadaju odlučujući udarac. Pred njima je i čitav 18. vek u kome su uporno ratovali. Ti ratovi će prestati tek u 19. veku kada će u oba carstva shvatiti da za opstanak njihovih poseda najveća opasnost nisu suparničke dinastije već mali narodi koji se nalaze između Beča i Istanbula.

Na početku Velikog bečkog rata, Habzburzi su se borili za goli opstanak, jedva uspevši da izdrže dvomesečnu opsadu Beča 1683. godine. Ratna sreća će se ubrzo promeniti. Osmanlije će 1688. izgubiti Beograd, a već 1689. hrišćanska koalicija naneće stravičan poraz Turcima kod Niša i prodreće sve do Skoplja. Srbi će se masovno pridružiti koaliciji „Svete lige“, i ne samo iskusni ratnici poput Jovana Tekelije i Jovana Monasterlije, već i obična raja južno od Save i Dunava videće u savezu sa Bečom priliku za boljitak.

Istorijska prekretnica

Međutim, nova promena nastupila je brzo. Makijaveli je pisao o fortuni: „Fortuna je jedna od destruktivnih reka koja, kada je besna, pretvara ravnice u jezera, ruši šume i gradove, pomera zemlju sa jednog mesta na drugo, svi beže pred poplavom, sve se potčinjava njenom besu i ništa ga ne zaustavlja“. Naredne 1690. počeo je egzodus Srba na sever.

U tom trenutku Austrija nije ratovala samo sa Osmanlijama već i sa Francuskom. U strahu od jačanja Habzburga, Francuska intenzivira napade na habzburške položaje širom Evrope. Sa Balkana se Habzburzi ubrzano povlače, a u strahu od osmanske odmazde i Srbi. Tako je počela Velika seoba. Koliko je srpskih porodica prešlo Savu i Dunav 1690. godine u potrazi za životom na severu – nikada nećemo znati.

Ako postoje događaji koji su svojim drugačijim ishodom mogli da promene srpsku istoriju, Veliki bečki rat sigurno spada među njih. Da se rat završio 1689, srpska istorija bi mogla da izgleda potpuno drugačije. Zamislimo samo istoriju bez velikih seoba, koje su dodatno razvukle već raštrkane Srbe. Pored toga, Srbi ne bi ostali podeljeni između dva carstva. Podeljenost je komplikovala nacionalnu politiku. Svaka zamisao o nacionalnom ujedinjenju značila je rušenje carstava. Štaviše, sa bazom u dva carstva, barem formalno i sa dve crkvene organizacije – Karlovačkom mitropolijom i Pećkom patrijaršijom – pregovarački kapital u borbi za prava je umanjen.

Za razliku od Bugara ili Hrvata koji će biti u jednoj državi, Srbi će biti u dve. Tako Srbi neće uspeti da se izbore za teritorijalnu autonomiju u Habzburškoj monarhiji, a u predvečerje Velikog rata u Osmanskom carstvu će čak ostati jedini balkanski narod koji neće moći da ima nacionalno ime u ličnim dokumentima.

Paja Jovanović, „Seoba Srba“, 1896. (Foto: Wikimedia/Antić, Radmila, 1970. Paja Jovanović. Muzej Grada, Beograda. str. 32.)
Paja Jovanović, „Seoba Srba“, 1896. (Foto: Wikimedia/Antić, Radmila, 1970. Paja Jovanović. Muzej Grada, Beograda. str. 32.)

Da se Bečki rat završio 1689. godine, srpska istorija bi možda više ličila na češku – Česi će formirati državu usled kolapsa Habzburga 1918. Srpska istorija, pak, više će ličiti na poljsku, gde su revolucije i ratovi, kao i priklještenost između moćnih suseda bili mizanscen istorije.

Francuski ambasador u SAD tokom Prvog svetskog rata primetio je srećne okolnosti američke geografije: „Na severu Amerika ima slabog suseda, na jugu još jednog slabog suseda, na zapadu ribu, a na istoku isto ribu“. Svi akteri moderne srpske istorije bi se složili da su Srbi delovali u okolnostima koje su bile sve samo ne povoljne, kao i da su srpski susedi bili moćna carstva, a ne ribe. Jedno zaboravljeno umetničko delo izuzetno je svedočanstvo o globalnim reperkusijama balkanske politike velikih sila, koje čini da lokalni protagonisti deluju poput piona na globalnoj političkoj šahovskoj tabli.

