Reset ukrajinske politike

Teško da se u Donbasu može bilo šta rešiti silom. Rusija ne može priuštiti sebi gubitnički scenario, ali se podgrejavanjem konflikta mogu uvoditi nove sankcije protiv Rusije i trošiti njeni resursi

Ukrajina je bolna, ali i vrlo aktuelna tema u javnom političkom diskursu Rusije. Kritičari predsednika Vladimira Putina često obraćaju pažnju na to da se upravo ukrajinska tema veštački održava kao česta glavna vest ruskih informativnih portala i televizijskih kanala u cilju skretanja pažnje sa unutrašnjih problema sa kojima se suočava ruska država.

Ipak, Ukrajina predstavlja istorijske korene ruske nacije, države i religioznosti, a povratak njenih teritorija bio je strateški cilj nekadašnjih ruskih careva, počevši od konačnog oslobođenja od mongolsko-tatarske horde u 15. veku. Ukrajina je i kolevka kozaštva, ruskih vojnih graničara, koji su poslužili kao inspiracija za herojske epike od Gogoljevog Tarasa Buljbe, pa do Šolohovljevog naturalističkog antiratnog romana Tihi Don. Premda Ukrajina nema takav značaj za rusku naciju kakvo Kosovo ima za srpsku, ona jeste sastavni deo zajedničkog sveruskog kulturnog prostora, koji se u postsovjetskom periodu nalazi u neprirodnom, može se reći antiistorijskom, položaju prve linije fronta protiv srodne Rusije.

Između tajkuna i SAD

Kada se analizira spoljna politika Ukrajine, kao i njena unutrašnja politička scena, različiti analitičari pribegavaju raznim objašnjenjima. U prvu grupu spadaju analitičari koji Ukrajinu posmatraju gotovo izolovano od spoljnih faktora, kao da se radi o nekoj velikoj sili, sposobnoj da zaštiti sveukupnost svog suvereniteta. Oni svoje tekstove baziraju prevashodno na uticaju ukrajinskih tajkuna na političke partije i njihove vođe. Drugu grupu čine analitičari koji se osvrću isključivo na spoljnopolitički uticaj zapadnih sila u Ukrajini. Za njih su i politička i kapitalistička klasa Ukrajine samo marionete velikih geopolitičkih igrača, u prvom redu Sjedinjenih Američih Država.

Treća grupa se bavi analizom Ukrajine sa civilizacijskog stanovišta i koristi se uglavnom istorijskim retrospektivnim metodama. Ova grupa analitičara predočava javnosti da na području Ukrajine kipti viševekovni rat između zapadnog kulturnog uticaja, koncentrisanog u Galiciji na zapadu ukrajinske države, a protiv ruskog istočnog uticaja, sa centrom u Donbasu na istoku. Poprište bitke jeste centralna Ukrajina, sa prestonim Kijevom kao glavnom nagradom. Kijev kroz vekove tako prelazi iz ruku Istoka u ruke Zapada, i obratno, nebrojeno puta.

Sve tri analitičke ravni imaju legitimno pravo na postojanje i u stvarnosti se prelamaju. U unutrašnjoj političkoj utakmici, ukrajinski tajkuni raspolažu velikim uticajem, a do otvorenog mešanja Zapada 2014. godine i presudnim. Različiti klanovi oligarha, počevši od raspada SSSR-a, borili su se za prevlast u samostalnoj Ukrajini. Ukoliko obratimo pažnju na relativno skorašnju istoriju, postojalo je sedam regionalnih klanova u Ukrajini, koji su raspolagali najvećim ekonomsko-finansijskim uticajem, a to su: donjecki, luganski, dnjepropetrovski, harkovski, zaporoški, kijevski i galički klan.

Prvih pet se nalaze u istočnoj i centralnoj Ukrajini i predstavljaju privredne centre ove države, Kijev je središte finansijskog kapitala, a zapadnoukrajinska Galicija bila je štab najorganizovanijih ideološko-političkih grupa. Najuticajniji ukrajinski oligarsi – bivši predsednici Janukovič i Porošenko, kao i Rinat Ahmetov, Igor Kolomojski i Dmitro Firtaš – bili su ekonomski povezani sa centralnim i istočnim regionima Ukrajine. Na istoku su svi izvori uglja i rudnici, u centralnim regionima industrijski pogoni za proizvodnju automobila i metalna industrija, a u Kijevu su banke i politička vlast nad regionima.

