Заставе Србије и припадници Гарде током обележавања 76. годишњице операције „Халијард“, Прањани, 26. септембар 2020. (Фото: Танјуг/Андрија Вукелић)

M. Danojlić: Lekcije sa mojih univerziteta

Prema svemu što sam naučio u višim i nižim školama, što sam razumeo iz knjiga i doživeo u detinjstvu, Srbija danas živi pod tuđinskom okupacijom. Diskretnom, ali utoliko bezizlaznijom

Kako se živi, pitam, ponekad, preko telefona. Loše, odgovaraju mi jednodušno. (Neki, politički ostrašćeni, još i likuju.) Ima li gladi? Ima jašta: po Beogradu se ljudi i vrane otimaju oko kontejnera. Da, mislim, to je nesumnjiv znak bede; gladovanje je nešto drugo. Između 1945. i 1950. moja kuća beše načisto propala. Zaređale nerodne godine, država pored poreza zavela i otkup, imalo, nemalo, valja dati šta traži. Kukuruznog brašna nestane još u februaru; pšenični hleb se pekao jedino desetak dana u julu, nakon vršidbe, a kasnije, kao đakonija za praznike. O ovome sam pisao u svojim knjigama, o čemu bi drugom: to mi je proživljeno iskustvo i duboki izvor znanja. Gladna, gola proleća, skomračenje, potraga za koprivama i zeljem, natruli ostaci turšije. Od lišavanja, teži je bio stid, muka se morala kriti.

Otac je pokušao da se, bekstvom u Beograd, izvuče iz nevolje. Bio je tek prevalio tridesetu, a imao je četvoro dece. Zaposlio se, kao prodavač u jednoj maloj papirnici, preko puta Starog dvora, a ja sam, na Banovom brdu, upisao drugo polugodište prvog razreda gimnazije. Vraćajući se, predveče, s posla, doneo bi mi komad hleba, i još ponešto, pola za večeru, a pola za sutrašnji dan, za veliki školski odmor. Razred sam završio sa odličnim ocenama, i još sam, kao načelnik pionirskog odreda, bio politički angažovan: pratio sam, u Borbi, rubriku „Protiv kleveta i dezinformacija“, što nije imalo nikakve veze sa mojom svakidašnjicom, kao što je, uostalom, politika retko ima. Stanovali smo u nekom vlažnom ćumezu, od koga je bila jadnija jedino mršava starica koja ga je izdavala.

Sledeće godine, otac se vratio na selo, zapuštenoj zemlji, koju nije voleo, a ja sam nastavio u Ljiškoj nepotpunoj gimnaziji, udaljenoj sedam kilometara. Po snegu i kiši, po vrelom suncu i ledenoj ustoci, u lošoj obući, šest puta nedeljno sedam kilometara onamo, sedam ovamo. Majka bi, u svanuće, na usijanoj plotni šporeta, ispekla kolačić, beskvasnu lepinjicu, sličnu onome što u Indiji zovu čapati, stavila u zastrug komadić sira i glavicu crnog luka, i napred, u prosvetu, kulturu i civilizaciju! Nastavnici su se trudili kao da rade u savršenim uslovima, predavanja su im bila ozbiljna i sadržajna, zahtevnija nego što su, danas, u nekim bogatim zapadnoevropskim zemljama. I danas pamtim apstraktnu definiciju tačke koju nam je predočio nastavnik matematike Milan Savić, kao i ushićenje našom narodnom poezijom s kojim je nastupao profesor Milutin Pajić, a ne mogu da zaboravim ni mrzovoljnu nastavnicu Živku, koja mi je otkrila bratsku vezu srpskog sa ruskim jezikom.

Otac mi je, preko cele zime, krpio neke u selo zalutale cokule, dodavajući nove guke na mestu gde je koža napukla; nevešt u obućarskom zanatu, nekako je uspevao da zatvori pukotine. Zbog tih zakrpa kasnije ću mu oprostiti neprijatnosti koje sam, kao neposlušno dete, od njega trpeo.

A i inače sam, svima i u svemu, iz tih godina oprostio, u nadi da će mi uzvratiti ravnom merom. Muke su se okrenule u milost življenja, mladost je iz svega isplivavala čista i radosna lica. Jedna jedina sitnica mi se, naknadno, učinila surovo ružnom. Loše kaldrmisanim putem između Belanovice i Ljiga, svakog je jutra, istovremeno sa đacima-pešacima, prolazio autobus valjevske „Strele“. Projurio bi, poprskavši nas blatom i prljavom vodom. Za voznu kartu, dakako, nismo imali novca a nikome, 1951, u jeku izgradnje najhumanijeg društva u modernoj istoriji nije padalo na um da nas, okisle i prozeble, pusti u poluprazno vozilo… Smatralo se, valjda, da sa čovekoljubljem ne treba preterivati.

