V. Dimitrijević: Rodno budžetiranje ili u ovom ludilu ima sistema

U Titovo vreme beše „marksističko-lenjinističko budžetiranje“, a sad nas čeka EU „džender budžetiranje“. Tako se SANU neprestano okreće oko ideološki uslovljenog „budžetiranja“

Događaj o kome pišem je već prošao. Pozivnicu za taj događaj sam dobio na uvid od jednog prijatelja. Da je zajedno pročitamo: “Pozivamo Vas da prisustvujete međunarodnom skupu „Planovi za rodnu ravnopravnost u nauci, i važnost rodno osetljivog budžetiranja”, koji će se održati u sredu 17. februara 2021. u 14:00 časova, na Zoom platformi. Skup organizujemo u okviru evropskog Horizont 2020 projekta „LeTSGEPs” (Leading Towards Sustainable Gender Equality Plans in Research Institutions), u kome je Matematički institut SANU jedan od partnera. Razgovaraćemo o rodnoj ravnopravnosti u nauci i inovacijama, sa posebnim osvrtom na pripremu planova rodne ravnopravnosti, i uvođenje rodno osetljivog budžetiranja u naučne institucije. Ove teme, i inače bitne za sve nas, dodatno su važne jer se očekuje da će plan rodne ravnopravnosti svake pojedinačne institucije predstavljati obavezan element integrisanja rodne perspektive u nauku, i uslov finansiranja u okviru EU programa „Horizont Evropa” (2021 -2027).

Na skupu će, pored predstavnika i predstavnica MI SANU, govoriti i prof. dr Tindara Adabo, sa Univerziteta u Modeni, koordinatorka projekta „LeTSGEPs”, prof. dr Ivanka Popović, rektorka Univerziteta u Beogradu, kao i profesori dr Kosta Jovanović sa Elektrotehničkog fakulteta i dr Dragica Vujadinović, sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, čije su institucije već počele pripremu ovih dokumenata. Nacionalni okvir za rodno osetljivo budžetiranje prestaviće koleginice i kolege iz radnih tela Vlade Republike Srbije, ministarstava, organizacije UN Women, kao i drugih institucija koje će nam preneti informacije i iskustva od značaja za ovu temu.

Detaljniji program skupa možete da vidite u prilogu, kao i na adresi: http://www.mi.sanu.ac.rs/. Učestvovanje na skupu je otvoreno za sve i besplatno, ali je registrovanje obavezno, na sledećem linku: tinyurl.com/nofxlmxu. Za sve dodatne informacije možete da nam se obratite na adresu: [email protected]. Molimo Vas da ovu pozivnicu prosledite kolegama i koleginicama u Vašoj instituciji. Radujemo se saradnji.“

Šta vidimo iz ove pozivnice?

V čjom djela?

Pre svega, vidimo da je u Matematičkom institutu SANU usvojen termin „rodna ravnopravnost“, koji se zasniva na nenaučnoj i po društvo štetnoj teoriji roda – džendera, koja je već odavno naučno opovrgnuta, i kojom se levi liberali zapadne Imperije Vašington – Brisel služe samo kao sredstvom za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. To uopšte nije ravnopravnost polova, koja je u društvu odavno prihvaćena i kroz zakone primenjena. Matematičari u SANU, predstavnici „najnaučnije“ nauke na svetu, bave se primenom ideoloških floskula, i to ni ne kriju: “Razgovaraćemo o rodnoj ravnopravnosti u nauci i inovacijama, sa posebnim osvrtom na pripremu planova rodne ravnopravnosti, i uvođenje rodno osetljivog budžetiranja u naučne institucije.

Tema je, iz naučne perspektive, još manje naučna od teme ravne zemlje. Ipak, matematičari su rešili da se njome bave. I to u akademiji nauka!

Suština ove priče je, avaj, kao i uvek, u parama: “Ove teme, i inače bitne za sve nas, dodatno su važne jer se očekuje da će plan rodne ravnopravnosti svake pojedinačne institucije predstavljati obavezan element integrisanja rodne perspektive u nauku, i uslov finansiranja u okviru EU programa „Horizont Evropa” (2021 -2027).“

I tako počinje.

Ne izdržah

Baš sam bio rešio da se ne mešam u raspravu o odnosu predsednika SANU prema predaji Kosova i Metohije NATO Imperiji i njenim slugama, mada sam, rado, potpisao apel za njegovu ostavku – ne zato što o Kosovu i Metohiji u sastavu Srbije misli drugačije nego većina normalnih, nezgrbljenih i nepropuzalih Srba (jer na to ima pravo, koje se zove pravo na slobodu mišljenja i izražavanja), nego zato što u medijima nije nastupao kao slobodno misleći pojedinac, već okićen svojom titulom – predsednika SANU.

I uzdržavao sam se da pišem o titulonoscu – trgovcu Kosovom i Metohijom.

Razlog? Jasno je: predsednik SANU koji se bruka nije poželjna, ali je, istorijski gledano, već ispričana priča.

Na umu su mi bile prethodne bruke iz istorije SANU. Recimo, bruka zvana Aleksandar Belić.

Bruka zvana Belić

Poznati srpski lingvista, Aleksandar Belić, u predratnom Beogradu bio je znan kao čovek lojalan monarhiji i poretku, i jedan od delatnika Kraljevog fonda. Još 1910. godine postao je dopisni član carske Akademije nauka u Petrogradu, pa je bio i predsednik Državne komisije za Ruse izbeglice u Kraljevini Jugoslaviji. Godine 1941, potpisao je antikomunistički apel u kome je stajalo da je dužnost „svakog pravog srpskog rodoljuba da svima silama nastane da se onemoguće pakleni planovi komunističkih zločinaca“ (bio je trideset treći na spisku potpisnika, kao predsednik Kraljevske akademije); molio je đenerala Milana Nedića da se prihvati dužnosti predsednika vlade pod okupacijom.

A kad je Tito u Beograd došao, odmah  mu se stavio u službu. Kao osvajači jugoslovenske prestonice uz pomoć sovjetskih tenkova, posetili su tog istog Belića drugovi Đilas i Kardelj i ponudili mu saradnju, što je on, laka srca, prihvatio. Već 21. novembra 1944. objavio je, na naslovnoj strani Politike, tekst „Novi vidici“, u kome hvali ruske oslobodioce i Staljina. Onda su mu svi putevi bili otvoreni. Oduživao se komunizacijom, negda kraljevske, Akademije nauka.

Već na svečanom skupu srpskih akademika 20. januara 1946. godine, Belić blagodari Titu kao velikom „zaštitniku“ ove ustanove, da bi 12. marta 1948. godine, zbog velikog budžeta koji joj je dodeljen, zahvalio „onome koji tako mudro i tako znalački organizuje našu savremenu državu“. Sve je, zahvaljujući Belićevim naporima, krunisano 11. novembra 1948, u 11 časova pre podne, u svečanoj sali Beogradskog univerziteta, ispod slika Lenjina, Staljina i Tita. Tada je čovek sa slike, inače bravar po struci, postao prvi počasni član Srpske akademije nauka i umetnosti, one u kojoj su se proslavili Đura Daničić, Josif Pančić, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Mihailo Petrović, Jovan Žujović, i drugi, slični njima. Skupu je prisustvovala komunistička elita: od Rankovića, preko Đilasa i Moše, do Koče Popovića. Svanulo u SANU!   

