U prisustvu velikog broja vernika i zvanica, sahranjen vladika Atanasije

U sabranju je učestvovalo i brojno sveštenstvo, monaštvo i verni narod, uključujući i predstavnike država, gradova i opština

U manastiru Tvrdoš – uz najveće crkvene počasti i u prisustvu velikog broja vernika – sahranjen je vladika Atanasije Jevtić, veliki sin srpskog naroda i veliki arhijerej i bogoslov svoje Crkve.

Posle odsluženog Jutrenja i opela, pred trebinjskim Sabornim hramom, od 10.00 časova, služena je Božanstvena liturgija. Sabranjem je načalstvovao Njegovo preosveštenstvo Mitropolit dabrobosanski Hrizostom, uz sasluženje više episkopa: žičkog Justina, diseldorfskog i nemačkog Grigorija, budimljansko-nikšićkog i administratora Mitropolije crnogorsko-primorske Joanikija, zapadnoameričkog Maksima, niškog Arsenija, buenosajreskog i južno-centralnoameričkog Kirila, dioklijskog Metodija i zahumsko-hercegovačkog Dimitrija, koji su sasluživali i tokom Jutrenja sa opelom, a kojima su se na Liturgiji pridružili i Episkopi pakračko-slavonski Jovan i mileševski Atanasije.

U sabranju je učestvovalo i brojno sveštenstvo, monaštvo i verni narod, uključujući i predstavnike država, gradova i opština. Molitvenom ispraćaju prisustvovali su, između ostalih, predsednik Republike Srpske Željka Cvijanović, premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić, ministri u vladama Republike Srpske i Crne Gore, vršilac dužnosti direktora Republičkog sekretarijata za vere Dragan Davidović i princ Filip Karađorđević

Oproštajno slovo patrijarha

„Braćo arhijereji, sveštenici, monasi i monahinje, verni narode svetosavske Hercegovine i svi vi, braćo i sestre sa raznih srpskih strana: od Kosova do Jadovna, od Soluna do Budima, gde god srpskih tića ima, pristigli u Trebinje i manastir Tvrdoš, da ispratite našeg oca i vladiku Atanasija na put iz smrti u život. U život večni!

Još više – nebrojeno više – je nas koji smo u duhu sa vama i tugujemo što ne možemo poslednji blagoslov da primimo i poslednji celiv da damo. Među njima sam i ja, nekada mlađani i neuki, a vladika bi rekao neznaveni student prve godine teologije. Ali – njegov student, čime se beskrajno ponosim, i srce mi je puno kada to izgovorim ili pomislim, a verujem i mnogima vladikama, sveštenicima, monasima, koji su bili njegovi studenti, koji su ga tih davnih godina slušali na fakultetu, na javnim predavanjima u Beogradu, a i oni koji kao mirjani služe Crkvi, a nedeljom i praznikom su hrlili u manastir Vavedenje, gde je on, zajedno sa divnim profesorima, našim ocima Amfilohijem i Irinejem služio i na zemlji nam otvarao dveri Carstva nebeskog.

Imajući uvek u srcu Hrista vaskrslog, vladika Atanasije je činio da oni sveti oci i učitelji Crkve iz apostolskog i potonjih vremena o kojima nam je predavao, budu ne nekakvi naučni ili literarni, čak ako hoćete ni bogoslovski uzori, nego da budu deo naših života, da uz njega budu sa nama, ne samo na predavanjima, nego gotovo uvek: i uz skromne, više monaške nego studentske obede koje je blagosiljao i redovno delio sa nama u trpezariji stare zgrade Bogoslovskog fakulteta na Kosančićevom vencu; i kada smo se prvi put penjali za njim uz Velebit da se nad bezdanom Šaranovom jamom molimo za mučenike tamo bačene i da molimo njih da se mole za nas; isto tako su oci i apostol Pavle bili naši saputnici kada nam je otac Atanasije Pavlovim putem otkrivao pravoslavlje, manastire i srpstvo Dalmacije; kada smo sa njim, iz sveg glasa pevali Hristos voskrese u Jasenovcu, isto tako i širom Kosova i Metohije koji su naše svenarodno raspeće i svenarodno naše vaskrsenje; i kada smo prvi put sa njim kročili na Svetu Goru Atonsku da bismo sreli podvižnike i svete starce; čak i kada smo sa njim igrali fudbal u prestonom Beogradu, ispod Kalemegdana, mestu koje je osveštano žrtvom Donata i Fortunata, Ermila i Stratonika, đakona Avakuma i igumana Pajsija, jasenovačkih mučenika koji su nošeni Savom stigli pod drevne zidine; ali i hiljadama koje je krvavi komunistički teror pribrojao svetima mučenicima, u prestonici srpstva, ali i na drugim mestima.

