Mračna kolonijalna prošlost Zapadne Evrope

Najbolji lek za neokolonijalizam koji se u raznim formama servira narodima i državama širom planete jeste podsećanje na užase kolonijalizma i stalno pisanje o istom

Zbornik Suočavanje Evrope sa njenom kolonijalnom prošlošću, koji je izdao Institut za evropske studije u Beogradu, a čiji su urednici moja malenkost, Danilo Babić i Jelena Vićentić predstavlja redak i važan pokušaj približavanja fenomena kolonijalizma i postkolonijalizma domaćoj javnosti. Iako je i srpski narod bio žrtva svojevrsne kolonizacije (npr. austrougarske u Bosni i Hercegovini), domaća nauka i struka od raspada bivše Jugoslavije i propasti ideje Pokreta nesvrstanih do danas se gotovo u potpunosti udaljila od date tematike. Aludirajući na Fanonove Prezrene na svetu, možemo reći da su Srbi do danas ostali „prezreni među belima“.

Za kolonijalizam se kaže da je „greh Evrope“, što je pogrešna, neprecizna, pa čak i maliciozna tvrdnja. On je, zapravo, izum, greh i nikada do kraja i u potpunosti rasvetljena mrlja Zapadne Evrope kao specifične kulturološke celine. Zapadna Evropa se neretko upušta u revizionizam posmatranog perioda, koga se neki još uvek sećaju s nostalgijom i entuzijazmom. Nil Ferguson u svom delu Carstvo: kako je Britanija sagradila moderni svet kolonijalne „junake“ opisuje kao „hrabre pustolove“ koji u ljudima treba da probude simpatije. Nik Lojd u delu Masakr u Amritsaru opisuje masakr nad Indijcima u istoimenom gradu u Pendžabu u Indiji (duhovnoj prestonici Sika) sa setom, ali ne zato što je te kobne 1919. godine samo u jednom danu ubijeno između 400 i 1.000 Indijaca, a preko 1.100 ranjeno, već zato što smatra da je taj događaj pokolebao želju i volju Britanaca da vladaju svetom.

Za razliku od Roberta Janga koji je o kolonijalizmu pisao i govorio zarad „odavanja počasti trijumfu nad njim“, retki su autori koji se usuđuju da bace svetlo na danas „besprekorno čiste“ biografije nekadašnjih zapadnoevropskih vladara. Tako danas malo ko zna o nehumanom i rasističkom odnosu Vinstona Čerčila prema Indijcima, o čemu je svedočio njegov savremenik i visoki funkcioner britanske kolonijalne administracije Leo Emeri, obrazlažući da je Čerčil odbijao svojevremeno da se u Indiju pošalje humanitarna pomoć jer se „Indusi razmnožavaju kao zečevi“, dok je na tvrdnje da narod tamo umire od gladi oholo odgovorio: „Kako onda Gandi još nije umro?“

Sesil Rouds, čelni čovek nekadašnje „Britanske južnoafričke kompanije“ koja je eksploatisala prirodne resurse na tom prostoru i osnivač države Rodezije (današnji Zimbabve), uprkos tome što je bio neskriveni rasista koji je tvrdio da su Britanci prva rasa sveta i sanjao ujedinjenje svih Angloamerikanaca pod jednom imperijalnom zastavom, i danas ima stipendiju za školovanje studenata u Velikoj Britaniji u njegovu čast.

