G. Nikolić: Plate i penzije – rast i pad u poslednjih pola veka

Posmatrajući prosečne zarade u centralnoj Srbiji i Vojvodini od 1954. naovamo, dobićemo širu sliku našeg ekonomskog uspona, propadanja i početka oporavka

Prosečna neto zarada u decembru 2020. dostigla je iznos od rekordnih 562 evra, odnosno 66.000 dinara, što je realno više za devet odsto u odnosu na isti mesec 2019. U celoj godini iza nas, neto plate porasle su za skoro osam odsto u realnom izrazu, odnosno kupovnoj moći (RZS, 2021). Istine radi, treba napomenuti da poslednjeg meseca u godini plate uvek beleže skok (poslodavci su skloni da u poslednjem mesecu isplaćuju iznose koji su veći od uobičajenih), te se u januaru može očekivati nešto niža prosečna plata.

Rastu zarada izvesno doprinosi rekordno niska stopa nezaposlenosti, zatim u manjoj meri blago smanjenje opterećenja na zarade, kao i to što se minimalac (premašivši 32.000 dinara) znatno uvećao, odnosno duplirao za poslednjih osam godina. Možemo očekivati da bi tokom ove godine plate trebalo da rastu slično povećanju BDP-a, te posledičnim povećanjima primanja u javnom sektoru. Budući da bi ekonomski rast Srbije po MMF-u trebalo da iznosi pet odsto, toliko bi mogle porasti i plate tokom 2020. Kako je za naše uslove niska nezaposlenost važan element za razumevanje već nekoliko godina dugog trenda rasta zarada, valja napomenuti da Anketa o radnoj snazi ukazuje da je nezaposlenost u četvrtom tromesečju 2020. bila nešto ispod deset odsto, slično nivou u četvrtom kvartalu 2019, i pored negativnog uticaja pandemije.

Budući da će nezaposlenost nakon prestanka pandemije nastaviti da pada, pre svega usled loše demografske situacije (broj lica koji su stariji od 15 i mlađi od 65 godina se smanjuje za oko pola procenta godišnje), to će biti dobro za one koji imaju ili traže posao jer će pritisak na tržištu radne snage rasti, i samim tim i prosečne zarade.

Kretanje plata od 1954. do 2000.

Posmatrajući prosečne zarade u centralnoj Srbiji i Vojvodini od 1954. naovamo, dobićemo širu sliku našeg ekonomskog uspona, propadanja i početka oporavka.

Prvo što pada u oči jeste dinamičan rast prosečnih plata počevši od 1956: od tada u naredne 22 godine plate su se više nego utrostručile (realno rastući 5,5 odsto prosečno godišnje), što koincidira sa industrijalizacijom i brzim privrednim razvojom. Međutim, problem je predstavljalo veliko povećanje isplaćene mase zarada (usled snažnog, i nažalost ekonomski neracionalog porasta zaposlenosti u istom periodu), koje je značajno nadmašivalo rast BDP, što će u drugoj polovini 1970-ih doprineti ekspanziji ino-zaduživanja, i kasnijoj krizi i bankrotstvu države.

Osamdesete su godine pada domaćih zarada, koje su posebno niske između 1983. i 1988, što je povezano sa programom ekonomske stabilizacije, čiji je cilj bio da se smanji uvoz i obezbedi novac za servisiranje ino-dugova. Oporavak 1989. i u delu 1990, u vreme vlade Ante Markovića, kratko je trajao.

Sunovrat srpskih plata dešava se 1993, kada ih je hiperinflacija u jednom trenutku, tačnije tokom poslednjeg kvartala te godine, praktično potpuno obezvredila. Česta „sećanja” o platama od pet maraka su selektivna pošto to nije bilo u dugom periodu, a posebno ne tokom čitavih 1990-ih. Kakva-takva normalizacija kreće s programom Dragoslava Avramovića januara 1994, a u najboljoj godini Miloševićeve vladavine nakon toga, 1998, neto prosečne plate dostigle su 175 nemačkih maraka. Bombardovanje zemlje 1999. i posledična dodatna izolacija uticala je na ponovni pad domaćih zarada.

