FILE - in this Tuesday, April 11, 2017 file photo U.S. and Russian national flags wave on the wind before US Secretary of State Rex Tillerson's arrival in Moscow's Vnukovo airport, Russia. Russia on Friday, Sept. 1, 2017 promised a "tough response" after U.S. issued its order to shut the Russian Consulate in San Francisco and offices in Washington and New York and gave Russia 48 hours to comply, intensifying tensions between the two countries. (AP Photo/ Ivan Sekretarev, file)

Vašingtonsko upozorenje za Bajdena

Neprestani pritisci Sjedinjenih Država na Rusku Federaciju mogu dovesti do „kraja istorije ljudske civilizacije“, piše američki časopis Nešenel interest. Šta se krije iza ovako dramatičnih upozorenja?

Pritisak sa Zapada samo je ojačao – Putinovu kičmu! Ovako neobično izrečen zaključak deluje još „neobičnije“ ako se zna da ga je izgovorio predsednik vašingtonskog Centra za nacionalni interes Dimitri Sajms, jedan od vodećih američkih međunarodnih stručnjaka i „kremljologa“, čovek koji je sa 25 godina i protiv svoje volje postao sovjetski disident i emigrirao u SAD. A možda je najmanje očekivano da ove reči budu upućene sa stranica uticajnog konzervativnog američkog dvomesečnika Nešenel interest, koji uređuje upravo Sajms.

U svojoj analizi Sajms upozorava Vašington, pre svega novog predsednika Džoa Bajdena, da ne može više da ignoriše Rusiju i njene legitimne interese, niti da vrši beskonačan pritisak na Kremlj, jer će se to veoma negativno odraziti baš na američke interese. Kako navodi, američki neprestani pritisci na Moskvu i bez bilo kakvih podsticaja i dijaloga s njom – mogu dovesti do „kraja istorije ljudske civilizacije“. Šta se krije iza ovako dramatičnih upozorenja i da li su Sajmsove reči samo glas usamljenika u Vašingtonu, ili njegovi stavovi mogu naići na širu podršku unutar američkih elita koje donose spoljnopolitičke odluke i društva uopšte?

Realnost opovrgla Fukujamu

Treba pre svega napomenuti da Sajms, njegov Centar za nacionalni interes, a pogotovo časopis Nešenel interest (Nacionalni interes) – nisu makar ko u Vašingtonu. Rođen u Moskvi (1947), odrastao u disidentskoj porodici progonjenoj u posleratnom SSSR-u zbog „kosmopolitizma“ i simpatija prema Zapadu, Sajms je nakon odlaska u SAD napravio značajnu profesorsku karijeru, predajući na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, kao i na Univerzitetu „Džons Hopkins“ i Kolumbiji. Bio je i šef Centra za ruske i evroazijske studije Karnegi fondacije. Poslednjih godina života bivšeg predsednika SAD Ričarda Niksona važio je za njegovog nezvaničnog savetnika za međunarodne odnose, po čijem imenu je 1994. i nazvan Sajmsov Centar za nacionalni interes, koji je od 2000. partner, a od 2005. i jedini izdavač gorepomenutog časopisa. Izdanje je postalo poznato i po tome što je američki mislilac japanskog porekla Frensis Fukujama upravo u njemu 1989. objavio svoj kontroverzni članak „Kraj istorije?“.

Ovaj tekst je prethodio Fukujaminoj knjizi iz 1992, decenijama smatranoj kamenom temeljcem „novog svetskog poretka“ pod američkim vođstvom i zasnovanoj na ideji trijumfa „liberalne demokratije“ na globalnom planu – posle kojeg više neće biti daljeg razvoja društva i političkih ideja. Realnost je brzo opovrgla Fukujamu i danas vidimo da liberalna demokratija po američkom obrascu ne samo što ni iz daleka nije prisutna u svim zemljama sveta već njen sadržaj varira od države do države – čak i tamo gde je formalno prihvaćena. Kako se već nakon nekoliko godina pokazalo, iza Fukujaminih teorija sakrili su se kreatori i praktičari američkog militantnog intervencionizma globalnih razmera, s idejom nametanja „liberalne demokratije“ silom, ali i kroz delovanje različitih organizacija za vršenje uticaja i pritisaka putem takozvane meke moći i na druge načine koji se ne mogu uvek nazvati demokratskim.