Iberijska mašinerija

Svoje kolonije imali su i stari Grci, Feničani i Rimljani, ali se kolonijalizam u pravom smislu reči razvija sa velikim geografskim otkrićima od strane Portugala i Španije, a kasnije ga čitav niz zapadnoevropskih zemalja razvija i usavršava do te mere da je uspeo da opstane u svojoj sirovoj i okrutnoj eksploatatorskoj formi sve do druge polovine 20. veka. Dugovečnost portugalske kolonijalne mašinerije, koja je trajala od osvajanja Seute 1415. godine do povlačenja iz Makaoa 1999. godine, odnosno do 2002. godine, kada je Portugal priznao nezavisnost Istočnog Timora, nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Čini se da je portugalski odnos prema zatečenom urođeničkom stanovništvu današnjeg Brazila ostao u senci mnogo moćnije Španske imperije na tom prostoru. Kada je Pedro Alvares Kabral otkrio obale Brazila 1500. godine, plemena poput Tapuija i Tupija brojala su oko 2,5 miliona ljudi. Sto godina kasnije, njihov broj bio je desetostruko manji. Iako su plemena u unutrašnjosti Amazonije dugo odolevala, njihov broj je od 1900. do 1957. smanjen za milion na 250.000, što je samo jedan od primera koji govori da su vlasti novostvorenih latinoameričkih zemalja imale ništa drugačiji odnos prema urođeničkom stanovništvu u odnosu na Portugalce ili Špance nekada.

Oskar Pereira da Silva, „Iskrcavanje Pedra Alveresa Kabrala u Porto Seguru 1500. godine“, 1900. (Foto: Public domain/Museu Paulista (USP) Collection)
Oskar Pereira da Silva, „Iskrcavanje Pedra Alveresa Kabrala u Porto Seguru 1500. godine“, 1900. (Foto: Public domain/Museu Paulista (USP) Collection)

Može se reći da su upravo Portugalci bili pioniri robovlasničkog izrabljivanja afričkih crnaca. Ne samo da su afričke robove prodavali (procenjeno je da su evropske kolonijalne sile tokom perioda kolonijalizma sveukupno preko Atlantskog okeana prebacile oko 11 miliona robova), već su ih koristili i za sopstvene potrebe, pa su tako početkom 16. veka 10 odsto stanovništva Lisabona činili upravo robovi. Koliko se Portugal grčevito borio da sačuva svoje posede u Africi govori podatak da je tokom Portugalskog kolonijalnog rata (1961-1974) ova zemlja izdvajala 40 odsto budžeta za finansiranje istog u kome je učestvovalo oko 145.000 Portugalaca, a koji je iza sebe ostavio 50.000 mrtvih u Angoli, 60.000 u Mozambiku i 6.000 u Gvineji Bisao.

Španski kolonijalni model počivao je na pigmentokratiji, gde su poreklo i boja kože određivali društveni status. Ono što je zanimljivo jeste da su Španci u svojim kolonijama primenjivali nešto što se može nazvati autorasizmom, jer Španci koji nisu bili rođeni na tlu kontinentalne Španije (tzv. kreoli) nikada nisu mogli napredovati do samog vrha društvene hijerarhije. Iako su španski zločini u Amerikama daleko poznatiji javnosti od nekih drugih, razmere istih nisu do kraja rasvetljene. Miroljubiva i spiritualna Taino civilizacija na karipskim ostrvima zbrisana je sa lica zemlje za svega nekoliko decenija. Broj domorodaca u Meksiku je zbog ubistava, iscrpljujućeg prinudnog rada i bolesti smanjen sa 25 miliona 1518. godine na 700.000 početkom 17. veka. Sveukupno, procenjeno je da je za 300 godina španske vlasti na američkim kontinentima broj domorodaca smanjen za čak 9/10.

Rimokatolička crkva nikada do kraja nije rasvetlila svoju ulogu tokom kolonijalne epohe, iako su poslednjih decenija primetni pozitivni pomaci. Papa Jovan Pavle II je na 500. godišnjicu Kolumbovog otkrića Amerike, boraveći u Dominikanskoj Republici, uputio izvinjenje za „bol i patnje“ koje je Rimokatolička crkva nanela Indijancima tokom istorije. Papa Benedikt XVI je, međutim, 2007. godine u Brazilu izjavio da su „Indijanci čeznuli da postanu hrišćani“. Oproštaj od Indijanaca za zločine i nedela Rimokatoličke crkve ponovo je zatražio papa Francisko, prvi papa Latinoamerikanac u istoriji, tokom posete Boliviji 2015. godine.

