Унутрашњост манастира Високи Дечани (Фото: Катарина Стељић/ЦМЈП)

Kosovo i odbrana hrišćanske civilizacije

Zašto je globalistička politička nomenklatura tako opsesivno posvećena otimanju malog parčeta teritorije Srbije? Zato što se na Kosmetu lomi sudbina hrišćanske civilizacije

Promena vlasti u Vašingtonu izazvala je zabrinutost u Srbiji da će na Balkanu ponovo biti glavna meta američke imperijalne politike. Iako su priželjkivali, Srbima se neće ispuniti želja da budu na margini i periferiji interesa američke spoljne politike. Među spoljnopolitičkim prioritetima nove američke administracije je i Zapadni Balkan, rečeno je u telefonskom razgovoru predsednika SAD Džozefa Bajdena i nemačke kancelarke Angele Merkel. I upravo iz ove dve države, SAD i Nemačke, biće najveći pritisci na Srbiju zbog Kosova i Metohije, samo što će politika Berlina biti ugrađena u zahteve EU kao posrednika „u dijalogu Beograda i Prištine“.

I Vašington i Brisel tražiće od Srbije da sa Kosovom potpiše pravnoobavezujući „Sporazum o normalizaciji“, čija je suština da Srbija de fakto i de jure prizna nezavisno Kosovo kao samostalnu i suverenu državu. Razloga za zabrinutost ima, ali ne i za strah. Vreme je da Srbija počne da vodi jednu proaktivniju spoljnu politiku povodom Kosova.

Srbija najpre treba da insistira da se pitanje Kosova i Metohije vrati u Savet bezbednosti UN, gde Srbija ima dva pouzdana partnera i saveznika – Rusiju i Kinu. Vreme je da Srbija počne da napušta pregovarački proces koje vodi EU jer su dosadašnji efekti posredovanja Brisela apsolutno štetni po  srpske nacionalne i državne interese. Povlačenje iz razgovora sa Briselom ne bi trebalo da vodi smanjivanju diplomatskih aktivnosti Srbije, već naprotiv, njihovom intenziviranju kroz bilateralne razgovore sa zvaničnicima pojedinih evropskih država. Između evropskih zemalja članica i političkog establišmenta u Briselu, koji ih formalno predstavlja, ipak postoje razlike, ne samo interesne nego i ideološke prirode.

Sergej Mihev, ruski analitičar, rekao je svojevremeno u intervjuu Geopolitici da su, nakon pobede Trampa na američkim izborima 2016, Brisel i EU postali „centar ideološkog globalizma“. Problem je što je najveći zagovornik nezavisnog Kosova istovremeno i najmoćnija članica EU – Nemačka. Iako se iz Berlina neće javno čuti ovakav zaključak. Izlaskom iz EU Velika Britanija će početi sve više da revitalizuje svoju tradicionalnu spoljnu politiku prema Evropi – ravnotežu snaga. Ta politika, u praksi, pored ostalog, znači i obuzdavanje Nemačke, tako da deo srpskih diplomatskih napora treba da bude usmeren i ka Londonu.

Teškim i skandaloznim protokolarnim incidentom, koji se dogodio 11. novembra 2018. u Parizu, na proslavi stogodišnjice potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu, kada u prvim redovima među silama pobednika nije sedeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić već šef samozvane države Kosovo Hašim Tači, a koji je preko komentara u Figarou, i drugih izjava, snažno osudila francuska patriotska javnost, završen je teški trodecenijski period u francusko-srpskim odnosima kome su ton davali levičarsko liberalni i globalistički nastrojeni pariski intelektualci poput Bernara-Anri Levija, Alena Finkelkrauta, Bernara Kušnera…