Belić je tom prilikom rekao da je Titova naučna zasluga u  tome što je organizovao partizansku vojsku u toku rata, a zatim stvaralački razradio marksističko – lenjinističke principe, primenjujući ih u našoj stvarnosti. Predajući Titu u ruke diplomu, Belić je obznanio, urbi et orbi: “Druže maršale, predajući Vam ovu diplomu, ja Vas molim da je smatrate ne samo kao znak dubokog priznanja, zahvalnosti i osobitog poštovanja svih članova Srpske akademije nauka, nego i kao zalogu njihove odanosti“ (1, 51).

Bruka zvana Belić je prošla, SANU ostala. Iako nikad nije poništila davanje počasne titule akademika Josipu Brozu.

Bruka zvana Pavle Savić

Bila je tu i bruka zvana Pavle Savić. O njemu akademik Dragoslav Mihailović, pisac i golootočki zatočenik, svedoči da je pola veka verno seizovao Titu i titoizmu, budući „kao krpa sa koje se cedi prljavština, popuštajući i pred najsitnijim pritiscima i sprovodeći i najprljavije titovske zamisli. Njegove veze s tajnom policijom možda nisu bile vidljive, ali su, reklo bi se, održavane redovno i postojano. Bivši načelnik Službe bezbednosti u Beogradu Dušan Stupar deset godina kasnije pred televizijskim gledalištem će javno posvedočiti da ga je predsednik Akademije povremeno zvao u svoj kabinet. I tada bi dvojica momaka od struke razgovarala o „problemima“. A problemi ne mogu biti nikakvi drukčiji do personalni i podmetački. Možda je akademik gajio iluziju da sa udbašem prijateljski ćaska, ali to nije bilo prijateljsko ćaskanje.

Kada smo ekonomista Obren Blagojević i ja devetsto osamdeset prve, recimo, bili kandidovani za članove Akademije – Obren za redovnog, ja za dopisnog, predsednik Pavle Savić je dva puta držao javne govore protiv te kandidature, smatrajući da golootočanima nije mesto u najvišoj srpskoj naučnoj ustanovi./…/ Kako dva Akademijina odeljenja kao naši predlagači nisu u predizbornom procesu odgovarala onako kako je očekivao, poslao je dopisnog člana Akademije i višegodišnjeg predsednika Beograda arhitektu Bogdana Bogdanovića u Službu bezbednosti da se o nama raspita./…/ Tajna služba je u tom trenutku ubrzano gubila moć i samo je mogla da odgovori da naša kandidatura predstavlja pitanje za članove Akademije, a ne i za policiju. To je dvojicu agilnih saradnika jako razočaralo. I kad smo i Obren i ja zatim na izborimo glatko izabrani, oni su podneli ostavke. Bogdan Bogdanović je to učinio s naviknutom paradom, jer je znao da se ostavke u Akademiji statutarno ne priznaju i kao mogućnost ne prihvataju.“ (2, 117)

Prošao je i Pavle Savić; otišao je i Bogdan Bogdanović. Akademija je, uprkos svemu, ostala i opstala, da bi mogla da nastavi svoju službu narodu, a ne Službi državne bezbednosti.

Potpisnik ovih redova zato jasno razlikuje SANU od onih koji su se, iako akademici, brukali pred Srbijom i svetom. Oni su bili akademici, ali nisu Akademija. I to svako ko ima uma i očiju zna i vidi.

Pa ipak, bruke bivaju. I ponavljaju se, gotovo ciklično…

Zato sad prelazimo na novu bruku – prihvatanje lažne teorije džendera kao jedne od osnove za budući rad ( i „budžetiranje“ ) SANU.

Moramo da objasnimo o kakvoj teoriji je reč, i kuda nas ona vodi u praksi.                                 

Oduzimaju nam reč „rod“

U srpskom jeziku reč „rod“ je rođena, draga reč: rod je narod, rodbina, srodstvo, rodoljublje; rod je i „rodina“ – zavičajna radost ( „Prosti me, rodino blaga“, kaže Momčilo Nastasijević ). Ali, globalistički sejači haosa, koji svesno pretumačuju reči, rešili su da nam je oduzmu. Sad pričaju o teoriji roda, o rodnoj ravnopravnosti (nije to, legalna i legitimna, ravnopravnost polova – to je nešto sasvim, sasvim drugo). Ali šta je?

To je u svom ekstremnom i od globalista podržanom vidu nenaučno lupetanje da nema prirodnog pola, muškog i ženskog, nego postoje samo društveno konstruisani „dženderi“. Dole pol, živeo džender! „Rod“ je „džender“. Ne obeležava nas genetika, nego nas, čim se rodimo, proglašavaju dečacima i devojčicama, a zatim nas, tobož, raznim vrstama manipulisanja „primoravaju“ da to budemo. A mi treba da slobodno biramo ( da biramo „džender“, a ne, recimo, pravo da nam NATO ne određuje sudbinu – tu izbora, kaže Imperija, nema i ne može ga biti!)

Šta se bira?

Postoje dva pola. Ali džendera ima onoliko koliko ih duša globalističkog ološa, maskiranog u globalnu finansijsko – političku elitu, želi! Recimo, kad se upisuješ na američki fakultet, nude ti da se opredeliš između sledećih tipova seksualne orijentacije: aseksualan, biseksualan, gej, strejt (heteroseksualan), lezbejka, panseksualan, kvir, u traganju (nesiguran), ljubitelj istog džendera, nije na listi, ne želim da otkrivam. U ponudi su ovi dženderi: bez džendera, androgin, poludžender, dženderkvir ili  dženderofluidan, muškarac, žena, transmuškarac, transžena, u traganju ili nesiguran, neka dodatna džender kategorija, ne želim da otkrivam. (3)

Tako to biva u praksi nastaloj na osnovu bezvredne teorije u službi globalističke ideje o „zlatnoj milijardi“, koja na sve moguće načine želi da spreči razmnožavanje ljudskog roda.

Glavna teoretičarka lažne džender nauke je Džudit Batler, koja je 2019. godine postala počasni doktor/doktorka/doktorkinja (biraj šta ti je volja!) Univerziteta u Beogradu. (4)

O čemu je reč?

Nemica Gabrijela Kubi, bivša feministkinja koja je postala iskrena hrišćanka, u svojoj knjizi o seksualnoj revoluciji podrobno se bavila ovom pričom. O idejama Džudit Batler nemačka naučnica kaže: “Bilo čija seksualnost je fantazam, samo nešto u šta verujemo zbog toga što se često ponavlja. Džender se ne da povezati sa biološkim polom, koji ne igra apsolutno nikakvu ulogu i koji se projavljuje jedino zbog toga što je jezički sazdan, i zato što ljudi veruju u ono o čemu stalno slušaju. Po shvatanjima Batlerove, naš identitet je plutajući i fleksibilan. Nema muškog i ženskog bića, nego postoje samo izvesni „performativi“, to jest čovekovo ponašanje se može promeniti u bilo kom trenutku“. (4, 214)

Globalistička vrhuška koristi ovaj pokret radi svojih ciljeva. Gabrijela Kubi ističe da put dženderizacije vodi u novi totalitarizam što pokazuje dokument zvani „Principi iz Džogdžakarte“ pripremljen od „stručnjaka za ljudska prava“, koji se sprovodi bez legitimiteta, sa dozvolom i autoritetom UN. Na pitanje zašto međunarodne organizacije i moćne američke fondacije, poput Rokfelera i Bila Gejtsa, daju podršku internacionalnim homoseksualnim i feminističkim organizacijama, dajući im mogućnost da utiču na globalnu politiku, teško je odgovoriti, smatra Gabrijela Kubi. U svakom slučaju, one mogu biti iskorišćene za američke interese u sferi globalnog smanjenja stanovništva.