Na kraju, prevladalo je opšte uverenje u delu međunarodne zajednice da su ove ideje i teorije samo deo globalne strategije Vašingtona za ostvarenje interesa uske grupe koja stoji na čelu ovih procesa – uglavnom bez mnogo dodirnih tačaka sa željama i htenjima celine američkog naroda. Izborna pobeda Donalda Trampa u novembru 2016. ubedljivo je to potvrdila, jer se pokazalo da postoji i „druga Amerika“, koja se protivi nametanju svojih stavova silom svuda po svetu i želi da počisti nagomilane probleme u svom dvorištu. I dalje visoka podrška koju smenjeni Tramp uživa u SAD govori da ovaj zahtev ostaje aktuelan. I da su se Fukujamine teorije, u najširem smislu uzev, na kraju kompromitovale i na domaćem terenu. Upravo je Rusija, pod rukovodstvom Vladimira Putina, u svetu postala prepoznatljiv obrazac drugačijeg koncepta demokratije, koju teoretičari nazivaju „suverenom“. Osim sudara praktičnih i konkretnih interesa Moskve i Vašingtona, dve supersile ponovo su dospele i u ideološki sukob koji je razbuktao njihova sporenja i spalio mostove saradnje.

Predsednik Rusije Vladimir Putin (Foto: Alexei Babushkin/Sputnik/Kremlin via Reuters)
Predsednik Rusije Vladimir Putin (Foto: Alexei Babushkin/Sputnik/Kremlin via Reuters)

Na to i ukazuje Sajms u svom članku, svestan da će njegovom stručnom časopisu takav stav samo još više doneti sumnjičavosti onih koji ga – sa izrazito antiruskih pozicija – kritikuju da je „proruski“. Mada je takav zaključak dosta teško izvući, ne samo zbog pomenutog Fukujame i ozbiljnih kritika koje Sajms upućuje Putinu i vladajućim ruskim elitama već i zbog orijentacije Nešenel interesta ka američkom militarizmu i večite brige da li ima dovoljno novca za Oružane snage SAD. Nije nevažno napomenuti i da je, pored osnivača Ričarda Niksona, počasni predsednik Sajmsovog Centra za nacionalni interes – doajen američke politike i diplomatije Henri Kisindžer. Pre će biti da su Sajms i njegovi saradnici skloni da slede i razvijaju strategije zasnovane na onome što je Kisindžer u svojim delima nazivao „realpolitika“, a gde ima malo mesta za pristrasnost i ideologiju, a mnogo više za „nacionalni interes“.

Realna pretnja

Sajms je pokušao da pruži svoje viđenje američko-ruskih odnosa, zasnovano prvenstveno na brizi da, ako se ovako nastavi, „kraj istorije“ zaista može doći – ali u svom najtragičnijem obliku. Primetan je napor američkog profesora da pokaže kako međusobno uništenje Amerike i Rusije teško da bi moglo da bude u interesu elita, a još manje građana SAD. Sajms podseća da je Rusija jedina zemlja na svetu koja je sposobna da fizički uništi SAD, zbog čega ostaje među najvažnijim faktorima u američkoj spoljnoj politici, te poziva na „ograničeno partnerstvo“ s Moskvom, kako bi vojni sukob bio izbegnut. Istovremeno, u „realpolitičkim“ krugovima u Vašingtonu postoji duboka zabrinutost od zbližavanja Rusije i Kine, što se više ne može gurati pod tepih. Analitičari poput Sajmsa, čini se, dobro vide dubinu i razmere nadolazećih problema.

Prema njegovoj oceni, Rusija je spremna za takvu vrstu partnerstva sa Zapadom i želi da ga gradi, ali na način da Vašington ne bude hegemon u tim odnosima. To, zapravo, i jeste jedna od glavnih političkih nejednačina savremenog sveta i deluje da je vodeći akteri još uvek nisu rešili. Američki profesor navodi i konkretan primer, situaciju s opozicionim „liderom“ Aleksejem Navaljnim, čije oslobađanje iz ruskog zatvora Vašington i Bajden ultimativno zahtevaju. S obzirom na to da je Navaljni već osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu i da je malo verovatno da će i ovog puta biti pušten na uslovnu slobodu (kao više puta do sada), i da nijedna zemlja koja drži do sebe ne bi pristala da ispuni takav zahtev, ova vrsta pritiska očigledno postaje sama sebi cilj – kao čvrsta garancija loših i još gorih odnosa u budućnosti.

Kako i Sajms navodi, pozivajući se na podatke ruskog (prozapadnog) „Levada centra“, delovanje Navaljnog odobrava 19 odsto ispitanika u Rusiji, a Putinovo – 60 procenata. I ove brojeve treba uzeti s rezervom, jer je malo verovatno da bi svih 19 odsto ispitanika glasali za ovog „lidera opozicije“ na izborima, već je pre svega reč o građanima koji ne podržavaju aktuelnu rusku vlast. A to je, u ovom trenutku, daleko od zabrinjavajućeg postotka, jer 20 odsto Rusa i inače poslednjih godina glasa za opozicione partije, poput KPRF-a, LDPR-a i sličnih. Pa Putin glatko pobedi već u prvom krugu.