Nakon posete predsednika Francuske Srbiji 2019, kada je predsednik Makron na srpskom jeziku rekao da „Francuska nikada neće zaboraviti ono što je Srbija učinila za tu zemlju“ srpsko-francuski politički i ekonomski odnosi krenuli su uzlaznim putem. Skorašnja poseta predsednika Vučića Parizu, gde je pored Kosova bilo reči o učešću francuskih kompanija u izgradnji metroa u Beogradu, produbljuje ovaj uzlazni trend. Pariz, koji sa Berlinom čini osovinu EU, treba da bude takođe adresa Srbiji za traženje podrške o Kosovu, a ulogu Francuske, nekadašnjeg bliskog istorijskog saveznika Srbije, kao mogućeg partnera i u budućnosti ne treba isključiti. Kada je turski premijer Erdogan, sanjajući svoje imperijalne snove, krenuo da žestoko vojno provocira Grčku, jedina zemlja koja je odlučno stala u zaštitu Atine bila je Francuska. Francuska je poslala svoje ratne avione i brodove Ratne mornarice u Istočni Mediteran, a grčki premijer Micotakis je, zahvalivši se Parizu na tome, dodao „da Grčka i Francuska slede novi okvir strateške odbrane“.

Predsednik Francuske Emanuel Makron i predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom zajedničke konferencije ispred Spomenika zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, Beograd, 15. jul 2019. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Predsednik Francuske Emanuel Makron i predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom zajedničke konferencije ispred Spomenika zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, Beograd, 15. jul 2019. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Pored Španije, koja je pokazala istrajnost u odluci da ne prizna Kosovo, zbog čega reči zahvalnosti treba odaslati u Madrid, Srbija može računati i na razumevanje Italije, pogotovo ako se u izvršnu vlast vrati harizmatični Mateo Salvini i njegova partija Liga. Pored pravoslavnih zemalja Grčke i Rumunije, koje nisu priznale Kosovo, i Mađarske, sa kojom Srbija ima dobre odnose, Srbija za pomoć oko Kosova i Metohije treba da se obrati našim slovenskim rođacima – Slovačkoj, Češkoj i Poljskoj – i da zakuca na poluotvorena vrata.

Sadržaj teme ovog broja Geopolitike, „Srbi i zapadni Sloveni“, može biti od koristi u diplomatskim naporima ministru Selakoviću i njegovom saradničkom timu. Naravno, najznačajniji srpski saveznik u odbrani Kosova je Rusija, ali o tome kasnije u tekstu.

Najveći srpski adut

Srpsku javnost najviše zbunjuje to što se aktuelna vlast u Srbiji u razgovorima o Kosovu ne poziva na najveći srpski adut – Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. (Rezolucija 1244 usvojena je 10. juna 1999. godine nakon saglasnosti predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića na uslove koje su predložili finski predsednik Marti Ahtisari i ruski premijer Viktor Černomidin, kojim je odobreno međunarodno civilno i vojno prisustvo na Kosovu i Metohiji i dogovoreno povlačenje srpskih vojnih snaga iz pokrajine. Upravljanje pokrajinom predato je u nadležnost Privremene administrativne misije OUN na Kosovu, UNMIK).

Rezolucija 1244 proistekla je kao rezultat, ne samo vojnog, već i ogromnog političkog pritiska na Srbiju, koji su preko Martija Ahtisarija vršile ne samo SAD, Velika Britanija, Nemačka i Francuska, već i ruski premijer Viktor Černomidin. Uprkos bolnim ustupcima koje je Beograd morao da učini povlačeći srpsku vojsku, koja nije bila poražena na ratištu, za Srbe je bilo i ostalo najvažnije da se Rezolucijom 1244 potvrđuje suverenitet Srbije nad svojom južnom pokrajinom Kosovom i Metohijom. To, pored drugih odredbi,  potvrđuje i deo Rezolucije u Dodatku 2, tačka 1. u kojem stoji: „Nakon povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja biće dozvoljeno da se vrate da bi obavljali sledeće funkcije“:  pored ostalih i „održavanje prisustva na ključnim graničnim prelazima.“

Iako je pod okriljem UN, a suštinski pod uticajem i oružanom agresijom NATO pakta, došlo do faktičke okupacije Kosova i Metohije, pomenute odredbe Rezolucije 1244 daju pravnu osnovu Srbiji da, kada se promene međunarodne okolnosti i stvore uslovi, izvrši ponovnu integraciju svoje južne pokrajine. Kao što povlačenje Vojske SRJ sa Kosova predstavlja bolan ustupak Beograda tako i odredba o Rezoluciji 1244 o suverenitetu Srbije nad njenom pokrajinom predstavlja ustupak Zapada Srbima. Ustupak, zbog nespremnosti NATO da izvrši kopnenu invaziju na Kosovo iz straha od gubitaka u ljudstvu koje bi Severnoatlantska alijansa nesumnjivo imala u otvorenom oružanom sukobu na zemlji sa Vojskom SRJ, koja je imala snažnu podršku srpskog naroda u borbi protiv NATO agresije.