Naravno: Imperija ne odustaje od „zlatne milijarde“. Zato joj „pasuju“ ludačke teorije.

Pol je fikcija

Evo šta o Batlerovoj/Batlerkinoj/Batler misli/mišljenju/mislilaštvu kažu Ana Bužinjska i M. Pavel Markovski u svojoj studiji o književnim teorijama 20. veka: “Ako se kao polazna tačka prihvati pretpostavka da je biološki pol/sex (prirodno dat) nešto primarno, a kulturno-društveni pol (gender) sekundarna polna uloga – nadograđena na onu prvu i konstruisana pomoću društveno-kulturnih normi, očekivanja i predstava – onda odatle proističe i određena uzročno-posledična zavisnost: pol je ovde biološki uzrok, a društveno-kulturni pol je posledica. Međutim, u koncepciji Batlerove, ta zavisnost je bitno izokrenuta. Svoje poglede o ovome ona je izložila u knjizi Gender Trouble – objavljenoj 1990. godine, jednoj od najvažnijih knjiga koja se pojavila u oblasti gender studija poslednjih godina. Od početka je bilo jasno da ona u sporu esencijalista s konstruktivistima pristaje uz drugo stanovište, i to veoma radikalno, a u njenoj teoriji čak i biološki pol postaje samo određena unutrašnja fikcija uz pomoć društveno-kulturnog pola.

U Gender Trouble Batlerova je istraživala funkcionisanje polnih kategorizacija u diskursima (konkretno, diskurzivne polne konstrukcije), a njena glavna teza glasi da nema nikakvih bioloških uzroka koji bi mogli činiti osnovu gender, pa čak i još izrazitije – upravo kulturni pol konstituiše biološki pol, a ne obrnuto. Takva predstava tradicionalnog poretka bila je u gender diskursu poznata već nekoliko godina ranije – slične poglede zastupala je u stvari Kristin Delfi, skrećući pažnju na to da je biološki pol u diskursu bio proglašavan kao kategorija zahvaljujući kulturnom polu, pošto je razmišljanje o problematici gender na bitan način uticalo na naše shvatanje bioloških činjenica povezanih s polom, kao i na to kakvu hijerarhiju uspostavljamo u tom domenu.

Dakle, od određenog trenutka sve što je biološko postalo je biološko iz perspektive gender, zapravo, može se reći da je uzročno-posledična zavisnost na taj način izokrenuta. Međutim, Batlerova je pošla još korak dalje tvrdeći da je društveno-kulturni diskurs proizveo naše seksualizovano (gendered) telo, a taj proces je već započeo u sali za porođaje; samim činom nazivanja deteta devojčicom ili dečakom izvršena je neka vrsta njegovog polnog određivanja i upravo je taj trenutak inicirao istoriju funkcionisanja našeg tela kao „devojčice“ ili kao „dečaka“. Od tog trenutka smo zapravo percipirani.

Razvijajući svoju koncepciju, Batlerova se pozvala na teoriju činova govora Dž. L. Ostina, a konkretno na ideju performativnog čina. Ovaj jezički čin usklađivanja prema određenom polu jeste, prema njenom mišljenju, istovremeno vrsta performativnog čina (koji u izvesnom smislu utvrđuje biološki pol), dakle, od samog početka reč je o društvenoj konstrukciji a ne o nekoj primarnoj, neospornoj prirodnoj osnovi. U Batlerovoj teoriji gender dobija, dakle, konačno performativan vid – nastaje zbog stalnog izvršavanja i ponavljanja polne uloge, usled kojeg tek posle toga postaje društvena norma. Biološki pol nije primarna osnova gender – međutim, performativno ga stvara diskurs, jer od trenutka rođenja i „dodeljivanja“ pola, a isto tako od davanja imena (ženskog ili muškog), stalno podležemo pritisku okoline kako bismo se ponašali kao devojčice ili kao dečaci – a ponavljanjem i ustaljivanjem određenih ponašanja de facto i postajemo takvi.

Batlerova će jednostavno reći da „nastajemo“ kao polni  subjekti (ponašajući se na ženski ili muški način) i istovremeno prilagođavamo tome naše telo i stilizujemo ga kako bi bilo stvarno žensko ili stvarno muško. Društveno-kulturni pol je, dakle, više „efekat“ jezičkog utvrđivanja polne uloge. On nastaje zahvaljujući svakodnevnim postupcima stilizovanja tela koji se ustaljuju kao „inskripcije“ (vrsta zapisa); upravo različita ponašanja, gestovi, pokreti, načini odevanja i slično, ponavljani iz dana u dan, doprinose, prema mišljenju Batlerove, da naše telo sve više postaje muško ili žensko. To je stvaranje određene iluzije – uspostavljanja usklađenosti sličnošću, nametnutoj u ovom početnom gestu usklađivanja prema polu i davanju imena.

Važan aspekat u mišljenju Batlerove predstavlja i pitanje sile – to znači pitanje nametanja ličnosti određenog pola, a najkontroverzniji elemenat njene koncepcije predstavlja teza da nam je i biološki pol nametnut i da se on materijalizuje usled delovanja određenih normi (društvenih, kulturnih i jezičkih), ponavljanja i „citiranja“ (citational practice), dakle, pozajmljivanja i ustaljivanja svega što nam je ovim normama nametnuto kako bismo mogli biti smatrani ženom ili muškarcem. Zbog tog procesa se gender norme materijalizuju u telu koje je u izvesnom smislu i nastalo u skladu s njima, a proces izgradnje identiteta jednostavno se pokazuje kao podražavanje kulturnog pola.

S obzirom na apsolutnu neminovnost takvih usklađivanja (nužnosti polnog obeležavanja), gender postaje uslov subjekta i uslov postojanja određene ličnosti u društvenom i kulturnom diskursu. Autorka Gender Trouble konačno dolazi do uverenja da ne postoji nikakav „pravi“ ili normativni polni identitet (a isto tako ni seksualni). Između ostalog, piše: „Ako su polne osobenosti i sve aktivnosti koje se odnose na pol, kao i različiti načini na koje telo ispoljava i stvara svoje kulturno značenje, performativni, to znači da ne postoji identitet prema kojem ove osobenosti i ova ponašanja mogu biti ocenjena kao prava ili pogrešna, strana ili prividna; dakle, postulat pravog polnog identiteta jeste izazov za uspostavljanje fikcije.“ (6)

Da, da, dragi čitaoče: Džudit Balter, počasna doktorka/doktorkinja/doktorica Univerziteta u Beogradu jasno kaže – i biološki pol nam je nametnut. To je vrhunac njene teorije, zbog koga je, posle počasnog doktorata Univerziteta u Beogradu, možda čeka i članstvo u SANU.