Među njima je i rođeni stric vladike Atanasija, sveštenik Miloš Jevtić koji je na Svetu Petku 1944. godine ubijen sa hiljadama nevinih Mačvana i Poceraca na savskom mostu u Šapcu.

Tamo gde je bio vladika Atanasije bili su i sveti oci i učitelji Crkve; tamo je bio Hristos raspeti i vaskrsli, čijom silom je vladika Atanasije hrabrio, čuvao, podizao i hranio sve koji su bili u nevolji.

Vi Hercegovci, deco Svetog Save, to znate bolje od svih nas šta je u nesrećnom ratu značio i činio vladika za našu Otadžbinu. Znaju to, ne manje i kosovsko-metohijski Srbi, a znamo i svi mi.

Njegovo telo danas polažemo u hercegovačku zemlju koju je toliko zavoleo. Ali, on jednako pripada svim našim krajevima, a pre svega rodnoj Tamnavi, selu Brdarica, kao i celom šabačko-valjevskom kraju koji nam je podario i u kojem su se proslavili u Gospodu veliki svetitelji Ava Justin i Vladika Nikolaj.

Oni, zajedno sa vladikom Milutinom, koji je takođe iz tog kraja, čekaju danas, na vratima besmrtnosti dostojnog nastavljača.

Tamo ga čeka i vladika Amfilohije, sa kim je drugovao, od mladih bogoslovskih i monaških godina; a bio satrudnik i saradnik na Bogoslovskom fakultetu i u vladičanskim godinama koje su usledile.

Tu, na vratima raja, duboko verujem, čekaju ga i naši patrijarsi Pavle i Irinej, i svi sveti srpski arhiepiskopi i patrijarsi.

Ne mogu da izostavim jednu kapitalnu činjenicu kojom Srpska Crkva, srpska kultura, srpski narod treba da se ponose: vladika Atanasije je uz pomenute svete: Justina i Nikolaja, najplodniji i verovatno u svetu najpriznatiji i najpoznatiji srpski bogoslovski i naučni pisac.

Ovih dana i dugom vremenu koje predstoji njegovo delo će, kao i dela svetog Justina i svetog Nikolaja, biti tumačeno, proučavano, umnožavano, ali što je najvažnije njegovo delo i njegove molitve za nas pred prestolom Oca Nebeskog, privodiće Srbe Crkvi Hristovoj u vekovima dok nas bude, a biće nas dok sledeći vladiku Atanasija sledimo Svetog Savu, Svetog Lazara kosovsko-metohijskog i sve svete iz roda našega.

Danas svi zajedno možemo da posvedočimo rečima apostola Pavla: vladiko Atanasije, dobar si rat ratovao, trku si završio; veru si održao. Sada te čeka venac pravde koji će ti dati Gospod naš, pravedni sudija.

Večan ti pomen dostoblažene i prisnopamjatne, oče i brate Atanasije“.

Joanikije: Vladika Atanasije bio je savest SPC

Blaženopočivši umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije bio je poznat svim Božijim crkvama na planeti kao veliki teolog, a njegove zasluge su ogromne na polju pismenosti, bogoslovskih dela i ostvarenja, rekao je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije.