Priča o paravanu

Krajem 17. veka Habzburzi ne vladaju samo Austrijom, već i Španijom, a Špansko carstvo obuhvata i ogromna prostranstva Novog sveta. Predstavnik španskog kralja vlada iz Meksiko Sitija, on je administrator španskih prekoatlantskih poseda i nosi titulu vicekralja Nove Španije. A svi oni koji su oko 1700. godine ušli u palatu vicekralja Nove Španije Hozea Sarmijenta de Valjaderesa – gledali su u Beograd, uljem oslikan na sklopivom drvenom paravanu dimenzija 230 sa 275 centimetara.

Habzburško osvajanje Beograda 1688. imalo je važnost i u Novom svetu, zato što je pokazivalo globalni opseg moći porodice Habzburg. Ova umetnička predstava jedinstven je primer kreiranja političkog legitimiteta u globalnim okvirima, što za posledicu ima unikatni karakter ovog dela: forma i metoda je japanska, umetnici su meksički, a tema je Beograd. Iako bi opis mogao čitaoca da nagna da pomisli da se radi o objektu nastalom tokom poslednjih nekoliko decenija, ovaj paravan nastao je oko 1700. godine.

Na španskom, paravan se naziva biombo – ova reč japanskog korena ukazuje i na geografsko poreklo ovakvih objekata. Krajem 17. veka Japan je zatvorena zemlja. U nju stranci ne mogu da kroče. Evropski i drugi trgovci smeju samo do malenog ostrva Deđima (jap: „ostrvo izlaska“) u zalivu grada Nagasaki. Iako niko ne može u Japan, ali i niko iz Japana, neobični objekti nemale estetske vrednosti napravljeni u Japanu pronalaze svoje kupce širom Pacifika. Najveći protok novca i trgovine dešava se na Filipinima, koje kontroliše Španija.

U španskom kolonijalnom svetu razvija se strast za japanskim objektima koji stižu preko Filipina. Nepresušni latinoamerički rudnici srebra bili su smrtonosni za one koji su u njima radili, ali su pokretali svetsku ekonomiju i habzburške ratove. Meksiko je postao centar koji trguje i stvara novac u odnosima sa Azijom, a politički je prevashodno vezan za Evropu.

Drveni paravan „Opsada Beograda“ (Foto: Brooklyn Museum)
Drveni paravan „Opsada Beograda“ (Foto: Brooklyn Museum)

Ova neobična kombinacija omogućila je jedno ovakvo umetničko delo, koje ruši naše predstave o stilovima, ali i razgrađuje kategorije u kojima razmišljamo kako jedino jedna geografska lokacija oblikuje umetnički izraz. Ovaj oslikani paravan deli pojedine karakteristike sa ostalim paravanima koji dolaze iz Japana. Najniži delovi drvenih ploča obojeni su karakterističnim crnim japanskim lakom, a najviši floralnim motivima. Između cveća i crnog laka nalazi se Beograd. Ovaj paravan je istovremeno i jedini sačuvani paravan koji je biombo enconchado, tj. koji kombinuje paravan sa japanskom tehnikom slikanja ubacivanjem bisera u drvo. Zato na ovom prikazu Beograd doslovno sija – sijaju biseri umetnuti u drvene ploče.

Paravan donosi nekoliko suprotstavljenih perspektiva. Donji nivo naslikan je sa najviše detalja, dok se u gornjem delu nalazi manje precizno predstavljena panorama čitavog grada. Procenjuje se da je u borbama za Beograd 1688. stradalo preko 8.000 ljudi. U skladu s tim, paravanu ne nedostaje surovih detalja.