Evropski kolonijalizam

Britanci ne samo da su tokom kolonijalne epohe imali najveću imperiju u istoriji čovečanstva, već su se isticali po oholim i surovim metodama kojima su gušili svaku pobunu lokalnog stanovništva u kolonijama, a koje se po Arvi Avan, barem kada je reč o Indiji, mogu porediti sa odnosom nacista prema pobunjenicima na osvojenim teritorijama. Ne treba zaboraviti da je od 1857. godine Indija pod direktnom vlašću britanske krune i da je svaka priča o eventualnoj neobaveštenosti iste o zločinima koji su se tamo zbivali krajnje neozbiljna. Roza Luksemburg je tvrdila da je britanska vlast u Indiji uzdrmala temelje tamošnjeg društva, ne samo jer je izrabljivala produktivne sposobnosti urođenika, već i zato što je uništavala njihovu hiljadama godina građenu društvenu organizaciju. Britanska industrijska dostignuća, kojima se svet i danas divi, bila su izgrađena na „carstvu smrti i užasa“ miliona porobljenih naroda.

Belgijski kolonijalizam je tema koja se u Briselu, de fakto prestonici Evropske unije i simbolu evropskih vrednosti poput slobode, ljudskih prava i demokratije, vešto izbegava, iako je po svojoj surovosti bio ravan najgorim zločinima u istoriji čovečanstva. Belgijski kralj Leopold II je svojom krajnje surovom i eksploatatorskom vlašću u Kongu odgovoran za smrt između šest i 20 miliona urođenika koji su zarad sticanja kraljevog ličnog profita ubijani, izgladnjivani i iscrpljivani teškim fizičkim radom do smrti, što je Hočhild nazvao jednim od najvećih pokolja u ljudskoj istoriji.

Osakaćeni Kongoanac zuri u odsečene delove svoje petogodišnje kćerke, koja je ubijena zbog toga što je sakupila premalo kaučuka, 1904. (Foto: Wikimedia/Alice Seeley Harris/John Hobbis Harris)
Osakaćeni Kongoanac zuri u odsečene delove svoje petogodišnje kćerke, koja je ubijena zbog toga što je sakupila premalo kaučuka, 1904. (Foto: Wikimedia/Alice Seeley Harris/John Hobbis Harris)

Malo je poznato, međutim, da je belgijska rasistička „politika velikih noseva“ u Ruanda-Urundiju (danas države Ruanda i Burundi) napravila podelu između Hutu i Tutsija koja je stvorila osnovu za genocid koji je nad ovim drugima počinjen 1994. godine. Da je Belgija nerado pristajala na nezavisnost njenih bivših kolonija govori i izveštaj belgijske državne komisije iz 2000. godine u kome se dokazuje da je ova zemlja uz pomoć CIA-e organizovala ubistvo Patrisa Lumumbe. Ipak, Kraljevski muzej Centralne Afrike u Tervurenu i dalje veliča superiornost evropske kulture u odnosu na primitivne afričke domoroce, a pomoćnik belgijskog strip junaka za decu Tintina „Crni Petar“ se, uprkos protivljenjima dela javnosti, i danas predstavlja sa minimalnim razlikama u odnosu na majmune, te kao lenj i glup.

Nemački kolonijalni poduhvati na afričkom kontinentu bili su uvertira za ono što će uslediti u vreme vladavine Adolfa Hitlera. Nemačka istočna Afrika (današnji Burundi, Ruanda i Tanzanija) je početkom 20. veka brojala oko 400.000 robova, a u „Maji-Maji ratu“ na tom prostoru Nemci su ubili između 80.000 i 100.000 Afrikanaca, a usled gladi i nemaštine stradalo ih je još oko 300.000. Na teritoriji Nemačke jugozapadne Afrike (današnja Namibija) ustanak naroda Herero i Nama (1904-1907) završen je pravim genocidom nad njima, gde su muškarci nemilosrdno ubijani, a žene i deca zatvarani u koncentracione logore, gde se isticao zapovednik nemačkih vojnih jedinica Lotar fon Trota tvrdeći da, primenjujući ideju „borbe rasa“, „istrebljuje pobunjenička plemena potocima krvi i potocima novca“.