Takva su vremena. Krajnje liberalna.

Ko su Džuditine „pretkinje“?

U doktorskoj disertaciji „Jezik, rod, razlika: konstrukcija/dekonstrukcija identiteta u feminističkoj teoriji“, Petra Mitić kaže da Džudit Batler voli da citira niz misliteljki/ica koje su je nadahnule. Recimo, Simon de Bovoar, koja ukazuje na kulturnu konstrukciju žene (“ženom se ne rađa već se njom postaje“), Juliju Kristevu, koja dovodi u pitanje već i samu ideju žene (“strogo govoreći, ne može se reći da “žene“ postoje“),  kao i Lis Irigarej (“Žena nema pol“), Mišela Fukoa (“Dispozitiv seksualnosti … ustanovio je ovo shvatanje pola“) i teoretičarke Monik Vitig, koja pol proglašava političkom ujdurmom jer je “kategorija pola politička kategorija koja utemeljuje društvo kao heteroseksualno“. (8)

Kakva je to nauka! Kao marksizam – lenjinizam, koji je sebe zvao „naučnim socijalizmom“! Kao teorija Frensisa Fukujame, koji je 1992. tvrdio da smo stigli na „kraj istorije“. Ili kao priručnik Sprengera i Institorisa, „Malj za veštice“, koji je u renesansi smatran vrhuncem nauke za otkrivanje veštaca i veštica i posledično spaljivanje istih.

Kakve to veze ima sa naukom?

U „Iskušenjima radikalnog feminizma“, Slobodan Antonić se pozabavio naučnošću ideja Džudit Batler. Evo šta kaže Antonić (inače, taj nije primljen u SANU, a, po svemu sudeći, neće ni biti kad je „zaostao“ i „konzervativan“): „Performativi“ su, po izvornom shvatanju Džona Ostina/…/, iskazi kojima se nešto (us)postavlja. Tačnije, performativi su radnje rečima, to jest radnje koje se ne mogu obaviti drukčije do rečima. Ostinovi jezički akti, dakle, nikako nisu svi govorni akti, nego samo vanjezički akti rečima obavljeni (‘doing things with words’). Recimo, iskaz ‘Uzimam te za ženu/muža’ uspostavlja odnos muža i žene, što znači da ovim iskazom muškarac promoviše ženu u suprugu, a ona njega u muža. Mada, u najširem smislu, svaki iskaz ima izvesnu performativnu posledicu, pa Batlerova ideju o (us)postavljajućim iskazima transponuje na svaki čin koji ima značenje. Ona misli da se rod ‘performativno uspostavlja’ /…/ kroz naše ‘diskurzivne prakse’/…/.

Recimo, kada nas neko pita kog je pola naša beba, a mi odgovorimo: ‘To je dečak’, tim činom se takođe uspostavlja rod/…/. Naime, naš odgovor je po obliku opisujući (deskriptivni, ‘jeste’) iskaz. Ali, u njegovoj pozadini postoji i jedan propisujući (preskriptivni, ‘treba’) element, sadržan u našem odnosu prema činjenici da imamo sina. Taj element je, recimo, došao do izražaja u tonu s kojim smo izgovorili ovaj formalno deskriptivni iskaz. Zato je čitav ovaj performans – pitanje koje podrazumeva da je pol nešto suštinski važno i odgovor koji tu važnost potvrđuje, uz emociju koja ga prati (recimo, ponos) – takođe (us)postavljajući (performativni) čin.

Ili, recimo, kada deca čitaju i prepisuju iz bukvara rečenice: ‘Mama kuva’, ‘Tata popravlja auto’, ‘Baka plete’, ‘Deda čita novine’… Naizgled, to su puki opisujući iskazi. Oni svedoče o svakidašnjici obične porodice. Ali, to nije samo opis onoga što se dešava, to je i diskurzivna potvrda modela ponašanja preko kojih se uobličavaju tipične rodne uloge. Ti iskazi u pozadini, dakle, imaju i skrivenu, propisujuću funkciju. Upravo ponavljanje takvih iskaza, iz naraštaja u naraštaj đaka, jeste (us)postavljanje roda. Njime se pojedine rodne uloge utvrđuju kao ‘prirodne’, pa je reč o procesu tzv. naturalizacije koja je jedan od ključnih načina delovanja ‘režima moći maskulinog i heteroseksističkog tlačenja’, odnosno ‘hegemonije maskuline i heteroseksističke moći’/…/.“ (8)

To je, dragi čitaoče, „nauka“ na osnovu koje će SANU da se „budžetira“! Pa ti vidi šta ćeš i kuda ćeš kad te spopadnu nove naučne „činjenice“ koje ti kažu da nam je dosta biologije, i da je sva biologija puka politika!

Opovrgavanje lažne teorije

Ali, vratimo se nauci. Da opet čujemo Antonića: “Ovo je svakako zanimljiva teorija. Ali, rekao bih da je njena zanimljivost obrnuto srazmerna njenoj tačnosti. Ona je, najpre, naučno neproverljiva jer joj nedostaje referentni ili razlikovni deo. Kako proveriti teoriju da su svi naši značenjski činovi performativni, ako nema diskurzivnog postupka koji to nije? Ta tvrdnja je jednakog naučnog statusa kao i teorija da se ceo kosmos u sekundi raširi i skupi. Nema razlikovne, referentne tačke, dakle, nema proverljivosti, a onda ni naučnosti. Teorija je jednostavno toliko opšta da je praktično ispražnjena od informativnog sadržaja. Takođe, šta znači tvrdnja da se rod ‘performativno uspostavlja’ kroz sve naše ‘diskurzivne prakse’?

Ona je slična ‘teoriji leptira’ koja kaže da je sve na svetu povezano, pa zamah krilima leptira u Kini ima nekog uticaja na pojavu uragana na Floridi. Može se reći da je sve povezano. Ali, zadatak naučnika nije da izriče tvrdnje toliko opšte da im je informativni sadržaj nula (jer, iskaz ‘sve je povezano’ može da ima vrednost samo ako postoji bar jedna stvar koja nije u vezi sa drugom stvari), nego je zadatak naučnika da utvrđuje precizne uzročno-posledične veze. Još manje je zadatak naučnika da, na osnovu ovakvih tvrdnji, plaši Floriđane kineskim leptirom. Njegov je zadatak da utvrdi stvarni stepen leptirovog uticaja, odnosno stvarni uzročno-posledični odnos između lepršanja nekog leptira i pokretanja uragana na drugom kraju sveta. U tom smislu treba reći da odgovor roditelja na pitanje o polu bebe ima uticaj na uobličavanje rodnog identiteta deteta taman koliko i lepršanje leptira u Kini na pojavu uragana na Floridi.