“Nemamo mi više teologa takvog velikog znanja, koji su uronili u svetootačko predanje, daće Bog da ih bude. Posle Svetog vladike Nikolaja imali smo vladiku Amfilohija i vladiku Atanasija”, rekao je episkop budimljansko-nikšićki i administrator Mitropolije crnogorsko-primorske Joanikije.

Vladika Joanikije rekao je da je vladika Atanasija, čiji je učenik bio, predstavljao savest Srpske pravoslavne crkve, a da je njegova reč pogađala istinu i da je njegovo upokojenje veliki gubitak.

Prema njegovim rečima, vladika Atanasije je ponos Crkve i srpskog bogoslovlja, čija je misao bila svetla, hitra, blistava, pronicljiva, oštra, kao i njegova reč.

“Možemo slobodno reći da se takvi ljudi rađaju, možda, jednom u veku”, rekao je vladika Joanikije u besjedi u manastiru Đurđevi Stupovi gde je povodom upokojenja episkopa Atanasija služena Sveta zaupokojena arhijerejska liturgija, a potom i pomen.

On je ukazao i na oštrinu koju je imao umirovljeni episkop, ali je naglasio da je to bila njegova spoljašnjost, dok je srca bilo saosećajno, sklon često suzama, veoma blag.

Vladika Joanikije je rekao da o širini duha vladike Atanasija govori i to koliko je ljubio svoj srpski narod, išao stopama njegovih stradanja još od mladih dana.

“Prvi apel o Kosovu i Metohiji vlastima Srbije i ondašnje nesrećne Jugoslavije, koja nije htjela da obrati pažnju na Kosovo, pisao je vladika Atanasije, a podržalo ga je u početku tridesetak sveštenika. Kasnije, njegova knjiga Od Kosova do Jadovna, u kojoj su pobrojana mesta srpskog stradanja, koju je proširivao, pa knjiga o Jasenovcu, pa njegovi neprestani odlasci na Kosovo”, podsjetio je vladika Joanikije.

On je napomenuo da nije bilo nijednog Srbina koji bolje zna Kosovo i Metohiju, svetinje, toponime, geografiju, rijeke, predanja i pamćenje kosovskih Srba.

Vladika Joanikije je ukazao i na to da je vladika Atanasije bio oslonac narodu u Hercegovini kada je Hercegovina stradala od ustaša i muslimana u poslednjem ratu.

“Išao je goloruk na front da hrabri vojnike; njegova uloga je ogromna, jer nije bilo ni među generalima i oficirima čoveka koji može da ulije duh hrabrosti narodu u Hercegovini, kao što je Atanasije”, rekao je vladika Joanikije.

On je napomenuo da se u tom vremenu njegov učitelj žrtvovao da pomogne narodu, sirotinji, siročadima.

“Kao što je ranije njegov duhovni otac, koga je mnogo volio i oko čijih djela je najviše učinio da se štampaju, otac Justin bio savest Srpske crkve u komunističko vreme, tako je u ovo naše vreme, koje je bilo veoma teško i složeno, episkop Atanasije bio savest Crkve i naroda. Njegova reč je pogađala istinu, a istina često boli”, istakao je vladika Joanikije.

Vladika Joanikije je rekao da je episkop Atanasije, kada je u Crnoj Gori bilo poteškoća sa vlastima, dao veliku podršku sveštenstvu Srpske pravoslavne crkve i narodu, mitropolitu Amfilohiju i episkopima u Crnoj Gori u odbrani svetinja.

Episkop Atanasije, naglasio je Joanikije, poznavao je karakter srpskog naroda, kojeg nije idealizovao, već ga je veoma često kritikovao, ali ga je voleo od svega srca.

Vladika Joanikije kaže da je upokojenje episkopa Atanasija veliki gubitak, ali i veliki dobitak na Nebu, saopšteno je iz Eparhije budimljansko-nikšićke.