Ja sam se, i u toj nevolji, ubrzo počeo snalaziti. Sačekao bih autobus na jednoj oštroj okuci u Brančićima, gde je morao usporiti, pa bih se, iz zasede, zaleteo i uhvatio za metalne merdevine razapete između zadnjeg desnog točka i krova vozila. Držeći se za hladne šipke, sa torbakom knjiga na leđima, ulazio sam pobedonosno u sresku varošicu izložen opasnosti da se okliznem i razbijem nos, ili da me u velikom disciplinskom prekršaju, primeti razredni starešina, koji je u isto vreme išao na svoj posao.

Nije mi nedostajalo uzbuđenja, bogme ne…

Oslobođen polaganja male mature, bio sam, te godine, najbolji đak u odeljenju, da bih iduće bio najgori prinuđen na polaganje popravnog ispita iz telesnog vežbanja. Moje shvatanje slobode nije poznavalo dobru, srednju meru, što je izbezumljivalo mog nesrećnog i ljutitog oca. Bežao sam od kuće, u leto 1952. puna dva meseca, švercovao se ćirom do Beograda i Čačka, otimao se od kuće i od sebe, češće gladan nego sit, opijen daljinama koje su obećavale više od onoga što imaju i što mogu dati.

Od kuće sam konačno otišao krajem leta 1953, go i bos. Otac je bio besan, ali se uzdržao, nije otišao u milicijsku stanicu da prijavi bekstvo maloletnika i skine odgovornost za njegove moguće prekršaje. Majka mi je, krišom od njega, doturila topao vuneni džemper kakav je, i inače, u jesen plela, za svakog od četiri sina, a da bi se znalo šta je čije, izvezla bi u visini srca, svakome ime od milja. Tako sam, za školske drugove na Banovom brdu, gde sam nastavio školovanje, postao Mića. Otac se krajem jeseni odljutio i došao da mi ćutke, prekovoljno, čestita put u slobodu. Uplatio mi je mesec dana u menzi Fabrike šećera na Čukarici. Više nije mogao, i to sam mu, osetljiviji na dobro nego na zlo, do danas zapamtio.

Prodajući novine i pišući za njih, položio sam, privatno, Veliku maturu. Zatim sam, opet o svome ruhu i kruhu, sa zakašnjenjem, polučio fakultetsku diplomu i oslobodio se straha da upadnem u kategoriju propalih đaka. Dao sam se u skitaranje po svetu, učio strane jezike, objavivši pedesetak knjiga poezije i proze. Kad sam, opet kasno, dobio svoju decu, jedina zabrana koju sam im nametnuo bila je u vezi sa hlebom. Molim vas, nemojte ga bacati. Svakog ću vam dana kupovati svežu veknu, a onaj stari ostavite meni, da ga potopim u čorbu, u mleko, da ga dam pticama, samo da se ne baca.

U ovome, što ukratko iznesoh, verovatno je glavni uzrok otežanog razumevanja sa politizovanom beogradskom gospodom. Oni jadikuju zbog rušenja udžerica u Savamali (to jest, Sava-mahali), a ja sam u jednom takvom sobičku živeo i sećanja mi nisu ispunjena nostalgijom. Završio sam neke druge teške škole, univerzitete, pa i njihov, beogradski, sa prosečnom ocenom 9,5.

Prema svemu što sam naučio u višim i nižim školama, što sam razumeo iz knjiga i doživeo u detinjstvu, Srbija danas živi pod tuđinskom okupacijom. Diskretnom, ali utoliko bezizlaznijom. Kosovo je okupirano, okupator je Amerika. Najvećoj svetskoj sili nismo u stanju da se odupremo sa oružjem u ruci. Ostao nam je moralni, intelektualni i duhovni otpor. Niko nas ne može sprečiti da sebi i svima oko sebe saopštimo ono što vidimo i osećamo. Ako je neko, izuzev Crkve, pozvan i osposobljen za davanje duhovnog otpora, onda je to Srpska akademija nauka i umetnosti. Ona odgovara pred istorijom, a ne pred trenutnim zemaljskim silnicima.

Naravno, može se i sarađivati sa okupatorom, ali to je neslavan izbor. Amerikanci nisu došli u Gnjilane ni zbog Albanaca, ni zbog Srba, nego iz svojih geostrateških računa, koji imaju ograničeno vreme trajanja. Njihovo bahato neznalaštvo već im se sveti. Smislili su nesrpsku i antisrpsku državu koja nosi ime po srpskom nazivu za jednu pticu (kos – Turdus Merula). Srbi i Albanci se moraju dogovoriti, glavna smetnja za to je okupator.

 

Autor Milovan Danojlić

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Andrija Vukelić

 

Izvor Pečat, 05. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u