Na sadržaj rodnog identiteta deteta više od te rečenice utiče vaspitanje roditelja i okoline. U tom smislu je uticaj škole, iz drugog primera, nešto značajniji. Međutim, i uticaj takvih ‘performativa’, kao što je sricanje rečenica ‘Mama kuva’ i ‘Baka plete’ đaka prvaka, feministkinje veoma precenjuju/…/Zapravo, ‘performativna teorija roda’ Batlerove, koja ne pravi razlike u stepenu uticaja pojedinih ‘performativa’ na uobličenje roda/pola, vodi rađanju i širenju tipične magijske prakse. Kao što šamani veruju da će kroz odgovarajuću, čvrsto formalizovanu jezičku praksu proizvesti željenu stvarnost, tako i pojedine radikalne feministkinje veruju da će kroz odgovarajuću, čvrsto formalizovanu jezičku praksu proizvesti željeni oblik društvene jednakosti polova.

Takođe, kao što šamani misle da onaj član plemena koji ne poštuje njihove stroge jezičko-ritualne forme proizvodi zlo za celo pleme, tako i pojedine radikalne feministkinje preteruju u verovanju da svako ko se ne drži njihovog formalizovanog jezika time ojačava sistem tlačenja žena i nanosi svim ženama direktnu štetu. Batlerova u svojoj knjizi kao dobar primer pobune protiv ‘hegemonog jezika’ /…/ – jer, ‘ni gramatika ni stil nisu politički neutralni’ /…/– navodi učenje kanadske feministkinje Monike Vitig (Monique Wittig). Vitigova smatra da jezik ima ‘moć da stvara ’društvenu stvarnost’ posredstvom lokucionih činova govorećih subjekata’ /…/. Recimo, u francuskom – kao i u srpskom, uostalom – gramatički muški rod je univerzalan. Kada se u rečenici nađu zajedno žena i muškarac, množina se gradi od muškog roda. Dakle, ‘Mara i Moma su došli’ (a ne ‘došle’ ili ‘došla’). Kroz jezik se, po Vitigovoj, proizvodi uverenje da je muškarac univerzalan predstavnik ljudskog roda, a žena samo jedan pol/…/.

Pošto po Sapir–Vorfovoj hipotezi naša percepcija umnogome zavisi od strukture našeg jezika, onaj ko kontroliše jezik kontroliše i opažanje. Po interpretaciji Vitigove, koju nam daje Džudit Batler/…/ ne samo rod već i pol ‘označava istorijski kontingentan režim, jezik koji formira opažanje nasilnim oblikovanjem međuodnosa kroz koje se opažaju fizička tela’. Jednostavno, mi žene i muškarce vidimo kao dva pola – jedan dominantan, a drugi podređen – zato što su oni takvi u jeziku. ‘Muškarci i žene su političke kategorije, ne prirodne činjenice’, tvrdi Vitigova/…/. Zato se Monika Vitig (uz sve simpatije Batlerove) buni protiv standardne gramatike kao ‘tlačiteljskog diskursa’ koji ‘zahteva da govoreći subjekt, kako bi govorio, mora učestvovati u samom procesu tlačenja’/…/. Naspram uobičajenog ‘tlačiteljskog diskursa’, Vitigova zahteva ‘nov rečnik koji ustanovljuje i umnožava različite participe prezenta, preoznačive i ekspanzivne kategorije koje se odupiru i binarnim i supstancijalizujućim gramatičkim ograničenjima rodu’/…/. Zato se ne treba obazirati na jezička pravila ‘tlačiteljskog diskursa’ već kroz novu, diskurzivnu praksu menjati našu percepciju stvarnosti, a time i stvarnost roda i pola kao društvenih konstrukcija.

Videli smo da je prvi zahtev u ovoj politizaciji jezika ‘povećanje rodne vidljivosti’, to jest odbijanje jezikoslovnog objašnjenja da je gramatički muški rod stvarnosno univerzalan, odnosno da denotira osobe oba pola. Dakle, više se ne može govoriti ‘profesori i učenici’ već ‘profesori, profesorke, učenici i učenice’. Drugi korak, nakon uspostavljanja pojmovne reprezentativnosti oba roda, jeste stvaranje njihove sintaksičke reprezentativnosti. Dakle, to je ono što nam je demonstrirao Ranko Vukčević: ‘Mara i Moma su došli/e’. U trećem koraku bi se verovatno zahtevala vidljivost i reprezentativnost svih rodova jer, na primer, u rečenici ‘Svi treba da su srećni’ postoji samo muški rod. Ako bi se rečenica preformulisala u ‘Svi/e treba da su srećni/e’, nedostaje čitava jedna važna kategorija stanovništva – deca. A ko to želi našoj deci da uskrati pravo na sreću?

To znači da bi, radi potpune rodne vidljivosti, rečenica morala da glasi: ‘Svi/e/a treba da su srećni/e/a’. Ali, zašto bismo se zaustavili kod predstavljanja samo tih triju rodova? Monika Vitig tvrdi da ‘lezbejka nije žena’ jer pojam žene ‘stabilizuje i utvrđuje binaran i suprotan odnos prema muškarcu; taj odnos je heteroseksualnost. Budući da odbacuje heteroseksualnost, tvrdi Vitig, lezbejka se više ne određuje u svetlu tog opozitnog odnosa. (…) lezbejka uistinu deluje kao treći rod’ /…/. Ako gramatika proizvodi našu percepciju i ako je nužno sintaksički promeniti jezik da bi se jednaka rodna reprezentativnost, hoćemo li konstruisati nove gramatičke rodove kako bismo ‘politički korektno’ pokrili sve samodefinišuće rodove?“(8)

Toliko o „naučnosti“ nove teorije, koja treba da „budžetira“ SANU.

Kakav je, pak, kvalitet stila gromade zvane Džudit Batler? Naučni časopis Philosophy and Literature 1998. godine dodelio joj prvu nagradu na „Takmičenju lošeg pisanja” (The Bad Writing Contest). (9)

„Incestni tabu“

Džudit Batler tvrdi da je uzrok prisilne heteroseksualnosti incestni tabu, jedan od najstarijih tabua čovečanstva. Za nju je, objašnjava Gabrijela Kubi, „incestni tabu pravni akt koji zabranjuje i incestne želje i stvara izvesne identitete džender subjekata kroz mehanizam prinudne seksualne identifikacije“. Šta to znači? To znači da je za radikalne feministkinje i LGBT aktiviste zabrana rodoskrnavljenja prepreka ka potpunoj „seksualnoj slobodi“. Ženski pol je, po Batlerovoj, samo konstrukcija.