Bećković: Ne mogu prežaliti episkopa Atanasija

Srpski akademik Matija Bećković rekao je da ne može prežaliti umirovljenog episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog Atanasija, niti zamisliti da ga nema.

“Jedino žalim što nije umro isti dan kad i njegov brat Amfilohije. Pošto je bio stariji od njega jedan dan, jedan dan je i kasnio za njim na onaj svet”, rekao je Bećković kratko za “Sputnjik”.

Bećković je o episkopu Atanasiju pisao i u svojoj zbirci poezije “100 mojih portreta”.

Episkop Maksim o vladiki

Po čitanju evanđeoskog začala besjedio je Episkop zpadnoamerički Maksim koji je kazao da je tokom šezdeset godina sveštenosluženja Episkop Atanasije pokazao da je stvarno bio hristoliki sveštenik bogoslov, čija „bogoslovska frula“ ne prestaje da odzvanja u Crkvi Hercegovine i vaseljene, kako je juče napisao rumunski patrijarh Danilo.

“Atanasije je ovo postigao najpre zato što je bio istiniti Predstojatelj Božanske Evharistije u kojoj je nastavljao apostolsko očinstvo i prejemstvo kao službu iskupljenja Naroda Božijeg od propadljivosti i smrti. Stoga se danas raduje Nebo jer u svoje naručje Gospod dočekuje svog vernog služitelja.

“Raduju se majka Savka i otac Milan; raduju se novomučenici Kosovsko-Metohijski, Glinski, Jadovinski i Jasenovački, Prebilovački i Hercegovački, povodom kojih je upućivao Jeremijevske vapaje.”

Istakao je da ova punoća naroda u Liturgiji u Trebinju sabranog kraj kovčega Hercegovačkog Starca, ne može a da nas ne podseti na prisustvo i delatnost Vladike Atanasija od 1992. godine u ovoj stradalnoj, ali slavnoj svetosavskoj eparhiji.

“Tu su i deca da isprate najveće dete među njima, donoseći mu cveće i zemlju sa Gazimestana. Ovaj čovek oštre fizionomije, a blage duše, znao je da ponekad kritikuje one oko sebe, ali i da pred istima trepetno besedi o značenju biblijskih, svetootačkih i narodnih reči i pojmova (poput naziva Žitomislić), ne propuštajući da sebe predstavi kao predsednika „mutave dece“.

“Molimo ga da nam oprosti ako smo se ponekad o njega ogrešili… Hercegovina i cela Crkva u prazničnoj atmosferi tuguje i raduje se. Veliki jerarh Vladika Atanasije sabira sve jer, kao neposustali sejač Reči Božije, sve upućuje na Hrista koji kao Hleb silazi sa Neba da nahrani i uteši sve prisutne”, kazao je između ostalog, Preosvećeni Episkop zapadnoamerički Maksim.

Arhiepiskop katarski Makarije o vladiki

Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska objavila je pismo koje je Njegovo visokopreosveštenstvo Arhiepiskop katarski g. Makarije iz Jerusalimske patrijaršije uputio povodom upokojenja Episkopa Atanasija.

„Sprečen sam – napisao je – da fizički prisustvujem i da se oprostim od mog učitelja kao profesora Bogoslovskog fakulteta u Beogradu; mog episkopa manje od godinu dana dok sam bio pančevački đakon; bogoslužitelja i propovednika kada sam služio u manastiru Vavedenje, a osobito kao poklonika Svete Zemlje i sinkeliota dok je boravio u Jerusalimskoj patrijaršiji, izučavajući jevrejski jezik i prevodeći knjigu Postanja i Davidovih psalama.

Tom prilikom sam imao „druge bogoslovske studije“, ali ovog puta „dijalektičkog tipa“.