Uprkos izrazitoj dominaciji iz vazduha, i skoro tromesečnoj intenzivnoj vazdušnoj kampanji, efektivi Vojske SRJ pretrpeli su minimalna oštećenja. Potpuno sačuvane oklopne snage i jedinice Treće armije pod zapovedništvom generala Nebojše Pavkovića i legendarnog Prištinskog korpusa pod komandom genijalnog komandanta Vladimira Lazarevića, mirno, odlučno i samouvereno su čekale kopneni napad NATO pakta. Francuski pukovnik Žak Ogar, koji je, kao komandat Specijalnih jedinica Francuske, u okviru međunarodnih snaga, po potpisivanju primirja, među prvima ušao na Kosovo, rekao je autoru ovih redova, kada je video položaje, fortifikacije i snagu Vojske SRJ, da bi u slučaju kopnene invazije NATO na  Kosovo „gubici u ljudstvu na obe strane bili veliki“.

Prećutkivanjem Rezolucije 1244 Srbija nepotrebno slabi svoju pregovaračku poziciju.

Dva perioda

Od potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna  1999. godine, kojim su okončana ratna dejstva, postojala su, uslovno rečeno, dva perioda u odnosu države Srbije prema Kosovu i Metohiji, čiju genezu treba analizirati po onoj narodnoj izreci „ni po babu ni po stričevima već po pravdi Boga istinitog“, kako bi se izvukli pravilni zaključci za budućnost. Prvih dana po potpisivanju sporazuma u Kumanovu dolazi do konfuzije kod srpskog stanovništva; sa vojskom, policijom i službenicima državnog aparata povlači se i srpski narod. Pod NATO kišobranom u pokrajinu se vraćaju delovi poraženih jedinica OVK, koje ponovo započinju sa terorom nad civilnim stanovništvom, što unosi dodatnu nesigurnost i podstiče egzodus Srba sa Kosova. Jedini organizovan otpor Albancima koji nadiru pruža se u severnom delu Kosovske Mitrovice.

Most na Ibru, koji deli severni i južni deo grada, 1999. i 2000. mesecima je bio, gotovo svakodnevno, poprište sukoba Srba i Albanaca. Srpskim otporom, koji je uspešno pružen, i koji je organizovan i koordinisan iz bolnice u severnoj Mitrovici, na čelu sa dr Markom Jakšićem (lider Srba sa severa Kosova), uz  podršku momaka „branioci mosta“ i pomoć pokojnog Olivera Ivanovića sa svojim „karatistima“, zaustavljen je glavni nastupajući talas albanskog etničkog čišćenja.

Ubijeni lider Srba sa Kosova i Metohije Oliver Ivanović (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Oliver Ivanović (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Sever Kosova bio je ne samo slobodna srpska teritorija, koja se naslanja na teritoriju uže Srbije, nego i mostobran za povratak u srpske enklave. Politika Srba sa severa Kosova od juna 1999, kao i posle petooktobarskih promena 2000, u prvi plan je stavljala povratak institucija države Srbije na okupirani deo njene južne pokrajine. Prosveta i zdravstvo, odnosno domovi zdravlja i škole, pomogli su ne samo u normalizaciji života u srpskim sredinama nego su državi Srbiji dali legalni okvir da preko plata i „kosovskog dodatka“ finansiraju opstanak onog dela Srba, koji su, uprkos svim pritiscima i opasnostima, ostali da žive na Kosovu i Metohiji.

Idejni tvorac te politike i njen glavni izvođač na terenu bio je dr Marko Jakšić. No, ono što je najvažnije, takva nacionalna politika koju je osmislio Jakšić sa svojim saradnicima u Srpskom nacionalnom veću i bolnici u Kosovskoj Mitrovici, posle početnih kolebanja, dobila je podršku i tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije, a posle predsednika Vlade Republike Srbije dr Vojislava Koštunice. Posle prosvete i zdravstva, Srbija pojačava svoje prisustvo na Kosovu; u srpskim sredinama se grade predajnici srpskih telefonskih operatera, u plaćanju se koristi srpska valuta dinar, pored pošte, sudova, zavoda za zapošljavanje, u južnoj srpskoj pokrajini imenovani su predstavnici srpske administracije čak i za teritorije koje nisu bile ni pod kakvom srpskom kontrolom i uticajem.