Na zapadu, u Galiciji, nalazili su se najvatreniji protivnici sovjetskog sistema, potomci Ukrajinske ustaničke armije (UPA), koja je u Drugom svetskom ratu činila zločine nad ruskim, poljskim i jevrejskim stanovništvom ovog dela Ukrajine. Iako je zapad Ukrajine siromašan resursima i nepogodan za poljoprivredu, Zapadenci, kako se zovu u Ukrajini, čvrsto su povezani sa mnogobrojnom emigracijom u Kanadi i Sjedinjenim Državama, koja je formirana nakon sloma zapadnoukrajinskih utranacionalista po završetku Drugog svetskog rata. Pošto je posle feudalizacije teritorije Sovjetskog Saveza u bivšim republikama zavladao ideološki vakuum, njega su u Ukrajini uspešno ispunili radikalni Zapadenci koji su sve vreme bili separatistički nastrojeni i čekali trenutak kada centralna vlast u Moskvi neće biti dovoljno snažna da ih represira.

Pripadnici nacionalističkih pokreta sa bakljama tokom obeležavanja Dana branilaca Ukrajine, Kijev, 14. oktobar 2018. (Foto: AP Photo/Efrem Lukatsky)
Pripadnici nacionalističkih pokreta sa bakljama tokom obeležavanja Dana branilaca Ukrajine, Kijev, 14. oktobar 2018. (Foto: AP Photo/Efrem Lukatsky)

Već početkom devedesetih na zapadu Ukrajine održavane su neonacističke parade, a zapadenski nacionalizam je postao i ukrajinski. Za ovoliku agresiju Zapadenaca, koji se teško i mogu nazvati Ukrajincima, postoji objašnjenje – njihove teritorije nisu bile deo zajedničke sveruske države od 13. veka. Njima su vladali prvo Litvanci i Poljaci, a zatim Austrijanci. Oni su se po prvi put našli u Ukrajini i u zajedničkoj državi sa Rusima posle Drugog svetskog rata. Zato je borba Zapadenaca protiv Sovjetskog Saveza bila i nacionalna i ideološka – oni su kroz vekove razvili sopstveni identitet, povezan sa njihovom unijatskom katoličkom verom, koji je odudarao od rusko-ukrajinskog i poljskog.

Oni takođe nisu želeli da žive u staljinskom komunizmu sa sve prinudnom kolektivizacijom, progonom crkve i masovnim represijama protiv seljačke klase. Iako zapadenski antikomunizam nije imponirao industrijskom istoku Ukrajine, seljačka centralna Ukrajina, koja je pretrpela mnoga stradanja u procesu nasilne kolektivizacije, otkuda se i izrodio mit o Golodomoru kao ciljanom genocidu nad Ukrajincima, našla je odgovor na svoje težnje ka slobodi u jedinoj opciji koja je tako nešto nudila – zapadenskom nacionalizmu.

Dok su oligarsi vodili svoje bitke, Zapadenci su crpeli pomoć od Sjedinjenih Država i trenirali svoje borbene jedinice. Kao što to obično biva, neki oligarh će u žaru borbe pozvati treću stranu da mu pruži prednost nad konkurentima, što se i desilo 2014. godine. Državni prevrat u Ukrajini bio je kulminacija konkurencije među tajkunima, u državi gde je resursa i kapitala bilo sve manje, koju su iskoristile spoljne sile, a njihovi agenti na terenu bili su zapadenski ultranacionalisti. Ulice Kijeva tada su ispunili Galičani skupa sa svojim unijatskim i pravoslavnim raskolničkim sveštenstvom, koje ih je pred kamerama, pred očima sveta, blagosiljalo u njihovoj avanturi za preuzimanje vlasti nad Ukrajinom i Ukrajincima. Pristavši na takva pravila igre, pobednički tajkuni koje je predvodio Petro Porošenko postali su zavisni od zapadenskih paravojnih formacija, a samim tim i od Sjedinjenih Država koje su te grupe obučavale i finansirale. Time je i Rusija izgubila kontrolu nad situacijom, jer su ukrajinski tajkuni bili prinuđeni da prekinu ekonomske veze sa Moskvom pod diktatom Vašingtona.

Važno je razumeti da dotad Rusija nikako nije kontrolisala Ukrajinu, nije raspolagala onakvim uticajem kakvim danas barataju Sjedinjene Države, ali je uspevala da izdejstvuje status kvo i saradnju sa ukrajinskim oligarsima. Porošenko, međutim, nije imao drugog izbora osim da krene u otvoren sukob sa Rusijom i proruskim stanovništvom Ukrajine. Ova politika dovela je do gubitka Krimskog poluostrva i izbijanja građanskog rata u Donbasu, kao i do velikog ekonomskog pada, skoka stope nezaposlenosti, obimnog iseljenja građana Ukrajine na Zapad ili u Rusiju.

