Uvođenje u lavirint (1)

Najraniji izvori ukazuju da se pod lavirintom podrazumevala čudesna kamena građevina. Lavirint se prvi put pominje na jednoj mikenskoj tablici koja je pronađena u Knosu i datira iz vremena oko 1400. godine pre nove ere

U lavirintu se ne gubimo
U lavirintu nalazimo sebe
U laviritnu se ne suočavamo sa Minotaurom
U lavirintu se suočavamo sa sobom

 

1. Definicija lavirinta

Pojam „lavirint“ danas koristimo u tri različita značenja, najčešće kao:

1) Metaforu, kojom označavamo neku tešku, nesavladivu i zamršenu situaciju. Ova reč se u prenosnom i poslovičnom smislu koristi u kasnoj antici, a od III veka nove ere njeno značenje se može izvesti iz predstave.

2) Vrt – lavirint (vrt lutanja) kao objekat (zgrada ili vrta) koji posetiocu nudi izbor između brojnih puteva koji ga primoravaju da luta. Od III veka nove ere ovakva predstava lavirinta (=sistem – putevi lutanja) postoji kao literarni motiv u mnogim izveštajima o lavirintima. Najranija likovna predstava vrta lutanja pojavila se tek 1420. Začuđuja suprotnost između predstava lavirinta i rasprostranjene literarne antičke i srednjovekovne tradicije do renesanse, koje poznaju samo jedan put u lavirintu i ne nude mogućnost lutanja kroz lavirint.

3) Lavirint u pravom smislu (slika 1) je vizuelno jednoznačan pojam, ali ga još od antičkih vremena, prekrivaju predstave lavirinta kao vrta lutanja koje su bile prvobitno literarno uobličene. Tako je došlo do mešanja dve potpuno, i po formi i po sadržaju, različite predstave, pri čemu se tek u XX veku počelo razmišljati zašto je došlo do mešanja tih predstava.[1]

Lavirint kritskog tipa sa sedam putanja (levo) i Arijadnin konac kao put kroz lavirint (desno)
Slika 1. Lavirint kritskog tipa sa sedam putanja (levo) i Arijadnin konac kao put kroz lavirint (desno)

Najbolje je da najpre lavirint, kao grafičku linearnu figuru, formalno definišemo. Geometrijska forma sa okruglim ili kvadratnim spoljašnjim granicama ima smisla tek onda ako se posmatra kao arhitektonski nacrt, odnosno ako se posmatra odozgo. Pri tome se linije mogu tumačiti kao zidovi graničnici, a staza između njih kao put (Arijadnina nit). Zidovi nisu od suštinskog značaja. Njihova funkcija je u davanju granice putu, u nekoj vrsti koreografskog fiksiranja figure u pokretu, što je od suštinskog značaja, jer kretanje daje smisao lavirintu. Figura kretanja počinje malim otvorom na spoljašnjem zidu i vodi u središte posle više zaokreta koji primoravaju posetioca lavirinta da prođe njegov celokupni unutrašnji prostor.

Za razliku od vrta lutanja, ovde put nema raskršća niti nudi mogućnost izbora, on primorava na kretanje ka središtu i u njemu se završava. Jedina slepa ulica lavirinta jeste sam centar. Posetilac tu mora da promeni svoj pravac kretanja i dospeće u spoljni svet samo ako se okrene i ulaz pretvori u izlaz. Često se u novoj literaturi ova figura zamenjuje sa drugom grafičkom figurom pa se termin lavirint pogrešno primenjuje na spirale, meandre i koncentrične krugove koji sa lavirintom nemaju ništa slično sem linearnosti i izvesne nepreglednosti. Sa spiralom (slika 2) lavirint ima zajednički pravac ka cilju i nepostojanje ukrštanja. Specifična razlika između lavirinta i spirale je u potpunoj ograđenosti lavirinta od spoljnog sveta i stalnoj promeni pravca kretanja unutar lavirinta, sličnoj klatnu.