U Kosovskoj Mitrovici se od fakulteta koji su iz Prištine iseljeni u gradove u južnoj Srbiji osniva univerzitet na kome predaju i studiraju ne samo Srbi sa Kosova i Metohije nego i iz drugih delova Srbije. Rezultat takve srpske politike bilo je dvovlašće na Kosovu. Separatističke vlasti u Prištini, uprkos političkoj, ekonomskoj i logističkoj pomoći SAD i zemalja EU, nisu kontrolisale celu teritoriju Kosova, odnosno srpske sredine u kojima su Srbi živeli po zakonima države Srbije. KFOR, odnosno NATO, pod izgovorom borbe za „slobodu kretanja“ pokušava da oklopnim transporterima zauzme sever Kosova, Srbi odgovaraju barikadama, demonstracijama, pasivnim otporom. Brisel i Vašington suštinski nemaju rešenje za ovakvu borbu Srba na Kosovu i Metohiji.

Ali kao i prilikom nekih prethodnih kriza na prostoru bivše Jugoslavije, Zapad (SAD i EU), kada ne može da vojno pobedi Srbe na terenu, pribegava politici napada na Srbe s leđa, to jest snažnim pritiskom na zvanični Beograd. Kao rezultat takvih pritisaka, nakon Koštuničinog „vraćanja mandata narodu“, nova vlast koju formiraju demokrate i socijalisti napušta ovakvu politiku proaktivnog pristupa institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Na inicijativu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, a sa potpisom ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića – tada visokih državnih i partijskih funkcionera vladajuće Demokratske stranke – pregovori o Kosovu i Metohiji izmešteni su iz Ujedinjenih nacija – gde je Srbija u Savetu bezbednosti imala kontinuiranu podršku Rusije i Kine – na nivo Evropske unije, koja je preko revidirane rezolucije u UN u septembru 2010, dobila praktično zeleno svetlo da bude posrednik u srpsko-albanskim pregovorima.

Godinu dana kasnije, u decembru 2011, tadašnji šef pregovaračkog tima Vlade Srbije i visoki funkcioner Demokratske stranke Borko Stefanović sa EU potpisuje sporazum „o integrisanom upravljanju prelazima“, čime se na administrativnim prelazima faktički uspostavlja granica između „Srbije i Kosova“. Ovim potpisom Borka Stefanovića započinje proces potpisivanja „briselskih sporazuma“. Potpisivanje ovog sporazuma izaziva veliko nezadovoljstvo i proteste u Srbiji. Među onima koji opravdano kritikuju ovaj sporazum i ovakvu politiku Srbije, koju reprezentuje Boris Tadić, nalaze se i tadašnji visoki funkcioneri Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, i koji su svi zajedno u Srpskoj radikalnoj stranci, posle petooktobarskih promena podneli težak teret nacionalne borbe u opoziciji, braneći srpski identitet u vreme „dosmanlijske“ vlasti.

No, njih dvojica će nakon unutarstranačkog sukoba i cepanja Srpske radikalne stranke, iz koje je proistekla Srpska napredna stranka, i nakon dolaska ove partije na vlast, posle pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012, promeniti mišljenje na ovu temu. Nova vlada, na čijem čelu je bio Aleksandar Vučić, ne samo da nije suspendovala ovaj potpis Borka Stefanovića nego je radikalizovala ovaj proces i nastavila da potpisuje i druge „briselske sporazume“ kojima su nadležnosti države Srbije u oblasti sudstva, elektro-mreže, školstva, samostalnog telefonskog broja, prenete na „privremene institucije u Prištini“, odnosno separatističke vlasti u južnoj srpskoj pokrajini. Treba reći da Srpska radikalna stranka, na čijem čelu je ostao njen dugogodišnji predsednik Vojislav Šešelj, koji je u vreme unutarstranačkih sukoba bio u haškom tribunalu kao optuženi, nije delila ovakve stavove i ostala je dosledna u nacionalnoj politici prema Kosovu i Rusiji.