Dvehiljadite

Konačno, sa petooktobarskim prevratom počinje snažan rast neto zarada, koje jula 2008. dostižu čak 420 evra (tokom 2006. i 2007. realne plate su porasle čak 31 odsto). Rast je bio prebrz – plate su, u evrima, porasle skoro četiri puta od 2001, dok su se realno, za tih sedam godina korigovano za inflaciju, više nego dvostruko povećale. To je snažno uvećalo uvoz, na taj način čineći globalnu recesiju 2008-2009. kod nas još težom.

Od 2000. do Velike recesije i nešto nakon toga, realne zarade su se povećale dva i po puta brže od rasta BDP. U toku krize bez posla je ostalo stotine hiljada ljudi (mada se cifra od 400.000 čini preteranom i verovatno je posledica lošeg statističkog obuhvata), dok je prosečna neto zarada tek blago pala. Naravno, usled pada broja zaposlenih masa svih isplaćenih neto zarada u Srbiji značajno je smanjenja, što se moglo videti kroz pad životnog standarda, koji je ublažen rapidnim zaduživanjem zemlje počevši od 2010. pa do 2015. godine.

Ako gledamo nivo prosečnih zarada iz 2008, koje su bile ekcesno, odnosno neodrživo visoke, onda bismo mogli izvesti zaključak da se ništa nije promenilo deceniju kasnije. Međutim, ako kao baznu uzmemo samo godinu ranije, 2007, dobićemo sasvim drugačiju sliku, jer su plate iz te godine prestignute već 2011, a blag rast je nastavljen. Međutim, ozbiljniji rast zarada kreće nakon 2016, koincidirajući sa boljim ukupnim rezultatima srpske ekonomije. Tokom te godine kao i sledećih, uključujući verovatno i ovu, prosečne zarade realno rastu svake godine, sa izgledima da prosek za ovu godinu bude 544 evra, dok bi u decembru 2021. mogle iznositi famoznih 600 evra, odnosno evro ili dva gore-dole.

Posmatrajuću pretpostavljenu prosečnu zaradu u 2021. u odnosu na dve decenije ranije, plate u evrima su uvećane neverovatnih pet i po puta. Realne plate, odnosno zarade u dinarima korigovane za inflaciju, tj. rast potrošačkih cena i troškova života, u prvih 20 godina 21. veka su porasle umerenije: skoro tri i po puta. Uzrok ovoj razlici treba tražiti pre svega u održavanju relativno stabilnog dinara, koji je tokom 1990-ih bio dramatično potcenjen.

Budući da se poslednje tri godine zadržao snažan rast realnih prosečnih zarada (kumulativno su porasle za čak 22 odsto) one su konačno u 2020. prestigle plate iz famozne 1979, dok bi u ovoj godini njihov rast trebalo da ih učini za desetinu višim nego što su bile te „čuvene najbolje godine”. Ako posmatramo period od 1989, realne nadnice su u 2020. bile više za 23 odsto.

Komparativna analiza, tj. poređenje sa zemljama Jugoistočne Evrope, otkriva da smo po visini prosečnih neto zarada uglavnom bolji od naših suseda na jugu i istoku i slabiji od onih severno i severezopadno od nas. Naime, na kraju 2020. naša prosečna neto plata je još uvek znatno manja od hrvatske (942 evra), ili rumunske (743 evra), uporediva sa onom u Bugarskoj (554 evra) i Crnoj Gori (527 evra), te viša od one u BiH, S. Makedoniji, Albaniji, Turskoj, kako i od svih zemalja bivšeg SSSR-a, izuzev onih na Baltiku. S druge strane, Slovenija (1328), Grčka (1116), Poljska (880) ili Mađarska (755 evra) stoje znatno bolje od nas.

A penzije?

Od januara 2021. penzije u Srbiji uvećane su za 5,9 odsto, te je prosečna penzija iznosila 29.378 dinara. Razlog tome je usklađivanje penzija sa rastom potrošačkih cena i plata, što je u skladu sa primenom tzv. švajcarskog modela. Indeksacija penzija po švajcarskom modelu je počela da se primenjuje od 2020, te su već od januara 2020. one uvećane za 5,4 odsto. Inače, švajcarska formula podrazumeva usklađivanje penzija u procentu koji predstavlja zbir polovine procenta promene potrošačkih cena i polovine procenta promene neto prosečne zarade.