Slika 2. Glinena tablica, najverovatnije neovavilonska koja se pogrešno označava kao „Berlinski lavirint“. Ovde je reč o duploj spirali koja menja pravac u centru. Na tablici su predstavljena creva mrtve životinje kao uzor za proricanje pomoću utrobe
Slika 2. Glinena tablica, najverovatnije neovavilonska koja se pogrešno označava kao „Berlinski lavirint“. Ovde je reč o duploj spirali koja menja pravac u centru. Na tablici su predstavljena creva mrtve životinje kao uzor za proricanje pomoću utrobe

Podjednako je važno razgraničiti lavirint od meandra koji sa lavirintom ima zajednički princip vijugavog puta. Meandar, međutim, za razliku od lavirinta, nema zatvorenu formu, niti centar. Ovo je razlog zašto se meandar pojavljuje na antičkim vazama iz V veka stare ere kao i na novcu iz Knosa kao oznaka za lavirint.

Meandar-površinu odlikuju linije koje grade površinu, preplićući se kao linije meandra, ali se od lavirinta razlikuje, kao uostalom i svi čvorovi, brojnim raskršćima. Ovde nije reč o jednoj jedinoj liniji, već o više linija, čiji se pravac ka nekom cilju, ako uopšte i može da se utvrdi, ukida. Kod čvora koji se sastoji od jedne linije, (slika 3) linija nema ni početak ni kraj, ona neprekidno kruži u samoj sebi. Svim ovim figrama sa kojima poredimo lavirint – spirali, meandru i čvoru – zajednički je smisaoni sadržaj koji čini tok linije. Nasuprot tome, za lavirint nije od suštinskog značaja nacrtana linija zida, već put kao figura kretanja.

Slika 3. Čvor sa sedam mustri Albrehta Direra (1506-1507). Direr je u Veneciji izradio seriju od šest čvorova, kako je sam nazvao ovu vrstu ornamenta. Radio ih je na osnovu uzorka Leonarda da Vinčija. Linija nema početak i nema kraj, međutim, pogrešno je kada se ona u literaturi označava kao lavirint (Berlin, Državni muzej Pruskog kulturnog blaga, umetnička biblioteka)
Slika 3. Čvor sa sedam mustri Albrehta Direra (1506-1507). Direr je u Veneciji izradio seriju od šest čvorova, kako je sam nazvao ovu vrstu ornamenta. Radio ih je na osnovu uzorka Leonarda da Vinčija. Linija nema početak i nema kraj, međutim, pogrešno je kada se ona u literaturi označava kao lavirint (Berlin, Državni muzej Pruskog kulturnog blaga, umetnička biblioteka)

Razgraničimo od lavirinta još jednu figuru – koncentrični krug. Koncentrični krugovi imaju dosta zajedničkog sa principom nastajanja, pre svega srednjovekovnih rukopisnih i crkvenih lavirinata. Od koncentričnih krugova nastaje lavirint tek kada se na nekom mestu svakog kruga otvori prolaz kroz koji će se nastaviti kretanje. S druge strane, put između kružnih linija modifikuje se preprekama na taj način da posetiocu preostaje samo kretanje u obliku klatna – tipično za lavirint – zbog čega je prinuđen da prođe ceo unutrašnji put lavirinta.

2. Principi forme lavirinta

1) Svaki lavirint se sastoji od linija koje se mogu čitati kao tlocrt. One formiraju veoma složenu i apstraktnu figuru kretanja koja zahteva visok stepen moći predviđanja. Kroz figuru možemo da prođemo u mislima, krećući se između linija.

2) Spoljna granična linija može biti okrugla, četvorougaona ili višeugaona, što utiče na oblik unutrašnjih staza. Sama figura, odnosno put, nezavisan je od promene forme lavirinta. Od značaja je da granična linija jasno razdvaja spoljni i unutrašnji prostor.

3) Granična linija je samo na jednom jedinom mestu otvorena ka spolja. Na tom mestu počinje nepoznati put u središte lavirinta.