Premijer Srbije Ivica Dačić, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton i Hašim Tači poziraju nakon potpisanog Briselskog sporazuma u sedištu NATO u Briselu, 19. april 2013. (Foto: Pool photo by Yves Logghe)
Premijer Srbije Ivica Dačić, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton i Hašim Tači poziraju nakon potpisanog Briselskog sporazuma u sedištu NATO u Briselu, 19. april 2013. (Foto: Pool photo by Yves Logghe)

Briselski sporazumi predstavljaju u stvari zbir ustupaka države Srbije separatističkim vlastima u Prištini. Jedini i minimalni kontraustupak Srbima, koji je potpisan „briselskim sporazumima“ – formiranje Zajednice srpskih opština na Kosovu – separatističke vlasti u Prištini odbile su da sprovedu. Naravno, uz prećutnu podršku Brisela. No treba reći da je i naprednjačka, kao i prethodne vlasti, značajno i sve vreme finansijski pomagala Srbe na Kosovu i Metohiji, što je doprinelo da ubedljiva većina Srba ostane da živi i radi u južnoj srpskoj pokrajini.

Da li zbog suočenosti sa poražavajućim rezultatima briselskih sporazuma ili nečeg drugog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izašao je sa predlogom o kompromisu obe strane a ne rešenjem kojim „jedna strana dobija sve, a druga gubi sve“. Javnost u Srbiji pravilno je shvatila da se Vučić zalaže za podelu Kosova u kojem bi Srbi dobili sever Kosova, a Albanci preostali, ubedljivo najveći deo, uz specijalan status za srpske manastire koje bi garantovala međunarodna zajednica.

To je izazvalo opravdano emotivne reakcije u Srbiji, kritike i neprihvatanje takve ideje u patriotskoj najširoj javnosti među partijama i organizacijama nacionalne orijentacije, posebno među nacionalnim intelektualcima. „Apel za odbranu Kosova i Metohije“ potpisali su najuglednija imena srpske nauke i kulture. Zanimljivo je da se najveći broj opozicionih partija, prozapadne orijentacije, koje su veoma oštre u kritikama „Vučićeve vlasti“, izuzev retkih primera, nije mnogo izjašnjavao niti kritikovao ovaj Vučićev predlog. No, najvažnije je da se najstarija i najuglednija institucija srpskog naroda, Srpska pravoslavna crkva, na svoja poslednja tri zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, pre epidemije, kroz tri objavljena zvanična saopštenja jasno izjasnila da je protiv priznanja, razgraničenja i podele Kosova i Metohije.

Vrhunac dezorijentacije 

No, uprkos jasnom stavu srpske crkve, zvanična politika Srbije nastavila je da po pitanju Kosova luta, a vrhunac te politike dezorijentacije jeste „Vašingtonski sporazum“ koji je pod naslovom „Ekonomska normalizacija“ u Vašingtonu potpisan 4. septembra 2020, u dva dokumenta, dve verzije, između predsednika SAD Donalda Trampa i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, i između američkog predsednika Trampa i predsednika vlade Privremenih institucija samouprave Avdulaha Hotija. Prostor nam ne dozvoljava da se detaljnije bavimo ovim čudnim diplomatskim sporazumom, ali dovoljno je reći da se on, pored normalizacije ekonomskih odnosa Beograda i Prištine bavi i širokim spektrom međunarodnih pitanja, od Irana, Hezbolaha, preseljenja stranih ambasada u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim… Stvarni autor ovog sporazuma je Ričard Grenel, specijalni izaslanik američkog predsednika „za dijalog Srbije i Kosova“, i on je pomogao da separatističke vlasti u Prištini ukinu protekcionističke takse na srpsku robu, što je bilo važno za srpsku privredu.

Sporazum je u svetskim medijama ocenjen kao pomoć Trampu pred tadašnje predstojeće izbore. Ubedljiva većina Srba simpatiše  Trampa i želela je da mu pomogne, ali ne i na ovakav način.