Broj penzionera Srbije bez KiM, koji je bio ispod 200.000 početkom šezdesetih, solidno se uvećavao narednih deceniju i po, te se više nego duplirao tokom sedamdesetih. Već je 1976. bilo 439.000 penzionera, koji su dobijali veoma „pristojne čekove”, najvećim delom zahvaljujući činjenici da je Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje punjen od strane četiri puta više radnika. Deceniju kasnije taj broj se skoro udvostručio – na 798.000 – da bi se rapidan porast nastavio, posebno u prvoj polovini 1990-ih.

I tokom druge polovine devedesetih, kao i sledeće decenije zaključno sa 2012, broj korisnika penzija nastavio je da se znatno povećava, što je pretilo da uruši javne finansije Srbije. Potom se prirast znatno usporio i prešao u blago opadajuću putanju od trećeg meseca 2015. Godina 2021. će, po svemu sudeći, biti sedma u kojoj se broj penzionera uzastopno smanjuje. Naime, prema poslednjih dostupnim podacima Republičkog PIO fonda, u decembru 2020. bilo je 1.692.000 korisnika penzija u Srbiji, što je za oko 50.000 manje nego što je to bilo februara 2015, kada je postignut rekordan broj.

Na osnovu opadajućeg broja rođenih tokom 1950-ih, izuzevši ekcesno visoku 1952. godinu, možemo očekivati da će doći do ubrzanja trenda smanjivanja broja penzionera. Ipak, zajedno sa padom ukupnog broja penzionera došlo je do snažnog povećanja broja starih lica kojima je potrebna naknada za pomoć i negu drugog lica, što delimično neutrališe ostvarene pozitivne fiskalne efetke.

Posmatrajući kako se kretao iznos realnih prosečnih penzija u poslednje dve decenije, može se uočiti da su one posle devet godina konstantnog snažnog porasta nakon 2000 (od čak 112 odsto), narednih osam godina praktično bile u stalnom padu. U 2017. godini, od kada započinje solidan rast penzija, one su bile kumulativno niže za skoro 22 odsto. Budući da već na osnovu januarskog penzionog čeka praktično znamo prosečan nivo penzija u celoj godini, uz procenu prosečne inflacije identične onoj u 2020, dolazimo do podatka o znatnom realnom rastu prosečne penzije u periodu 2017-2021. od 15 odsto.

Tendencije prosečnih penzija u evrima izgledaju nešto drugačije zbog promena kursa dinara, ali ovde treba uzeti u obzir da vrednosti u valuti evrozone nisu realni iznosi budući da je prosečna inflacija zemljama koje koriste evro monetu bila između jedan odsto i dva odsto u svakoj od posmatranih 20 godina (što znači da se evro obezvredio za oko trećinu u odnosu na dve decenije ranije). Posmatrajući period devedesetih, situacija izgleda deprimirajuće budući da su prosečni penzionerski čekovi bili i ispod 50 ‘dojč’ maraka (ili gotovo upola manje evra).

Stanje se popravlja tokom prve decenije 21. stoleća, sve do 2009, te penzije preskaču čak 200 evra. Međutim, takav nivo izdavanja za penzije, kao i plate pokazao se fiskalno neodrživom, te je usledilo njihovo smanjivanje ili putem obezvređivanja evra, kao npr. krajem 2008. i tokom 2011. ili njihovim zamrzavanjem i smanjivanjem viših penzija 2014. Oporavak počinje nakon 2016. te penzije u januaru ove godine prosečno iznose 250 evra.

Prema planu iz Fiskalne strategije Vlade RS za 2021, realni izdaci za penzije bi 2021. trebalo da iznose 10,4 odsto BDP (621 milijardu dinara), blago ispod udela u BDP u 2020, sa tendencijom smanjivanja do 2023. (na 10,1 odsto BDP-a). Ako posmatramo poslednje dve decenije, jasno je da su se ovi izdaci počeli smanjivati nakon rekordnih 13,4 odsto BDP-a 2009. godine, posebno usled zamrzavanja pa smanjenja penzija sredinom druge decenije ovog stoleća.