Čiji je Zelenski

Nakon četiri godine neuspeha na svim frontovima, Petro Porošenko je do nogu potučen na predsedničkim izborima 2019. godine. Tada ga je nadvladao novopečeni političar, a do juče televizijski komičar, Vladimir Zelenski, koji se kandidovao sa umerenom građanskom platformom. On je obećao da će zavladati mir u Donbasu, istupao je sa antiratnim izjavama, a prema proruskom stanovništvu je izražavao simpatije, što je nagoveštavalo raskid sa politikom sistematske diskriminacije tog segmenta ukrajinske populacije, kojoj je bilo zabranjeno čak i da pohađa školu na svom maternjem jeziku. Otvoreno se spekulisalo da Zelenskog podržava suparnik Porošenka, oligarh Kolomojski.

Za Porošenka su većinski glasali samo regioni na zapadu Ukrajine gde većinu stanovništva čine Zapadenci, dok je Zelenski pobedio svuda, osim u delovima Donbasa pod ukrajinskom vlašću, koji su glasali za „Opozicionu platformu“ i njenog kandidata Jurija Bojka. Ova parlamentarna ukrajinska partija zalaže se za obnovu veza sa Rusijom, te je neki analitičari nazivaju proruskom. Usred mandata Porošenka došlo je i do smene vlasti u Americi – tada je 2016. godine, suprotno svim predviđanjima, Donald Tramp postao predsednik još uvek najveće svetske sile, koja je već tada uveliko prošla svoj zenit.

Novoizabrani američki predsednik Donald Tramp tokom polaganja zakletve na svojoj inauguraciji, Vašington, 20. januar 2017.(Foto: Wikimedia/The White House)
Novoizabrani američki predsednik Donald Tramp tokom polaganja zakletve na svojoj inauguraciji, Vašington, 20. januar 2017. (Foto: Wikimedia/The White House)

Tramp je oštricu svoje politike usmerio protiv Kine, kao države koja pokazuje sve atribute potrebne da nadmaši SAD, dok je Rusiju tretirao kao sekundarnu pretnju. Samim tim, Ukrajina je u periodu od 2016. do 2021. godine izgubila na značaju. Izdvajana su ona sredstva, posredstvom Međunarodnog monetarnog fonda, koja su bila neophodna da Ukrajina ne bankrotira i ni cent više. Donbasko žarište je ipak održavno vrelim kako ne bi bila izgubljena ta poluga uticaja na Rusiju. Građanski rat u Ukrajini predstavlja dvosekli mač kojim Rusija drži Ukrajinu u permanentnom stanju nestabilnosti, ali koji takođe polako crpi ruske resurse. Svako podizanje uloga u Donbasu ide na štetu Rusiji koja je primorana da troši sredstva na instrument, koji ionako poseduje. Smenom režima u Americi moguće je aktiviranje građanskog rata u Donbasu, naročito ako uzmemo u obzir da su američke vazdušne snage, posle dugog vremena prekida dejstava, opet bombardovale objekte proiranskih snaga u Siriji.

Pod uslovima spoljne kontrole, bitke među ukrajinskim tajkunima izgledaju bespredmetne, ali njima ništa drugo ni ne preostaje. Kada bi se sada okrenuli Rusiji, Zapad bi protiv njih uveo sankcije i zamrznuo bi im svu imovinu van Ukrajine. Time bi oni postali apsolutno zavisni od ruskih vlasti i još slabiji nego što su sad. Želeći da se dokopaju vlasti u Ukrajini, sami su sebi svezali ruke i predali se na milost i nemilost geopolitičkim igrama Zapada i Rusije. Iz tog razolga nije pravilno nazivati Zelenskog čovekom određenog tajkunskog klana, jer ukrajinski oligarsi ne trasiraju spoljnu politiku svoje države, već to čine zapadne sile, prvenstveno Sjedinjene Američke Države.

Razume se da Zelenski i na unutrašnjem planu nije uspeo da ispuni obećano – ruski jezik se izbacuje iz škola, oduzima mu se status zvaničnog u istočnim regionima, gde se većina ljudi njime svakodnevno služi, rat niskog intenziteta u Donbasu se nije zaustavljao, a njegova administracija ne sprovodi obaveze preuzete u Minskom mirovnom sporazumu, isto kao i prethodna Porošenkova administracija. Jedino što se izmenilo jeste retorika, to jest Zelenski izbegava da se služi zapadenskim ultranacionalističkim diskursom, od čega nije prezao Porošenko, koji, uzgred, nikakve veze sa Zapadencima nije imao, osim interesnih, naravno. Dolaskom Bajdena na vlast, Zelenski je dobio zeleno svetlo da pokrene obračun sa proruskom opozicijom u ukrajinskom parlamentu, ali i van njega.