U tački 8. sporazuma stoji da će „obe strane diversifikovati svoje snabdevanje energijom“, a u tački 9. da će „obe strane u svojoj mrežnoj infrastrukturi zabraniti upotrebu 5G opreme koja dolazi od nepouzdanih dobavljača.“

Ceremonija potpisivanja Sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine u Ovalnom kabinetu Bele kuće, Vašington, 04. septembar 2020. (Foto: Official White House Photo by D. Myles Cullen)
Ceremonija potpisivanja Sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine u Ovalnom kabinetu Bele kuće, Vašington, 04. septembar 2020. (Foto: Official White House Photo by D. Myles Cullen)

Veći deo javnosti u Srbiji negativno je reagovao jer svako ko je imalo politički pismen zna da u današnjoj političkoj realnosti pojam „diversifikacija energenata“ znači da gas i naftu ne kupujete od Rusije, a da zabrana upotrebe 5G opreme (koja, inače, nije baš popularna u Srbiji) koja dolazi od nepouzdanih dobavljača u praksi znači da se obavezujete da nećete kupiti opremu od kineske kompanije Huavej.

Ovaj sporazum, pored prethodno izrečenih optužbi od strane analitičara bliskih vlasti da iza julskih demonstracija u Beogradu 2020, organizovanih protiv mera vlasti donetih zbog COVID-19, stoji ruski faktor, stvorili su utisak da Srbija okreće leđa svojim tradicionalnim saveznicima – pre svega, Rusiji, ali i Kini. I izazvao je sumnje da li je prijateljski odnos koji je javno proklamovala Vučićeva vlast prema Rusiji iskren. Da li, pod utiskom tih kritika u javnosti, treba reći da su nakon tog sporazuma i premijerka Ana Brnabić i predsednik Aleksandar Vučić, kroz susrete sa ambasadorima Kine i Rusije, nastojali da izglade štetu, otklone sumnje i pokušaju da odnose vrate u prethodni kolosek.

Propagandna antiruska mantra

Problem je što u Srbiji nevladin sektor i prozapadni mediji uporno ponavljaju zapadnu propagandnu mantru „o malignom ruskom uticaju“. A u deo te propagande spada i idiotsko i zlonamerno pitanje, koje se i u medijima može čuti, „a kad su nam to Rusi navodno pomogli“.

Neke fakte, iako su očigledni, treba ponoviti, jer živimo u vreme propagandnih i kulturnih ratova. Rusija je zbog Srbije ušla u Prvi svetski rat; ultimativnom intervencijom cara Nikolaja prema saveznicima da se Srbima pošalje flota na albansku obalu sačuvana je okosnica srpske vojske koje je 1918. porazila nemačku vojsku na Solunskom frontu i prinudila Bugarsku na kapitulaciju („Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!“ – telegram nemačkog cara Vilhelma II bugarskom caru Ferdinandu, oktobar 1918). Od pomoći u Prvom srpskom ustanku, preko učešća ruskih dobrovoljaca u oslobodilačkim srpsko-turskim ratovima 1876-1878, oslobođenju zemlje od nacista, do blokiranja ruskim vetom britanske Rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN, 2015.

Ono što se u Srbiji malo govori jeste da je Rusija Srbima pomagala i u 17, 18. i 19. veku jer se, nakon vojnih pobeda nad Turskom, na svakoj mirovnoj konferenciji borila i uspevala da poboljša položaj pravoslavnih hrišćana u Turskoj imperiji: Srba, Grka, Bugara. Na još jedno, slično, zlonamerno pitanje o tome šta sve navodno Rusija nije učinila za Srbe, najbolje je u intervjuu Geopolitici odgovorio Marko Gašić, Srbin rođen u Engleskoj, učesnik mnogih TV debata u Britaniji devedesetih godina, rečima da nam Rusija nije uvela sankcije, da nas nije bombardovala i da nas nije medijski satanizovala. A to je sve Zapad učinio. I prvo i drugo i treće, rekao je Marko Gašić.