Gabrijela Kubi ukazuje na značenje ovakvog stava: “Samo ako postoji nešto takvo kao što je žena, žena može biti podvrgnuta represiji. Samo ako postoji ‘prinudna heteroseksualna normativnost’, ‘druge vrste žudnje’ mogu biti odbačene./…/ Batlerova svodi ljudski identitet – koji se oblikuje na osnovu bezbroj uticaja, a ne samo pola, uključujući u te uticaje i porodicu, kulturu i religiju – na slobodno izabranu, promenljivu seksualnu orijentaciju. Po mišljenju Batlerove, porodicu ne uobličavaju veze između roditelja i dece, nego samovoljni činovi trenutnog pripadništva. U paralelnom univerzumu Batlerove, deca ne bivaju začeta, nego ‘dizajnirana’ i proizvođena putem veštačkih tehničkih načina reprodukcije, kao što su doniranje sperme i jajnih ćelija, surogatno materinstvo, veštačke materice i manipulacija genima./…/ Prema ovoj teoriji, muški i ženski pol pojedinca je nebitan za njegov identitet, i predstavlja ‘diktaturu prirode’ protiv čovekovog samoodređenja, od koje se treba osloboditi. Čovekov identitet je, umesto polom, određen njegovom seksualnom orijentacijom, zbog čega je fleksibilan, promenljiv i raznolik. Ova iluzija, ili ‘fantazam’, o dva pola stvorene je incestnim tabuom i lingvističkim odrednicama kakve su ‘muškarac’ i ‘žena’, ‘otac’ i ‘majka’, koje se moraju ukloniti da bismo ‘izumeli’ sebe same. ‘Oznake’ društvene heteroseksualnosti moraju biti odstranjene iz svake oblasti. Muškarac i žena, brak i porodica, otac i majka, polnost i plodnost nisu nešto prirodno; reč je o nečemu što je proglašeno, i pomoću čega se uspostavlja hegemonija muškarca nad ženom, kao i heteroseksualnosti nad svim oblicama seksualnog ponašanja. To treba da bude razoreno do temelja“. (5, 214-215)

Da li je iko iz SANU razmišljao o ovome pre no što se opredelio za „rodno budžetiranje“?

Da li ceo budžet SANU obezbeđuje Brisel, ili nam bar nešto uzimaju od poreza da bi dali SANU?

Da li se poreski obveznici Srbije pitaju kad im neko nameće somnabulne teorije kao „nauku“?

Posledice ludila

Osnovna ideja „rodne teorije“ je, po ko zna koji put da ponovimo, da čovek nema fiksiran pol, nego da ga  u „džender“ oblikuje društvo. Pedesetih godina 20. veka američki psiholog Džon Mani je pokušao da to i dokaže. Uzeo je dva blizanca, i jednog od njih vaspitavao kao devojčicu. Oba dečaka su, kad su odrasli, digli ruku na sebe. Pošto je prava nauka, od genetike do psihologije, u potpunosti porekla dženderiste, oni su, putem globalističke diktature, krenuli da svoje ludačke ideje nameću širom sveta.(3)

Zapad, lišen Boga i moralno truo, doneo je zakone koji ruše sve porodične i opšteljudske vrednosti, upravo na osnovu te lažne teorije: zakoni o „rodnom samoodređenju“ omogućuju promenu pola u ličnim dokumentima, i to na temelju obične izjave nadležnom telu da se neko „oseća“ pripadnikom suprotnog pola (čak i bez hormonsko-hirurške „promene pola“). Prema takvim zakonima, muškarci mogu ulaziti u ženske toalete i svlačionice. Uvodi se i obaveza tzv. „rodno neutralnih“ prostora u školama i na javnim mestima, što žene dovodi u neprijatne, a ponekad i opasne situacije.

Zakoni zabranjuju upotrebu reči „mama“ i „tata“, kao i „suprug“ i „supruga“. Uvode se rubrike „roditelj 1“ i „roditelj 2“. U Britaniji umesto pojma majke trudnice oktroisan je pojam „trudna individua“. Umesto zamenica ‘ona’ i ‘on’ uvodi se zamenica ‘ono’. U službenim formularima sve više zemalja uvodi, pored uobičajenog muško ili žensko, i sve druge moguće „rodove“. Budući da nema zakonskih granica u „slobodnom izboru rodnog identiteta“, sve je moguće: 52-godišnji Kanađanin ostavio je suprugu i sedmoro dece da bi „postao“ šestogodišnja usvojena devojčica koja se „igra“ s unucima svojih usvojitelja. (3)

Tzv. „rodno osetljivi“ zakoni omogućuju transrodnim ličnostima da na sportskim takmičenjima nastupaju u kategoriji suprotnog pola, pa se tako „bivši“ muškarci takmiče u ženskoj kategoriji (u protivnom bi bili „diskriminisani“). Muškarci, međutim, iako prođu hormonske ili hirurške zahvate, i dalje imaju veću mišićnu masu, snažniju građu i veći kapacitet pluća, tako da bez problema pobede svoje ženske protivnice. Prema smernicama Međunarodnog olimpijskog komiteta tzv. transrodne ličnosti se ne moraju podvrgnuti operaciji promene pola kako bi nastupale na Olimpijskim igrama i drugim međunarodnim takmičenjima. (3)

Na Zapadu decu prevaspitavaju preko oblačenja, igračaka, slikovnica i sl. U vrtićima dečacima oblače suknjice. Muškarčići treba da se igraju lutkama, da lakiraju nokte i isprobavaju haljine za princeze, a devojčice da nose mušku odeću i igraju se muških igara. Uvode se slikovnice za decu u kojima glavni likovi nisu princ i princeza, već dva princa. Izbegavaju se slikovnice s porodicama koju čine mama, tata i deca, preferiraju se one s dva tate ili dve mame.

U američkim školama postoji tzv. „džender svič dej“, kada đaci moraju da se oblače u odeću suprotnog pola.(3)

Naš slučaj

Deci se na Zapadu, takođe od vrtića, nameće seksualno obrazovanje, koje nema veza ni sa duševnim, ni sa telesnim zdravljem, nego sa razaranjem polnih identiteta.

To su pokušali i 2017. godine u Srbiji, preko priče o borbi protiv nasilja u školama. Sve je išlo putem „projekta“ Ministarstva prosvete udžbenički priručnik pod naslovom „Obrazovni paket za učenje o temi seksualnog nasilja  nad decom za osnovne i srednje škole u Srbiji“, pod parolom „Od vrtića do fakulteta uz udžbenike iz raznih predmeta, učimo da se odupremo nasilju nad decom i ženama“. (10) Ključni izdavači su Incest Trauma Centar iz Beograda i Ministarstvo prosvete, a podršku je Kanadski fond za lokalne inicijative. (U Kanadi odeš u policiju, kažeš da si žensko bez obzira na neodstranjene testise, i dobijaš ličnu kartu sa pravom da budeš žensko, jer se teko osećaš!)

Na strani 346 daje se podroban odgovor na pitanje: „Kako izvesti francuski poljubac?“  Na strani 347 imamo priču o ženskom kondomu za lezbejke: „I devojke koje vole devojke koriste zaštitu kad vode ljubav. Nekada je važno imati u vidu da se žene lezbejske orijentacije možda nisu uvek identifikovale kao lezbejke, te imaju i svoju seksualnu predistoriju kao „strejt“ osobe. U okviru lezbejskog ljubavnog odnosa, sredstvo zaštite su folije od lateksa ili poliuretanske (vrlo tanke, od meke plastike), kvadratnog oblika, koje se koriste da se pokriju ženske genitalije ili anus tokom oralnog seksa. Pomažu kao barijera da se spreče polno prenosive bolesti.“

Naravno, kako je primetio jedan internet analitičar, OVO nema veze sa sa seksualnim nasiljem. U stvari, ima: primoravanje dece na razmišljanje o lezbejskim seksualnim odnosima je svojevrsni vid seksualnog nasilja. Na stranama 346 i 347 se opisuju oralni i analni seks. Na strani 347, dat je opis orgazma kao iz „onih“ priča i romana: tu je hormon sreće, tu su kontrakcije, sa sve potrebom da se jeca i viče. Na istoj strani piše i da masturbacija nije štetna, nego da mogu (i treba, što da ne?) da je upražnjavaju i mladići i devojke. (Naravno, ozbiljna nauka uči sasvim suprotno. Masturbacija izaziva razne štetne posledice, poput seksualne disfunkcije, umanjenog kvaliteta semena i depresije. Postoji čitav niz ozbiljnih naučnih radova koji ovo dokazuju – naročito je štetna masturbacija povezana s pornografijom, jedan od ključnih uzroka impotencije kod mladih muškaraca.)