Progon opozicije

Pokrenute su represije u dva pravca – protiv parlamentarne partije „Opoziciona platforma“, koju predvodi Viktor Medvedčuk i protiv ukrajinskog blogera i opozicionog aktiviste Anatolija Šarija. „Partija Šarija“ je zanimljiv fenomen libertarijanske stranke, koja stiče popularnost kroz internet aktivizam među mladim ljudima. Šarij je otvoreno kritikovao državni udar 2014. godine, kao i režime Porošenka i Zelenskog, a njegova partija je ostvarila umeren uspeh na lokalnim izborima u Ukrajini, oktobra 2020. godine. Protiv njega je pokrenut postupak za državnu izdaju i širenje nacionalne mržnje.

Faktički, ukrajinske vlasti optužuju Šarija da je agent koji radi za ruske interese, u čemu se data situacija malo razlikuje od slučaja Navaljnog, koga zapadne države predstavljaju kao političkog zatvorenika. Ukrajinski istražni organi, ni manje ni više, okrivljuju Šarija koristeći njegove sosptvene intervjue, medijske izjave i objave na blogu kao dokaze za „podrivanje države“. Nijedan zapadni zvaničnik nije osudio ovaj blatantni progon političkog neistomišljenika koji „ruši državu“ kroz intervjue, a u prilogu „Radija slobodna Evropa“ na ruskom nazvan je „liderom medijske sekte“. Jasno je da partija Zelenskog, „Sluga naroda“, koristi smenu režima u SAD-u kako bi uklonila najopasnijeg konkurenta sa političke scene, koga ne kontroliše, pa shodno tome i ne štiti, Zapad.

Istovremeno sa progonom blogera Šarija, podginuta je istovetna optužba za izdaju protiv Viktora Medvedčuka, koga zapadni mediji nazivaju Putinovim kumom. Njegova partija „Opoziciona platforma“ oslanja se na proruski elektorat u Ukrajini i suvereno vlada istočnim i južnim okruzima ukrajinskih oblasti, što je i dokazala na lokalnim izborima krajem prošle godine. Ona je najveća opoziciona partija u ukrajinskom parlamentu, popularnija od zapadenske Porošenkove partije „Evropska solidarnost“ i centralnoukrajinske desne partije Julije Timošenko „Otadžbina“. Izgleda da je i Medvedčuk ruski špijun, a svoju delatnost je obavljao tako što je bio zvanični pregovarač o zaustavljanju rata u Donbasu i glavni opozicionar Porošenku i Zelenskom.

Ukrajinski opozicioni političar Viktor Medvedčuk (Foto: RIA Novosti/Mihail Klimentьev)
Ukrajinski opozicioni političar Viktor Medvedčuk (Foto: RIA Novosti/Mihail Klimentьev)

Protiv Medvedčuka i sedam njegovih saradnika, te 19 preduzeća povezanih sa njima, Ukrajina je uvela sankcije zbog navodnog finansiranja ruskih ustanika u Donbasu, koje vlasti u Kijevu karakterišu kao teroriste. Ove sankcije su važan instrument u okviru čišćenja opozicije u Ukrajini, jer su putem njih ujedno zatvorena i tri opoziciona TV kanala u Ukrajini: „112“, „News One“ i „ZIK“.

Ne samo da Zapad nije osudio suzbijanje slobode govora i izveštavanja u Ukrajini, nego su predstavnici nemačkog ministarstva spoljnih poslova istupili sa izjavom da zabranom rada TV kanala nije prekršena nijedna odredba OEBS-a i Saveta Evrope, jer se ona zasniva na ukrajinskim zakonima protiv finansiranja terorizma, koji nisu u suprotnosti sa evropskim normama. Možemo pretpostaviti da bi izjava zvučala sasvim drugačije da ruske vlasti zabrane neki od mnogobrojnih opozicionih internet portala u Rusiji pod istim optužbama.

Rat kao jedina opcija

U uslovima kada rejting Zelenskog opada i kada istraživanja Kijevskog međunarodnog instituta sociologije pokazuju da je samo 22,1 odsto građana Ukrajine u ovom trenutku spremno da glasa za njega, ako bi bili raspisani predsednički izbori, on pokušava da pod plaštom antiruske histerije ukloni opoziciju na istoku i jugu zemlje, ne bi li tako pridobio glasove proruskog elektorata i pokupio simpatije nacionalističkih Zapadenaca.

