Filip Rodić: Vojska i menadžeri

Otpor koji je „civilni sektor“ pružao kupovini novog naoružanja za Vojsku Srbije (te „migovi“ su „krntije“, te zameramo se Zapadu) sada se preneo i na ideju o vojnom roku

U bliskoj prošlosti imali smo primer koji bi vlasti Srbije, ali i njeni građani, trebalo da ozbiljno analiziraju i iz njega izvuku pouke.

Radi se o sukobu između Azerbejdžana i njegove otcepljene teritorije poznate kao Nagorno-Karabah, odnosno Arcah, kako je nazivaju jermenski secesionisti. Ukratko, Azerbejdžan je uz (indirektnu) pomoć Turske pokrenuo vojnu operaciju za vraćanje otcepljene teritorije, a Arcah se, uz asistenciju Jermenije, branio. Rezultat višemesečnih borbi usledio je krah jermenskih snaga, a potpuni debakl sprečen je snažnom diplomatskom intervencijom Rusije. Ovaj sukob samo je nastavak prvog rata, započetog 1988. i okončanog 1994. godine, ali tada je ishod bio potpuno drugačiji – jermenske snage odnele su odlučujuću pobedu i uspostavile kontrolu nad značajnim delovima teritorije Azerbejdžana. Od tada do ofanzive iz 2020. bilo je brojnih kršenja primirja, a napetosti su bile konstantne.

Tokom gotovo tri decenije zamrznutog sukoba, Jermenija i Azerbejdžan razvijali su se u suprotnim smerovima. Jermenija se koncentrisala na “demokratizaciju” i približavanje Zapadu, što je bilo ovenčano nekolikim (obojenim) revolucijama i aktuelni premijer Nikol Pašinjan na vlast je došao upravo na krilima jedne od njih. Azerbejdžan, s druge strane, u tom periodu vode dva autoritarna lidera. Prvi je Hejdar Alijev, od 1993. do smrti 2003, a potom njegov sin Ilham Alijev. Njihovu politiku odlikuje balansiranje i uspostavljanje dobrih odnosa i sa Zapadom, i s Rusijom, ali i s Turskom, koju u ovom kontekstu treba izdvojiti iz NATO. Trideset godina radili su na ekonomskom i vojnom jačanju svoje zemlje, ne obazirući se previše na pitanja ljudskih prava i demokratije. Ovo su, najkraće rečeno, uslovi koji su doveli do potpunog preokreta u jermensko-azerbejdžanskom sukobu i jednoj zemlji doneli (delimičnu) pobedu, a drugoj poraz i zastrašujuće unutrašnje napetosti koje bi vrlo lako mogle da se pretvore i u građanski rat.

Civilni sektor u Srbiji, čiji je sastavni deo i Šutanovčev “savet”, zalaže se za jermenski model razvoja Srbije, dok se vlast, čini se, opredelila za onaj azerbejdžanski. Vojska Srbije se ubrzano tehnički modernizuje i oprema, a s tim u vezi javljaju se i ozbiljne inicijative o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka. Naravno, paralele ne mogu biti apsolutne, jer svaka država i svaki region imaju svoje specifičnosti, ali osnovne linije su jasne.

Otpor koji je “civilni sektor” pružao kupovini novog naoružanja za Vojsku Srbije (te “migovi” su “krntije”, te zameramo se Zapadu, te nemamo s kim da ratujemo…) sada se preneo i na ovu ideju o vojnom roku.

Prvi argument ovog “diplomiranog menadžera bezbednosti” je da “većina nas mladih nije zainteresovana za obavezno služenje vojnog roka”. Iako ovaj njegov stav demantuju mnoga istraživanja, među kojima poslednje objavljeno u jednom ne baš “nacionalističkom” glasilu pokazuje da čak 72,5 odsto ispitanika od 17 do 30 godina podržava uvođenje obaveznog vojnog roka, a da bi skoro 40 odsto njih dobrovoljno otišlo i u rat. Tako razmišljaju “oni mladi”, koji nisu “mi mladi”. Drugo je što samo malo ljudi u svakom društvu može zaista biti “zainteresovano” za vojsku, jer ona nije “hobi” nego je, kao i rat, nametnuta “neprilika”.

Istinit je njegov navod da “vojsku treba da čini stručan, obrazovani kadar i dobrovoljci”, te da “pojedinac koji silom služi vojsku pravi više štete nego koristi”.

Međutim, on ovom problemu daje pogrešno, da ne kažemo defetističko rešenje. Ako neko nije motivisan za ono što je neophodno svakoj normalnoj državi na svetu, od SAD, Nemačke (koja, takođe, razmišlja o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka), preko Rusije do hiljadu godina neutralne Švajcarske, onda treba preduzeti ozbiljnu državnu kampanju za njihovu motivaciju. Pored finansijskih i drugih beneficija, država bi trebalo da radi i na obrazovanju mladih. Šta fali većini zapadnih država poput Amerike ili Francuske koje imaju velike “paravojne” programe u okviru raznih “izviđačkih” organizacija? U SAD, na primer, pored brojnih drugih, od 1959. postoji organizacija “Jang marins”, koja uživa punu podršku američke vojske. Kod nas je pak ovaj deo društvenog rada s mladima sasvim zapostavljen, a i kada se desi nešto tako, poput onog na Zlatiboru pre nekoliko godina, “civilni sektor” zavrišti. A da li je bolje da deca vreme provode u prirodi, učeći se životnim veštinama, ili za kompjuterom i telefonom?

Kad smo kod onog – “na silu” i beneficija, ne treba zaboraviti instituciju prigovora savesti. Onaj ko zaista ne želi da služi vojsku – i ne mora, ali za to treba da snosi i odgovornost, i ako oni koji služe Otadžbini treba da budu podstaknuti, onda i taj treba da bude uskraćen za neke mogućnosti koje država daje.

Na kraju, iako niko normalan nije “zainteresovan” za rat, on je realna opasnost u svakoj državi na svetu, a kada taj trenutak dođe, da li bi majke, žene, deca više voleli da u taj rat odu obučeni ili potpuno nesvesni opasnosti koje im prete i načina za njihovo izbegavanje? Da ne idemo dalje. Za odgovor na to pitanje nije potrebno biti “diplomirani menadžer bezbednosti”.

 

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

 

Izvor Večernje novosti, 07. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u