4) Nakon ulaza počinje ono što nazivam principom vijugavih puteva. Posetilac lavirinta ulazi na tegoban put bez raskršća koji ga vodi ka središtu. Za usmeravanje putanje ka središtu postoje brojne formulacije koje se samo onda odnose na lavirint ako je put:

* bez raskršća, tj,
* ne daje mogućnost izbora
* ako uvek menja pravac u smeru kretanja klatna
* ako vijugavi put ispunjava maksimum unutrašnjeg prostora
* ako posetioca više puta dovodi do željenog središta
* ako nužno vodi u središte
* ako iz središta postoji jedan jedini izlaz

3. Forma kretanja u lavirintu

Najstariji tip lavirinta, koji ću zbog njegovog verovatnog porekla nazvati kritskim, iako ga kao bazičnu formu lavirinta nalazimo i u Indiji i Americi, ima sedam zavijutaka koji se ne nastavljaju u kontinuitetu jedan za drugim. Na slici 4 brojevima su označene putanje lavirinta. Forma lavirinta koja u početku izgleda zbunjujuće i proizvoljno može da se jasno razloži u četiri sasvim jasno odvojene faze, koje se razlikuju i u pogledu broja kvadranata kroz koje prolaze.

Slika 4. Sedam putanja kritskog tipa koje su označene brojevima, onim redosledom kojim se njime ide. Prve tri putanje prolaze kroz sva četiri kvadranta. Putanje 5-7 ostaju u oba gornja kvadranta, dok se samo kretanje završava u gonjem levom kvadrantu. On je najudaljeniji od početne pozicije, jer stoji naspram prvog kvadranta ali se ne graniči sa njim
Slika 4. Sedam putanja kritskog tipa koje su označene brojevima, onim redosledom kojim se njime ide. Prve tri putanje prolaze kroz sva četiri kvadranta. Putanje 5-7 ostaju u oba gornja kvadranta, dok se samo kretanje završava u gonjem levom kvadrantu. On je najudaljeniji od početne pozicije, jer stoji naspram prvog kvadranta ali se ne graniči sa njim

Kretanje se završava u centralnom slepom putu u gornjem levom kvadrantu koji je najudaljeniji od ulaznog kvadranta. Prodor u lavirint prati sve veći gubitak akcionih radijusa (kvadranti kroz koje se prolazi imaju sledeći redosled 4-3-2-1), odnosno sve veći gubitak posedovanja i sadržaja sveta, dok sve veće sužavanje odgovara sve većoj koncentraciji.

Kretanje ne teče pravolinijski, već u izvesnom smislu sistemom sistole i dijastole. Kao što se grudni koš širi pri udahu, tako je posetilac u lavirintu jednim udahom ponet ka spolja, a pri izdahu (a to je putanja četiri) bliži se središtu, zatim je ponovo uzdahom pomeren od središta ka spolja, a kroz izdah će se naći u središtu.

4. Tipovi konstrukcije lavirinta

Postoje brojni principi izgradnje lavirinata koji se mogu međusobno i kombinovati. Ovde ćemo ukazati na brojne načelne mogućnosti konstrukcije lavirinata.

1. Kritski tip lavirinta

Ovaj tip se najlakše može konstruisati tako što se u prostor između krakova krsta umeću četiri ugla ili polukruga, a u svaki ugao unosi se po jedna tačka (slika 5, prvi crtež serija A)

Slika 5. Lavirint kritskog tipa najlakše možemo da nacrtamo ako počnemo sa crtanjem centralnog krsta, zatim između krakova krsta unesemo prve uglove, a u prave uglove konaksijalno nacrtamo tačke i onda ih povezujemo u navedenom redosledu (serija A)
Slika 5. Lavirint kritskog tipa najlakše možemo da nacrtamo ako počnemo sa crtanjem centralnog krsta, zatim između krakova krsta unesemo prve uglove, a u prave uglove konaksijalno nacrtamo tačke i onda ih povezujemo u navedenom redosledu (serija A). Ako dodamo još jedan ugao onda nastaje lavirint sa jedanaest putanja (serija B). U seriji V imamo lavirinte sa više različitih vrsta putanja