„Nedavni pritisak na rusku vladu zbog Navaljnog, izgleda, samo je učvrstio Putinovu kičmu. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov upozorio je da, ako dođe do tuče, Rusija može biti spremna da prekine odnose sa Evropskom unijom. Njegov zamenik Sergej Rjabkov izjavio je da bi Rusija, da bi sprečila ’agresivno mešanje u njene unutrašnje stvari’, trebalo da se uključi u ’obuzdavanje’ Sjedinjenih Država, uključujući i vojno obuzdavanje. Ovo je najtvrđe što se čulo iz Kremlja od raspada Sovjetskog Saveza“, napisao je Sajms i preporučio da se SAD prema Rusiji odnose s ozbiljnošću. Poslednja dostignuća Rusije u oblasti vojnih i kosmičkih tehnologija, kao i vakcina protiv virusa korona očigledno demonstriraju da je reč o naprednoj državi, da se i ne govori o njenoj priznatoj kulturi i visokoobrazovanoj radnoj snazi, podvlači autor. „Osećanje Pekinga da joj Moskva čuva leđa izgleda da ohrabruje Kinu i čini je geopolitički agresivnijom prema SAD i njihovim saveznicima“, naglašava Sajms.

Njegova je procena da će politika prinude prema Rusiji, a bez dijaloga s njom, dovesti do krajnje negativnih, tragičnih posledica po čovečanstvo, jer Moskva više neće pristajati da čini nikakve značajne ustupke Zapadu u nadi da će od druge strane, nekad, dobiti neke koristi u budućnosti, poput ukidanja sankcija i slično. Takav „scenario nade“ je Moskva već proživela u epohi Mihaila Gorbačova i taj period Rusi smatraju neuspešnim i ponižavajućim, pa zato ponovo to neće uspeti, ističe Sajms. S druge strane, ako bi pozitivni signali Zapada usledili odmah, „ovo olakšanje ne bi prošlo bez iskrenog reciprociteta Moskve“. Dakle, ako Bajdenov Vašington bude ponovo pokušavao da izigrava svetskog hegemona, Rusija će istupiti kao blokada na tom putu, čime će zadatak SAD biti znatno otežan.

Američki predsednik Džo Bajden (Foto: AP Photo/Rick Bowmer)
Američki predsednik Džo Bajden (Foto: AP Photo/Rick Bowmer)

Prikriveni fokus ove analize i njoj sličnih jeste na tome da se spreči saradnja Moskve i Pekinga koja sve više „otežava zadatak“ Amerike da i dalje pretenduje na poziciju neprikosnovenog lidera u svetu – o čijim zapovestima se ne diskutuje. Ali problem ovih analiza je njihova logika: ako su Moskva i Peking zajedno uspeli da zaustave „unipolarni svet“ i preokrenu „kraj istorije“ kakav su predviđali Fukujama i njegovi istomišljenici, zašto bi neko očekivao da bi Rusi i Kinezi sada odustali od svoje dobitne formule? Zarad lepih reči Zapada, kao pre tri decenije, kada su obećavana „zlatna brda i doline“? Teško da „realpolitičari“ poput Vladimira Putina i Si Đinpinga planiraju da učestvuju u tako nečemu.

Pre će biti da će nastaviti s dosadašnjom politikom izgradnje multipolarnog, pravednijeg sveta, zasnovanog na međunarodnom pravu, međusobnom uvažavanju i uzajamno korisnim odnosima. A Zapad, ako se u to uklopi – dobro je došao. Ako ne, ostaće sve usamljeniji sa svojom politikom sankcija usmerenih ka Rusiji i Kini, dok će realan život polako, ali sigurno, početi da teče nekim sasvim drugim tokovima. Zato je odgovor Moskve jasan, a na to, indirektno i oprezno, ukazuje i Sajms: prve korake ka relaksaciji odnosa treba da povuče Zapad. Ukidanje sankcija i odustajanje od politike pritisaka i mešanja u tuđe unutrašnje stvari unelo bi dosta svežine u odnose s Rusijom. Za početak, sasvim dovoljno. U suprotnom, zaoštravanje će biti sve veće, a obostrano „vojno obuzdavanje“ može prerasti u otvoreni sukob. I kako reče Sajms, „kraj istorije“ čovečanstva može postati sasvim realna pretnja.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Ivan Sekretarev

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u