Realni izdaci za penzije u Srbiji Srbija su takvi da se već kotiramo znatno ispod proseka EU koji iznosi 13,3 odsto BDP-a (suprotno stalnom narativu liberala da mnogo trošimo na te i ostale vrste javnih izdataka), dok smo grubo na nivou proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope.

Prosečne penzije su nakon 2000. u proseku duplo sporije rasle od plata i skoro identično prosečnom rastu BDP-a. To je dovelo do pada njihovog udela u prosečnoj neto zaradi sa oko dve trećine na 46 odsto, koliko je taj odnos iznosio tokom 2020. Međutim, odnos prosečne penzije prema plati relativno je povoljan, komparativno posmatrano – na primer, u SAD su prosečne penzije tek na četvrtini prosečne neto plate). Prosečna „mirovina” u Hrvatskoj čini oko 37 odsto prosečne „plaće” 2020. godine, u Republici Srpskoj penzija čini tek 41 odsto prosečne plate, u Federaciji BiH 44 odsto, dok je udeo penzije u plati u Crnoj Gori bio 55 odsto tokom 2020. godine.

Penzioni sistem

Usled niske zaposlenosti sistem finansiranja penzija u Srbiji suočava se sa brojnim problemima. Naime, naš penzioni sistem se, praktično, svodi na tzv. protočni bojler, gde se penzije finansiraju iz tekućih prihoda, odnosno doprinosa i budžetskih transfera. Penzioni fond faktički na postoji, ali ako je za utehu, u većini zemalja način finansiranja penzija je sličan našem.

Starenje populacije usled produženja očekivanog trajanja života neminovno podrazumeva sve duže primanje penzije, ali to je fenomen koji je još izraženiji na Zapadu. Shodno tome, većina zapadnih država ima planove za pomeranje starosne dobi za penziju. Ovo je posledica procene kluba najbogatijih država, zvanog OECD, da će rashodi na penzije u proseku porasti za tri procentna poena BDP-a do 2050.

Naime, kao kod nas, i u većini drugih država ljudi se penzionišu ranije nego što je zvanična starosna dob. Pored toga, građani sve duže primaju penzije, što je sjajna vest za njih i njihove porodice, ali neprijatna za javne finansije. To je posledica boljeg životnog standarda, odnosno unapređene zdravstvene zaštite. Na primer, 1970. godine prosečan Francuz koji je otišao u penziju mogao je da očekuje da će živeti oko 10 godina. Danas, očekivano vreme tokom kojeg će primati penziju iznosi 23 godine. Isto je i u Belgiji i Austriji, dok je za oko tri godine manje u Italiji, Nemačkoj, Španiji, Kanadi i Australiji. Nešto gore stoje Grci, Britanci ili Poljaci, kojima se trenutno smeši prosečno „samo” 18 godina penzionerskog života.

Danas se očekivano trajanje života nakon 65. godine u Srbiji procenjuje na 15 godina, a očekuje se dalji rast (razlika između ove i zvanične brojke o prosečnom životnom veku od 76 godina je u tome što skoro petina ljudi umre pre svoje 65). Imajući u vidu da je to snažno povećanje u odnosu na period od pre nekoliko decenija, problem s rashodima za penzije možemo shvatiti i kao poželjan.

Prosečne penzije u januaru ove godine, odnosno u celoj 2021, od 250 evra, takve su da se domaći penzioner kotira prosečno u regionalnim, ali slabo u evropskim okvirima. Protivrednost prosečne penzije u Hrvatskoj je 2020. iznosila 323 evra, u Crnoj Gori 290 evra, u Republici Srpskoj 201 evro, te u Federaciji BiH 219 evra. Prosečna penzija u Bugarskoj 2019. bila je 211 evra, a u Srbiji iste godine 224 evra. U državama Zapadne Evrope prosečne penzije su višestruko veće nego kod nas, te je pre tri godine prosečna penzija u Nemačkoj, Francuskoj ili Španiji bila četiri puta viša nego što je ona na početku ove godina kod nas, dok je u Poljskoj njen iznos dvostruko viši.

 

Autor Goran Nikolić

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Gmihail, CC BY-SA 3.0 RS

 

Izvor oko.rts.rs, 06. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u