San Riharda Vagnera, po kojem je u dalekoj mladoj Nemačkoj na novim kontinentima trebalo stvoriti nešto sasvim suprotno u odnosu na špansku popovsku klanicu u Novom svetu ili englesku nemilosrsnu poteru za tamošnjim blagom, pretvorio se u najgori košmar.

Holandija je u trgovini robljem i praksi ropstva prednjačila vekovima. Tako je samo u Surinam u periodu između 17. i 19. veka dovedeno 213.000 robova. Ova zemlja je mnogo više od drugih bila strogo utilitaristički usmerena na izvlačenje profita iz kolonija, bez preterane želje za stvaranjem uređenog političkog ili društvenog poretka u njima, što je čuveni holandski ,,princ poezije“ iz 17. veka Just fan den Vondel opisao stihom „Kud god nas profit odvede, do svakog mora i obale svake, ljubav prema dobiti ono je što nas vodi u širokog sveta luke“.

Istoričar Mohtar Lubis objašnjava da su Holanđani vođeni pohlepom u Indoneziju doneli uništenje i smrt svemu što im se nađe na putu „kao da su zaposednuti“, do krajnjih granica ignorišući indonežansku kulturu, dostojanstvo i osećaj za čast. Holandska opsednutost Indonezijom i „nezamislivost Holandije bez Indonezije“ videla se krajem 1940-ih, kada se ona grčevito borila da zadrži pomenuti prostor pod svojom kontrolom. Iako u tome nije uspela, iza sebe je samo u indonežanskom ratu za nezavisnost ostavila 150.000 poginulih i nebrojene slučajeve mučenja i silovanja. Sve pomenuto, ipak ne zadire u i danas negovani ideal holandskog čoveka po Hugu Grocijusu, koji je jednostavan, vredan, bogobojažljiv i okrenut ka trgovini, pravu i zakonu.

Nikolas Pieneman, „Potčinjavanje Diponegora generalu Hendriku Merkusu de Koku 28. marta 1830.“, 1835. (Foto: Wikimedia)
Nikolas Pieneman, „Potčinjavanje Diponegora generalu Hendriku Merkusu de Koku 28. marta 1830.“, 1835. (Foto: Wikimedia)

Posebno je tragična kolonijalna sudbina Haitija. Ova karipska zemlja smeštena na zapadnom delu ostrva Hispanjola bila je među prvima na udaru španskih konkvistadora koji su zbrisali tamošnje urođenike, pa su kasnije bili primorani da dovode afričke robove kao radnu snagu na plantažama. Preci današnjih Haićana ne samo da su morali da rade najteže poslove u ekstremno teškim uslovima za Špance, a potom i za Francuze, već su morali istovremeno da se navikavaju na nov životni prostor i da izgrađuju novi jezik (danas kreolski haićanski) uporedo gradeći ono što se danas naziva haićanskom nacijom.

Haićani su prvi na prostoru Latinske Amerike smogli snage da se oslobode od metropole (1804. godine) i činilo se da će to ovoj zemlji dati prednost u razvoju. Francuska kolonijalna uprava je, međutim, ostavila toliko duboke ožiljke da su prve žrtve slobodnog Haitija bili belci, a potom i mulati, dok su haićanski crnci kasnije proživeli stravični „Peršunski masakr“ koji je nad njima sproveo dominikanski diktator Rafael Truhiljo. Zapadnoevropsku okupaciju zamenila je američka, prvo vojna 1915. godine, a potom i diskretna politička i ekonomska koja traje do danas u zemlji koja se smatra jednom od najsiromašnijih na svetu.

Nordijski kolonijalizam

Nordijski kolonijalizam je danas tema koja se retko sreće, verovatno zato što su danas društva poput švedskog ili danskog sinonimi za socijaldemokratiju i najširu moguću društvenu i političku toleranciju. Ipak, ovaj „nedužni“ i „nezamislivi“ kolonijalizam, kakvim ga nordijska javnost neretko predstavlja, bio je sve samo ne takav.