Bitka za Beograd počela je u avgustu 1688. godine. Snagama „Svete lige“ komandovao je Maksimilijan II, bavarski elektor – na čijem spomeniku u Minhenu i danas stoji  „osvajač Beograda“ (nem: Belgrad’s Eroberer). Srpskim dobrovoljcima komandovao je Jovan Monasterlija. Kao i 1914. godine, napad na Beograd krenuo je preko Save, iz pravca gde se danas nalazi Ada Ciganlija. Nakon uspešnog forsiranja reke, beogradska tvrđava je opkoljena i izložena dvomesečnom bombardovanju. U duhu diplomatije 17. veka, Maksimilijan II je prvo pokušao da novcem i imanjima potkupi osmanskog komandanta. Kako je taj plan propao, Maksimilijan, Monasterlija i njihovi vojnici poveli su 6. septembra 1688. juriš preko zidina i osvojili beogradsku tvrđavu.

Pitanje koje se postavlja jeste šta su meksički umetnici mogli znati o Beogradu, njegovom izgledu i samom sukobu? Osnovne detalje su znali i to na osnovu grafike poznatog holandskog gravera Romana de Hogea. Žeđ za informacijama sa ratišta, evropsko ali i svetsko javno mnjenje moglo je da utoli pre svega preko ovakvih, veoma popularnih grafika, koje je pratio i odgovarajući tekst koji je opisivao same događaje. Ovakve grafike bile su i prilika za impresivnu propagandu. Da je De Hogeova grafika poslužila kao inspiracija meksičkim umetnicima pokazuje i dijagonalna perspektiva srca grada, ali i gotovo u potpunosti reprodukovani donji desni deo De Hogeove grafike.

Meksički umetnici dali su i dodatna objašnjenja. Pri vrhu treće ploče s leve strane sitnim slovima obeleženo je ime komandanta i trenutak predaje Osmanlija. Možemo pročitati: Dug de Babiera (špan: „vojvoda Bavarski“) i rendimiento de los bastos (špan: „predaja oružja“). Donji deo prve i druge ploče zdesna, prikazuje zahvalne Beograđane. Donji desni deo otkriva još jednu tihu poruku koju paravan nosi. Iznad zahvalnih Beograđana, koji mašu oslobodiocima i sklopljenih ruku gledaju ka nebu, stoji i natpis: Rascianos-grekos dan Gracias per sua liberta („Rašani-Grci se zahvaljuju za svoju slobodu“). Ovo je interesantno, ali ne samo zato što pokazuje još jednom versko-geografsku odrednicu (Rašani-Grci) koja se koristila u ranom modernom periodu da označi Srbe.

Ovo je bilo posebno važno u meksičkom kontekstu. S jedne strane, Habzburzi su bili zaštitnici hrišćanstva i borili su se da suzbiju religije Centralne Amerike. Sa druge strane, Habzburzi su prikazani kao oslobodioci. Iako s pravom i s dovoljno argumenata danas pokoravanje naroda Amerike vidimo kao kolonijalizam i eksploataciju, Španci su sebe prikazivali kao oslobodioce, a ovaj paravan je pokazivao da su se smatrali oslobodiocima i u drugom delu svetu.

I druga strana ovog paravana bila je oslikana – na njoj je prikazana scena lova, koja je najverovatnije kopija poznate tapiserije koja je napravljena za porodicu Mediči.

Kako je moguće da ovakvo umetničko delo nije privuklo veću pažnju?

Zadnja strana paravana na kojoj je prikazana „Scena lova“ (Foto: Brooklyn Museum)
Zadnja strana paravana na kojoj je prikazana „Scena lova“ (Foto: Brooklyn Museum)

Kao i za Veliku seobu i činjenicu da su Beograd već 1690. ponovo osvojile Osmanlije, za to se posredno mogu „optužiti“ Francuzi. Španski kralj Karlo II preminuo je 1701. godine bez naslednika. Kao domino efekat započela je nova serija ratova, koja opet nije zaobišla ni Srbe koji će masovno učestvovati u sukobima izazvanim mađarskim pokušajima da se odvoje od Beča.

Najveća posledica smrti Karla II je činjenica da su Habzburzi izgubili tron u Španiji. Meksikom više nisu vladali Habzburzi i ovaj paravan je izgubio svoj smisao. Vicekralj Hoze Sarmijento de Valjaderes opozvan je u Madrid, i sa sobom je poneo i paravan, koje će skoro naredna tri veka provesti u privatnim kolekcijama. Tek u drugoj polovini 20. veka otkrivena je celokupna priča o vicekralju i njegovom paravanu.