Na strani 348 su crteži na kojima se ljube dečak i devojčica i dve devojčice. Tu vidimo i dečaka koji poklanja drugom dečaku buket cveća. Jednom potencijalnom mladom „geju“ autori poručuju: „Prati svoja osećanja i potrebe, nemoj da ih se plašiš ili stidiš, zaljubljenost i ljubav su dragocena osećanja. Šta bi ti na ovo isto pitanje odgovorio tvom ‘strejt’ drugu koji ti se poveri da mu se sviđa drugarica iz odeljenja? To su ista osećanja.“

Na stranama 348-350 naše društvo je opisano kao homofobično i nasilno prema LGBT „zajednici“, a na stranama 352-354 se reklamira Incest Trauma Centar iz Beograda. (Čija je skrivena agenda, po svemu sudeći: „Bežite od incesta u LGBT pokret!“)

Na strani 355 imamo jednu „vruću scenu“:“Boža je zavukao ruku ispod Tinine bluze, počeo da otkopčava i skida brushalter. Njoj su bili prijatni dodiri, maženje i ljubljenje. Uživala je u toj strasti i toplini. Tek kad je počeo da zavlači ruku u njene gaćice, osetila je neprijatnost, htela je da ga prekine. Otvorila je oči i videla iznad sebe Božu, svog uzbuđenog i van sebe od strasti.“ Šta bi nam na ovaj udžbenički materijal rekao Krivični zakon Republike Srbije, član 185, stav 1: “Ko maloletniku proda, prikaže ili javnim izlaganjem ili na drugi način učini dostupnim tekstove, slike, audio-vizuelne ili druge predmete pornografske sadržine ili mu prikaže pornografsku predstavu, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci“?

Jedna od autorki paketa za biologiju bila je Dušica Popadić, za koju u udžbeniku piše (strana 356 ): “Dušica Popadić, Incest Trauma Centar – Beograd. Članci su proizvod dugogodišnjeg rada autorke kroz: 1. pružanje psihološke asistencije devojkama i ženama lezbejske orijentacije (savetovalište: web, razgovori “1 na 1“ i grupe podrške), 2. edukativne programe iz oblasti različitosti za brojne ženske i mešovite nevladine organizacije, zaposlene u zdravstvenim i vaspitno-obrazovnim ustanovama i medijskim kućama. U periodu 2003-2008. je ustanovila i vodila psihološko savetovalište organizacije za lezbejska ljudska prava „Labris“ iz Beograda.“ (10)

Zgodno, zar ne?

Živa zgoda za mrzitelje braka, porodice, rađanja.

Monstruozna konstrukcija budućnosti planete bez ljudi na njoj.

Šta je cilj?

Agresivna propaganda rodne teorije i „fluidnog“ shvatanja seksualnosti u predškolskim i školskim programima i medijima ima za posledicu sve veću zbunjenost i izgubljenost dece i mladih koja u doba puberteta i adolescencije tek treba da izgrade svoj polni identitet. Neke države ozakonile su mogućnost promene pola već u detinjstvu (npr. u Velikoj Britaniji od devete godine, a u Norveškoj od sedme godine života!). Navodni „poremećaj rodnog identiteta“ kod dece „leči“ se tako da se maloj deci hormonalnom terapijom zaustavlja ulazak u pubertet kako bi dete sa 14 ili 15 godina odlučilo želi li da bude muško ili žensko. (3)

U svetu ogromnom brzinom raste broj klinika za promenu pola (tzv. centri za „transrodno zdravlje“) – samo u SAD ih ima pedesetak, i to naviše za decu i mlade. Pored onih koji dolaze na „promenu pola“, ima i onih koji žele da se reše svojih polnih organa i postanu „aseksualni“. Poznat je primer 22-godišnjeg Amerikanca koji je potrošio 50.000 dolara na 110 operacija, kako bi postao „bespolni vanzemaljac“.(3)

S porastom broja klinika za „transrodno zdravlje“ i obavljenih zahvata, raste i broj onih koji kasnije zažale što su išli na njih i koji bi svoj pol želeli da vrate, a više ne mogu…Prema biološkim zakonitostima nije moguće promeniti pol, jer je polni identitet zapisan u genima. Moguće je samo hormonsko-hirurškim putem uništavati svoj pol, i više ili manje uspešno imitirati suprotni pol. I to je sve. To jest – ništa. (3)

„Džender inkvizicija“ je, preko zakona, omogućila homoseksualnim parovima ne samo da sklapaju „brakove“ već i da usvajaju decu. Tako se, navodnim „pravom“ političkih sodomita na roditeljstvo, krši pravo dece na majku i na oca.(3)

Sve je veća raširenost polno prenosivih bolesti, sve manje sklopljenih brakova, sve više razvoda, sve manje dece (demografski slom) itd. Rušenjem porodice ruši se društvo.

A to je cilj globalista, zar ne?

Bio i ostao.

Oni su izabrali smrt umesto života.

Dženderizam i komunizam

Hrvatski profesor dr Matko Marušić, uporedio je komunizam i dženderizam (11):

1. Kao teorija komunizma, rodna teorija nastala je bez istraživanja i dokaza.
2. Kao teorija komunizma, rodna je teorija nastala na osnovu dela jednog čoveka (Alfreda Kinsija), s tim da za Kinsija postoji opravdana sumnja u naučnoistraživačku prevaru, saradnju s nastranima i ličnu nastranost.
3. Kao ideologija komunizma, rodna ideologija cilja na ljude koji su nečim nezadovoljni. (Nekad socijalnim, danas seksualnim statusom). Pod maskom brige za jedne, sprovodi nasilje nad drugima.
4. Kao komunizam, cilja na rušenje paradigme, na uništenje viševekovne ljudske kulture u ime „novog početka“.
5. Kao komunizam, služi se krilaticama o kojima ne dopušta raspravu.
6.Kao komunizam, ima strategiju proširenja revolucije na ceo svet.
7. Kao komunizam, posebno neprijateljstvo usmerava na sve oblike religije, a naročito na hrišćanstvo.
8. Kao komunizam, skriva, ometa i zabranjuje objavljivanje podataka koji joj ne odgovaraju, a objavljene podatke ignoriše, potcenjuje i ismeva.
9. Kao komunizam, drukčije mišljenje proglašava prekršajem, čak i zločinom, denuncira ga i kažnjava državnim zakonima.
10. Kao komunizam, služi se silom i nasiljem – intelektualnim, društvenim, građanskim i političkim.