Dansko-norveška država imala je svoje gradove-utvrđenja na Zlatnoj obali Afrike i tamo aktivno trgovala robljem. Robovi koji bi se pobunili neretko su završavali zatvoreni u male gvozdene kaveze i ostavljani da umru na usijanom suncu. Danska je svoje vlasništvo nad Grenlandom pravdala tezom da je reč o plemenitoj misiji vođenja Grenlanđana od primitivnog ka nivou savremenog sveta. Malo je poznata jezička i kulturna asimilacija koju je Danska intenzivno sporovodila na tom prostoru, kao i prisilno premeštanje stanovništva u priobalne gradove.

Žrtva kolonijalnog raspoloženja Norveške, Švedske i Finske bio je i autohtoni narod Sami na severu Skandinavskog poluostrva. Tako je eugeničar Kristijan Emil Šrajner smatrao da Sami „kao rasa pripadaju detinjstvu ljudskog roda“, ističući superiornost nordijske rase nad „primitivnom laponoidnom rasom“. Sami nikada nisu bili u potpunosti integrisani u nordijska društva, ne samo zbog drugačijeg fizičkog izgleda, već i zbog drugačijeg jezika, kulture i vere (mahom pravoslavni hrišćani).

Šef norveške delegacije na pregovorima u Versaju 1919. godine Fric Vedel Jarlsberg predlagao je da Norveška dobije neku od bivših nemačkih kolonija u Africi, dovoljno malu da ne iritira velike kolonijalne sile poput Engleske, ali dovoljno veliku da doprinese razvoju norveške industrije i poljoprivrede, što se ne uklapa u savremeni narativ Norveške kao krajnje humane prema zemljama tzv. Trećeg sveta.

***

Uspon zapadnoevropskih kolonijalnih sila imao je globalne političke i ekonomske posledice. Jedna od „žrtava“ istih bilo je i Osmansko carstvo, čije su brojne teritorije vremenom bile raskomadane između Velike Britanije, Francuske i Italije. Francuzi su krajem 19. i početkom 20. veka pod protektorat stavili Alžir, Tunis i Siriju; Britanci Egipat, Palestinu, Irak i Kipar, a Italijani Dodekanezu i Tripolitaniju. Provizorne granice koje su protektori povlačili na datom prostoru ostavile su gotovo trajnu podlogu za konflikte između tamošnjih država koje su tek nakon Drugog svetskog rata uspele da steknu nezavisnost. Posebno je zanimljiv slučaj Irana kao jedne od retkih vanevropskih zemalja koje su uspele odoleti evropskoj kolonizaciji. Vešto iskoristivši suparništvo Rusije i Ujedinjenog Kraljevstva na prostoru Srednje Azije u periodu tzv. Velike igre, kadžarski Iran je ostao nepokoren, što je bilo važno u daljem oblikovanju nacionalne svesti.

„Bitka za Sultanabad (1812) između Rusa i Persijanaca“, 1815/1816. (Foto: Wikimedia/arthermitage.org)
„Bitka za Sultanabad (1812) između Rusa i Persijanaca“, 1815/1816. (Foto: Wikimedia/arthermitage.org)

Sveukupno gledano, može se reći da se naslednice nekadašnjih evropskih kolonijalnih sila nikada do kraja nisu suočile sa „tamnim mrljama“ njihove prošlosti. Razmere mnogih zločina počinjenih u Africi, Latinskoj Americi i Aziji nikada neće biti do kraja dokučene, a katastrofalne posledice politika metropola nekadašnje kolonije i danas osećaju i pitanje je da li će se ikada oporaviti. Najbolji lek za neokolonijalizam koji se u raznim formama servira narodima i državama širom naše planete jeste podsećanje na užase kolonijalizma i stalno pisanje i čitanje o istom, jer je, kako je to rekao Tarik Ramadan, obrazovanje jedini način da se odupremo kolonijalizmu. Zato cilj ovog zbornika jeste da u čitaocima probudi „mržnju prema kolonijalizmu, a ne Francuzima“, kako je to govorio prvi predsednik Tunisa Habib Burgiba.

 

Rajko Petrović je master politikolog, saradnik Instituta za evropske studije i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Dobitnik je nagrade Univerziteta u Beogradu za najboljeg studenta generacije. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Collezione RMCA Tervuren/A. Gautier

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u