Nakon petooktobarskog političkog prevrata 2000, uz pomoć zapadnih struktura, politički kurs zemlje bio je potpuno okrenut ka atlantizmu, a srpsko-ruski odnosi bili su na najnižoj tački. Prvi ozbiljan pomak u toj saradnji ostvaren je u vreme kohabitacije predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunice, kada je potpisan naftni sporazum o kupovini većinskog paketa Naftne industrije Srbije od strane Gasproma. Iako u srpskoj javnosti mnogi kritikuju da je naprednjačka vlast (čije je biračko telo patriotsko i prorusko) na rečima za Rusiju, a da u praksi više sarađuje sa Zapadom i ispunjava njihovu agendu, treba reći da su srpsko-ruski odnosi od dolaska na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića unapređeni posebno na ekonomskom planu (energetika) i na planu vojno-tehničke saradnje. No, prosto je teško shvatljivo i prihvatljivo da aktuelna vlast, koja kroz razne programe ostvaruje saradnju sa NATO-om i dalje odbija da ruskim članovima Rusko-srpskog centra za vanredne situacije u Nišu omogući diplomatski status.

Najlepši deo rusko-srpske saradnje realizovan je poslednjih meseci, uz organizaciju i podršku organa Republike Srbije i Grada Beograda, kada je uz finansijsku, a pre svega kreativnu, pomoć ruskih umetnika, akademskog slikara i ikonopisca Nikolaja Muhina, i njegovog tima – postavljanjem izuzetnog i zahtevnog mozaika – završen Hram Svetog Save na Vračaru. Zahvaljujući ruskom vajaru Aleksandru Rukavišnjikovu i njegovom timu, u Beogradu je otkriven veličanstven i grandiozan spomenik Stefanu Nemanji. Time je Rusija preko svojih umetnika pomogla Srbiji da se oduži Očevima nacije – Stefanu Nemanji, državnom ujedinitelju srpskih zemalja, i njegovom sinu Svetom Savi, duhovnom ujedinitelju i osnivaču Srpske pravoslavne crkve. Svi oni iz republičke i gradske vlasti koji su osmislili i učestvovali u dovršavanju ova dva grandiozna nacionalna projekta zaslužuju pohvale, dok polemike i kritike koje su pratile otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji stvarno ne stoje.

Nije sporno da Srbija, pored svojih tradicionalnih saveznika Rusije i Kine, može imati dobre odnose i razvijati saradnju sa zemljama Evropske unije jer, konačno, Srbija geografski pripada Evropi, pa i sa SAD, jer su Srbija i SAD bili saveznici u oba svetska rata – suština je da poboljšanje odnosa Srbije sa Zapadom (SAD i EU) ne sme biti na štetu vitalnih nacionalnih i državnih interesa. A sav problem proističe iz toga da SAD i EU hoće da Srbiji otmu Kosovo i Metohiju. I to je ono što Srbija ne sme dozvoliti ni po koju cenu. Svako drugo rešenje, priznanje Kosova, razgraničenje ili podela, sunovrat je i ponor, mrak, greh prema Bogu i precima koji su vekovima branili ovu svetu zemlju. A odbrana Kosova je zajedništvo sa Bogom i svetima – svetlost, oslobođenje, spas, pregnuće i nadahnuće.

Manastir Visoki Dečani (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)
Manastir Visoki Dečani (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

Odbrana Srbije, Kosova i Metohije, mora se zasnivati na pravu i pravdi, podršci pouzdanih saveznika i prijatelja i sa pouzdanjem u Božiju pomoć i pomoć srpskih i svih pravoslavnih svetitelja.

Rusija, naravno, razume značaj međunarodnog prava, i kroz izjave najviših zvaničnika Ruske Federacije, od predsednika Vladimira Putina, preko ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, i portparola tog ministarstva Marije Zaharove, jasno, postojano i kontinuirano ukazuje i potvrđuje da se rešenje problema Kosova mora tražiti u okviru Rezolucije 1244. Rusija time pokazuje prvo da poštuje međunarodno pravo, a drugo da podržava Srbiju kao prijateljsku zemlju. Ukazali bismo i na treći razlog zašto Rusija treba da podrži Srbiju – zbog odbrane hrišćanske civilizacije.