To je nemoguće iz dva razloga: prvo, jer nastavlja da vodi politiku diskriminacije proruskog stanovništva Ukrajine kao i njegov prethodnik, te stoga ne može istisnuti proruske stranke i drugo, jer njegova retorika nije dovoljno nacionalistička da privuče podršku zapadenskih paravojnih formacija, koje svejedno nastavljaju da se drže Porošenka. U tome mu odmažu i ultranacionalistički protesti protiv osude za ubistvo običnog kriminalca sa ultranacionalističkim pogledima Sergeja Sternenka. Porošenko i Zapadenci koriste ovaj slučaj kako bi dokazali da Zelenski nije pravi ukrajinski nacionalista. Ako prihvatimo hipotezu da Zelenski nije nezavisni akter, te da na njega utiču i ukrajinski oligarsi i SAD, barem je ovim prvima on potrebniji kao paravan za ostvarivanje vlasti u Ukrajini, jer je previše rizično popeti se na tron sam. To su pokušali i Janukovič i Porošenko, što im je nanelo više finansijske štete nego koristi. Svakako je udobno imati tampon zonu u vidu čoveka koji glumi lidera države.

Bitnije od ukrajinskih tajkunskih klanova jeste povratak internvencionista na vlast u Vašingtonu. Ukrajina je aktivno korišćena u Trampovoj kampanji protiv Bajdena, a nezavisni ukrajinski poslanik Andrej Derkač je u maju 2020. godine objavio zvučni zapis telefonskog razgovora Porošenka i Bajdena, u kome novi američki predsednik bukvalno diktira Porošenku ko će biti novi državni tužilac u Ukrajini i obećava da će odobriti pomoć od milijardu dolara ako bude izabran njegov kandidat. Razgovor je iz perioda Obamine administracije, kada je Bajden bio potpredsednik SAD.

Sve se ovo dešavalo za vreme Zelenskog i njegovih tajkunskih sponzora, koji nisu bili načisto ko će u Vašingtonu osvojiti vlast – Tramp ili Bajden. Protiv samog Derkača je Ministarstvo finansija SAD uvelo sankcije, obrazlažući ih tvrdnjama da se radi o „dugogodišnjem ruskom agentu“. Sedenje na dve stolice je završeno, a zbog toga stižu i određeni računi na naplatu. Bajdenova administracija će od Zelenskog tražiti da intenzivira rat u Donbasu, što će staviti pod pitanje njegovu političku budućnost.

U međuvremenu, Rusija je izgradila železničku mrežu i balkanski gasovod (uskoro i baltički), koji zaobilaze Ukrajinu i marginalizuju njen značaj. Ruska industrija je razvila alternativnu proizvodnju delova koji su se nekad proizvodili u ukrajinskim fabrikama. Osiromašeni, ali resursima bogati Donbas, u potpunosti je orijentisan na rusku privredu.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tokom sastanka sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, Njujork, 25. septembar 2019. (Foto: Saul Loeb/AFP via Getty Images)
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tokom sastanka sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, Njujork, 25. septembar 2019. (Foto: Saul Loeb/AFP via Getty Images)

Jastrebovima u Vašingtonu ne preostaje ništa osim da žrtvuju još jednog ukrajinskog predsednika svojim antiruskim ambicijama, tako što će se poigrati sa životima nekoliko stotina, možda i hiljada, ukrajinskih boraca, među kojima nisu svi pobornici zapadenskog ultranacionalizma, koji se u ovom periodu nametnuo kao ukrajinski. Naročito se u redovima ukrajinske armije mogu naći obični, umereni Ukrajinci, dok su ekstremisti u specijalnim paravojnim formacijama, legalizovanim pod terminom „nacionalna garda“.

Teško da se u Donbasu može bilo šta rešiti silom. Rusija ne može priuštiti sebi gubitnički scenario, ali se podgrejavanjem konflikta mogu uvoditi nove sankcije protiv Rusije i trošiti njeni resursi. Vrlo opasnu mogućnost predstavljao bi scenario obnove ratnih dejstava u Pridnjestrovlju, ako antiruske snage u Moldaviji uspeju da osvoje većinu u parlamentu, posle ostvarene pobede na predsedničkim izborima. Između ratoborne Ukrajine i Moldavije, Rusiji je u Pridnjestrovlju manevarski prostor vrlo ograničen.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi

 

Naslovna fotografija: Louisa Gouliamaki/AFP/Getty Images

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u