I u svemu tome neko iz SANU bi da se „rodno budžetira“!

Parole za put u svetlu budućnost

Na osnovu teorije roda, naučne kao što je to bio marksizam – lenjinizam, mogu nastati nove parole za put u svetliju budućnost. Nudim neke:

Neutrališimo pol, ne osećajmo bol!

Teorija roda – to je živa zgoda!

Ne gledaj mi među noge, razlike su rodne mnoge!

Dva su pola, sto džendera, što transrodnih, što pedera!

U duši mi vlada mir – bejah strejt, a sad sam kvir!

Ko Briselu smelo hita ne treba mu muška dominacija!

Seksualno vaspitanje i za veće i za manje!

Nekrofilu ljudska prava kad bi s lešom on da spava!

I pedofil smerno čeka na zakonska prava neka!

Što da ne? Zar se, u doba „naučnog socijalizma“, nije pevalo: “Amerika i Engleska biće zemlja proleterska!“ Ili: “Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga, ali ne i protiv Hrista, jer je i on komunista!“ Kao i: “Mi imamo tri narodna sina: Enver Hodžu, Tita i Staljina!“

Srpska akademija u odbrani normalnosti

Ponavljam: Akademija je naša, nije njihova. I ogromna većina akademika se ne slaže sa ovom brukom i sramotom, zvanom „dženderizam“. Ali, kao i ogromna većina Srba, ućutkani su od onih koji nameću ideološke laži kao nauku 21. veka.

„Borke“ za rodnu ravnopravnost već odavno traže da se u srpskom jeziku paralelno koriste izrazi tipa „vojnik/ vojnikinja“, „psiholog/ psihološkinja“, a sve sa jednim ciljem: da se uspostavi „rodno neutralan“ jezički izraz. Ovom nasilju nad jezikom odlučno se, u oktobru 2017, suprotstavio Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU. Najveći stručnjaci su jasno ukazali na činjenicu da „pogled na svet, sistem kulture ili društveni sistem nisu uslovljeni pukim postojanjem ili nepostojanjem određenih gramatičkih kategorija, te se oni stoga ne mogu ni menjati njihovim uvođenjem ili insistiranjem na doslednosti njihove upotrebe.“ (12)

Istaknuto je da „rodna neutralnost generičkog muškog roda u srpskom jeziku nije pretpostavka, već lingvistička činjenica: gramatički i prirodni rod imenica u srpskom jeziku nisu identični“ pri čemu „gramatike srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi kažu da imenice koje znače vrstu, zvanje ili zanimanje označavaju bića oba pola (čovek/ljudi, pas, golub, pisac, sudija…).“(12)

Nakaradno pravljenje ženskih imenica za razna zanimanja značilo bi da su svi naši zakoni, od Ustava do Zakona o ravnopravnosti polova, „rodno diskriminatorski, jer se u njima ne koriste dosledno oblici ženskog roda“. (12)

Srpski lingvisti jasno kažu: “Gramatička kategorija ženskog roda nije jedino sredstvo za obezbeđivanje vidljivosti žena u srpskom ili bilo kom drugom jeziku, niti pak može uticati na diskriminaciju ili ravnopravnost žena. Ravnopravnost ne zavisi od upotrebe pojedinih gramatičkih kategorija, već od konteksta u kome su one upotrebljene, odnosno – od značenja celine teksta“. (12)

Normiranje jezika se ne može zasnovati na pukom slanju poželjnih političkih poruka, naročito ako se to kosi sa naučno utvrđenim činjenicama ili urušava strukturu nekog jezika. Odbor je istakao: „Oblike ženskog roda za imenice koje znače profesije treba upotrebljavati tamo gde je njihova upotreba u skladu sa postojećom normom i dobrom jezičkom praksom. Kada je reč o oblicima ženskog roda za označavanje profesija koji nisu normirani ili uobičajeni u jezičkoj praksi, ispravno je koristiti generički muški rod (npr. borac, pilot, akademik), jer njegova upotreba nikako ne implicira diskriminaciju žena, već podrazumeva svet o jednakoj društvenoj (ljudskoj) vrednosti muškarca i žene.“ (12)

Naročito je naglašeno da se mora izbegavati nakaznost „novogovornih“ konstrukcija: „Korišćenje paralelnih formi ili navođenje forme u muškom rodu sa oznakom za nastavak u ženskom rodu nepotrebno opterećuje rečenicu, uz sasvim izglednu mogućnost njenog dovođenja do apsurda (Svi prisutni/prisutne na ovoj proslavi bili/bile su nedvosmisleno razočarani/razočarane itd.), te ih zbog toga ne treba koristiti.“(12)

Naš jezik se buni protiv nasilja nad sobom!

Normalni satrudnici SANU brane svoj jezik i našu normalnost!

Umesto zaključka

Vo vremja ono, beše Titovo „marksističko – lenjinističko budžetiranje“, a sad nas čeka EU „džender budžetiranje“. Tako se život SANU neprestano okreće oko ideološki uslovljenog i po Srbe prečesto štetnog „budžetiranja“. Od Tita do Brisela.

Ipak, SANU je živa. U njoj ima ljudi spremnih da se bore. Ovu značajnu ustanovu brane i oni koji ne žele da u SANU uđu po svaku nacionalnu i ličnu cenu. Uostalom, ni sama stvarnost ne priznaje ideološke laži poput dženderizma.

I zato treba da se držimo Fortinbrasove zapovesti: “Go softly on“.

Mada je Njegoš to rekao još lepše: “Nade više nema ni u koga do u Boga i u svoje ruke“.

Ma kako budžet za ostvarenje te nade bio skroman, poštenima i hrabrima biće više nego dovoljan da se oslobodimo svih oblika okupacije.

Kad za to kucne čas, naravno.

________________________________________________________________________________

Uputnice:

1. Slobodan G. Marković: Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora, Hereticus/Časopis za preispitivanje prošlosti, br. 1/2005.

2. Dragoslav Mihailović:Strah, Srpska misao, 9-10-11, 2021.

3. http://istinaoistanbulskoj.info/rodna-ideologija-u-svijetu

4. http://www.autonomija.info/dzudit-batler-pocasna-doktorka-beogradskog-univerziteta.html

5. Bežite od bluda/ Kako sačuvati čistotu duše i tela, Očev dom, Beograd, 2019.

6. https://www.scribd.com/doc/284422274/Knjizevne-Teorije-20-Veka-Poljaci

7. https://fedorani.ni.ac.rs/fedora/get/o:856/bdef:Content/download

8. https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get

9. https://www.colorado.edu/Sociology/gimenez/corner/writing.html

10. http://incesttraumacentar.org.rs/files/2016/MPNTR-ITC_Obrazovni_paket_za_osnovne_i_srednje_skole_2016.pdf

11. https://www.dnevno.hr/vijesti/hrvatska/zapanjujuce-cinjenice-deset-slicnosti-komunizma-i-rodne-ideologije-uvedene-u-hrvatske-skole-98807/

12. http://www.isj.sanu.ac.rs/ru/2018/05/14/jezik-rodne-ravnopravnosti/

 

Autor Vladimir Dimitrijević

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Djordje Stakić, CC BY-SA 3.0

 

Izvor Iskra, 01. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u