Udar na hrišćanski mit

Treba se zapitati zašto je globalistička politička nomenklatura tako opsesivno posvećena jednom malom parčetu teritorije Srbije na jugoistoku Evrope, gde se 1389. godine dogodila Kosovska bitka. Ono što ovaj sudar dve vojske, srpske i turske, razlikuje od drugih, jeste što je za Srbe duhovno-moralni ishod ove bitke bio važniji od vojnog. Knez Lazar je veče pred kosovsku bitku priredio večeru, koja je tako snažno podsećala na tajnu Hristovu večeru, a okupljene vojskovođe, vojnu i političku elitu, koja se, kao i cela vojska pričestila pred bitku, pozvao je na žrtvu, na opredeljenje za „carstvo nebesko“, izrekavši misao koja je postala lozinka svih potonjih budućih srpskih generacija: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Žrtva, etika i mistika kosovskih junaka uticala je snažno na Srbe, stvorivši duhovnu i herojsku vertikalu, koja im je pomogla da između zemaljskih interesa uvek biraju pravdu i više duhovne ideale i dala im snagu da se i 1914. i 1941. i 1999. godine suprotstavljaju mnogo jačim protivnicima od sebe. Tako je nastao kod Srba ono što Zapad zove „kosovski mit“, a Srbi „kosovski zavet“.

Globalističke strukture, koje ne samo politički nego i duhovno oblikuju savremeni svet, negde osećaju i znaju da se taj duhovni DNK Srba nalazi u tom „kosovskom mitu“ i misle da će otimanjem Kosova srušiti ne samo stožernu tačku srpskog postojanja nego i jedan od retkih živih hrišćanskih mitova u Evropi.

Ali, za Rusiju, odbrana hrišćanske civilizacije nije nova istorijska situacija. Rusija je, braneći se i boreći se protiv Napoleona, koji je kroz teritorijalna osvajanja izvozio Francusku revoluciju, preko vojnog saveza Svete alijanse, čiji je jedan od osnivača bila, sačuvala ne samo teritoriju nego  i hrišćansku religiju. Rusija je bila i jedan od organizatora čuvenog Bečkog kongresa 1815. godine, čija su rešenja i ishodi – ne računajući neke manje lokalne sukobe – Evropi podarila 100 godina mira i ogromnog privrednog, socijalnog i kulturnog razvoja. U nekom smislu se Oktobarska revolucija 1917. godine može smatrati i kao osveta Rusiji za gušenje i izvoz Francuske revolucije.

Danas, kada globalna upravljačka elita, ili ono što zovemo „duboka država“, kroz zakulisne i podzemne procese – koji su van parlamentarne i zakonodavne kontrole – a pod opravdanjem  mera zbog pandemije COVID-19, izvodi velike društvene eksperimente, koji su fundamentalno upereni protiv čoveka i njegovih prava, Rusija ima posebno važnu ulogu u svetu. Danas se Rusiji, čija se uloga u istoriji vremenom kretala između ostvarenja njenih interesa i svojevrsne misije u suprotstavljanju različitom zlu, pruža prilika i obaveza, koja je i istovremeno i njena velika diplomatska i svaka druga šansa. Posebno kada vidimo šta rade veliki cenzori iz Gugla, Fejsbuka i Tvitera, i kakvu nam projekciju budućnosti kroz „veliko resetovanje“ nudi jedan od osnivača Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, Klaus Švab. Da pored odbrane multipolarnog sveta poveća svoj moralni kapacitet u svetu, tako što će stati u odbranu i zaštitu onih prava i sloboda koje je, pored ostalih, gradila i zapadna civilizacija, a koju savremeni Zapad sve više napušta i potkopava – političkih, socijalno-ekonomskih prava, uključujući pravo na svojinu, a pre svega prava na slobodu govora, udruživanja i kretanja.

Osnivač i izvršni direktor Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab tokom govora na godišnjem samitu u Davosu, 23. januar 2020. (Foto: Reuters/Denis Balibouse)
Osnivač i izvršni direktor Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab tokom govora na godišnjem samitu u Davosu, 23. januar 2020. (Foto: Reuters/Denis Balibouse)

Odbranom prava Srbije na Kosovo, Ruska Federacija brani međunarodno pravo, teritorijalni integritet jedne bratske i prijateljske zemlje i osnove jedne hrišćanske civilizacije, kojoj i ona sama pripada, i koja nema alternativu.

 

Dorađena verzija teksta objavljenog u magazinu Geopolitika (broj 110) koji se trenutno nalazi u prodaji 

 

Naslovna fotografija: Katarina Steljić/Novi Standard

 

Izvor Geopolitika

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u