Dragi vladiko, dugujem Tvojoj Ljubavi, bogoslovskom znanju i podršci: u vreme dok su drugi držali odstojanje i drugačiji stav vezano za poslušanje u mom pastirskom služenju.

Malo opširnije pominjem tvoj devetomesečni boravak u Svetoj Zemlji koji je ostavio upečatljive utiske episkopima, bratstvu, čuvarima Presvetog i Živonosnog Groba Gospodnjeg, monahinjama, učenicima bogoslovije, mladim i starim hrišćanima, i pripadnicima drugih vera.

Koga god da sam sreo od onih koji su tebe tamo upoznali – pitao je za tebe. Neki sada meni izjavljuju saučešće, a juče mi je i jedan sabrat Jerusalimac poslao poruku: „Usnuo je lav…“.

Bio si neobičan poklonik Svete Zemlje sa više aspekata. Tvoje hodočašće je ostavljalo tragove, a u očima ljudi koji su videli hiljade i hiljade poklonika, izgledalo je kao da sa njima imaš iskonske veze, duboko poznanje i shvatanje tih mesta – kao da si pripadao tamo, iako si bio kratko, izgledalo je kao da si tu oduvek.

Hteo si da doživiš prostor, da koračaš tamo gde su stajale noge Spasitelja, apostola, mučenika, propovednika, podvižnika, da upijaš blagoslove, da dišeš vazduh, da posetiš svaki kraj, da dobiješ iskustvo pustinje.

Udivili su se žitelji Grada Božijeg, kao i beduini, pa čak i oni graničari, kada sam te dočekao po povratku sa Sinaja, kada si nosio u svojim prtljazima samo kamenje i staro stablo pustinjskog drveta, kao i na aerodromu kada si u povratku nosio više desetina kilograma kamena, pored knjiga i fotografija – zajedno sa onima koji su to sa tobom nosili u manastir Tvrdoš.

Želeo si da deo ove Svete Zemlje koju nosiš u svom srcu odneseš i u svoj Tvrdoš, i da obnoviš vezu Svete Zemlje na jedan vidljiv način sa Srbima, kao što je to ranije uradio i Sveti Sava.

Deci si bio poznat kao „zec“, a starijima kao „lav“. I nisi mogao biti drugačiji od svog istoimenog Aleksandrijskog arhipastira Atanasija – u ovome nije pogrešio onaj ko ti je dao to ime na postrigu. Lavovski i junački si se borio za Crkvu, za sabornost, za eklisiologiju, za svetootačko predanje, za ime Hristovo, za Kosovo i Metohiju, za Jasenovac, za sirote, ranjene, izbeglice, za siromašne i najviše za decu – pošto si bio i ostao srcem večito dete.

Od sada nadalje sve više ćemo se diviti tvojoj jedinstvenosti, iskrenosti, autentičnosti, dubini, širini, u meri rasta Bogočoveka kao svepravoslavne i svečovečanske ličnosti – kao jednom od velikih, ako ne i najvećem patrologu našeg vremena.

Sada ovo smem da kažem, ne suprotstavljajući se tvojoj skromnosti. A neću dobiti ni tvoje blage batine.

Na kraju bih rekao i sledeće: nakon bogosluženja Strasne sedmice i Vaskrsa kada sam po odluci Svetog Sinoda otputovao za Katar, po povratku u sveti Grad, prvi put sam pored tvojih očinskih saveta i podrške, od tebe dobio titulu: „šeik al Katar“.

Primi ove skromne reči iz zemlje Svetog Isaaka Sirina, sa ovozemaljskom ljudskom tugom, ali i sa radošću da si nastanjen u Višnjem Jerusalimu, u nebeskoj Zemlji Živih.

Moli se pred nadnebesnim Žrtvenikom zajedno sa Patrijarhom Pavlom, Mitropolitom Amfilohijem i ostalim saslužiteljima pred prestolom Jagnjeta za sve nas, osiromašene i sirote na zemlji.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Eparhija ZHiP

 

Izvor Fakti, 06. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u