Paravan koji prikazuje Bitku za Beograd bio je jedna polovina još većeg paravana koji je prikazivao dve najveće pobede Habzburga u Velikom bečkom ratu – druga polovina se odnosila na odbranu Beča. Paravan je bio rastavljen na dva dela verovatno po povratku De Valjaderesa u Španiju početkom 17. veka i nikada više nije bio sastavljen. Od 1970-ih, paravan koji predstavlja opsadu Beča nalazi se u nekadašnjem jezuitskom semeništu u Meksiko Sitiju. Od 1996. godine „Beogradski paravan“ deo je kolekcija Muzeja u Bruklinu, u gradu Njujork. Nažalost, nije deo stalne muzejske postavke.

Geografski faktor

Ovo izuzetno umetničko delo pokazuje nekoliko stvari. Pre svega, svet je bio veoma povezan čak i pre tri veka. Gotovo da zvuči nestvarno ali je tako – u tom trenutku najmoćniji čovek Amerike ideološki opravdava svoju vlast imitirajući japansku umetnost i slikajući Beograd. Ovaj paravan pokazuje i izuzetan geopolitički značaj jugoistočne Evrope. Tada, ali i u sledeća dva veka, ovaj deo „starog kontinenta“ privlači pažnju svih velikih sila kao retko koji deo planete. Francuska naprosto nije mogla da dozvoli Habzburzima uspeh u ratu protiv Osmanlija – kao posledica toga desetine hiljada srpskih porodica krenuće ka severu u Velikoj seobi. U narednim vekovima akteri će se menjati ali isti scenario će se ponavljati.

Strah da će jedna velika sila, bilo sama ili u koaliciji s nekim od balkanskih naroda, zagospodariti ovim delom Evrope bio je toliko veliki da će svaki njihov pokret značiti i uzbunu u prestonicama sila. Balkanski narodi želeće promene – u moćnim carstvima će biti ne samo raja i kmetovi, već i etnička i verska manjina. Najvećim delom zbog toga balkanska politika se komplikuje do nezamislivosti – postalo je gotovo nemoguće delovati bez mešanja sa strane. U tome vidim i „krivca“ za dobar deo nestabilnosti istorije balkanskih država. One će nastajati na veoma važnom prostoru i previše blizu srca svetskih imperija. Zato verujem da je jedno od pitanja koje srpska istoriografija treba da nastavi da istražuje jeste u kojoj meri je geografija oblikovala glavne procese srpske istorije.

Pored toga, verujem da poređenja Balkana s drugim delovima sveta mogu ponuditi bolje razumevanje sopstvene istorije i nove ideje. Meksiko je primer s kojim se mogu uspostaviti dobre paralele i to na barem dva načina.

Meksiko je svojom udaljenošću od Španije omogućio da upravo potomci evropskih naseljenika predvode borbu za nezavisnost Meksika. Srbija je bila previše blizu Istanbula i Beča za tako nešto. Da li iz ove vizure ne deluje da Balkan nije toliko fokusiran na etničko, kako nam se često govori, koliko je blizina imperijalnih centara otežavala nadnacionalno organizovanje?

Litografija „Zbor u Orašcu“ (Foto: nmar.rs)
Litografija „Zbor u Orašcu“ (Foto: nmar.rs)

Habzburški i osmanski „vicekraljevi“ na Balkanu nikada neće imati onu ulogu u stvaranju nacionalnih država kakvu su imali evropski administratori u Centralnoj i Južnoj Americi. Za kraj, treba istaći i da je vicekralj Hoze Sarmijento de Valjaderes, kako bi popravio svoj društveni rang, oženio potomkinju poslednjeg velikog asteškog kralja Moktezume II (1466-1520). Kada je Karlo Aleksandar, docnije grof od Virtemberga, 1720. postavljen za upravnika austrijske Kraljevine Srbije, on je oženio bavarsku princezu. Niko od habzburških upravnika neće pomišljati da oženi devojku iz roda Jakšića ili Brankovića. Astečke porodice će imati veći politički značaj od srpskih.

Nije li poređenje sa Astecima najbolje svedočanstvo o onome kroz šta će srpsko društvo proći u vreme od osmanske invazije do zbora u Orašcu?

 

Naslovna fotografija: Brooklyn Museum, CC BY 3.0

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u