U sledećem koraku povezuje se krajnja tačka gornjeg kraka krsta sa uspravnom linijom levog gornjeg ugla, a onda se od tačke u ovom uglu lukom, koji se kreće u suprotnom pravcu, povezuje krajnja tačka vertikalnog kraka levog gornjeg ugla. Zatim, kretanje počinje ponovo od tačke iz ovog ugla ka krajnjoj tački horizontalnog kraka levog gornjeg ugla. Ako u stalnom kretanju klatna povezujemo slobodne tačke početaka nastaje kritski tip lavirinta sa sedam putanja. Postoje indicije da su glinene tablice iz Pila koje datiraju oko 1.200 godine p.n.e. nastale na opisan način.

Broj putanja povećava se ako se u kvadrant centralnog krsta ne umeće samo jedan, već više konaksijalnih uglova (slika 5, serija B). Svakom umetnutom uglu odgovaraju četiri putanje više. Varijante mogu da nastanu, a doista ih i nalazimo kod skandinavskih tzv. trojanskih tvrđava, tako što se u konstrukciji lavirinta ne pridržava pomenutog redosleda kretanja nego se povezuju druge tačke. Takođe se može odustati od oblika krsta i zameniti nekim drugim, na primer oblikom Y (slika 6).

Slika 6. Lavirint, mozaik iz Gamzigrada, početak IV veka (Narodni muzej, Zaječar)
Slika 6. Lavirint, mozaik iz Gamzigrada, početak IV veka (Narodni muzej, Zaječar)

Jasnu tipologiju lavirinta možemo da dobijemo tek onda kada pođemo od formalnih elemenata lavirinta – centralnog krsta, četiri tačke raspoređene u kvadrat i četiri ugla i ako ih korak po korak kombinujemo kao u crtežu broj 5 serija V. Najjednostavnija forma lavirinta je kritski tip koji ima samo tri putanje kada se četiri završne tačke centralnog krsta i četiri tačke između krakova krsta, poređane u formi kvadrata, povežu kretanjem klatna, tipičnim za lavirint.

Uvođenjem više uglova između krakova krsta u gornjem ili donjem delu dobijamo dve različite forme lavirinta sa pet putanja (Slika 5, serija A). Dupliranjem uglova gore i dole dobija se kritski tip lavirinta sa sedam putanja. Umetanjem dva ugla gore i dole dobijaju se dva različita tipa sa devet putanja, umetanjem tri ugla gore i dole dobija se jedanaest putanja, itd. (Slika 5, serija B).

Već u ovoj fazi istraživanja lavirinta analizom formalnih odnosa elemenata lavirinta možemo da dođemo do dva zaključka:

Prvo: kod svih ovih formi kvadrat se transformiše u krug. Centralni krst i četiri tačke, raspoređene u formi kvadrata, zajedno sa polukružnim kretanjem klatna, povezuju se u lavirint. Rezultat ovog organskog vektorskog kretanja je u početku bio nesavršen, a od IX veka naše ere savršen krug. Ideja kvadrature kruga ne nameće se kao matematički problem već kao prastara kosmološka perspektiva. Kvadrat koji predstavlja sistem nebeskih pravaca i krug kao granica horizonta predstavljaju osnovne tipove slike sveta. U obema formama nailazimo na pokušaj načelne orijentacije, odnosno određenja stajališta, a obe ove forme nalazimo u lavirintu. One su za formu lavirinta od suštinskog značaja. One pojačavaju činjenicu da je lavirint „figura orijentacije“ koja kao takva ukazuje na jednoličan put u zatvorenoj celini tj. slici sveta, što će se u kasnijim vrtovima lutanja negativno tematizovati u pojmu dezorijentacije. Ukazujemo ovde i na interpretaciju kruga kao slike neba (Sunčeve putanje) i kvadrata kao slike Zemlje, tako da kvadratura kruga, odnosno kupa iznad četvorougla[2] predstavljaju pomirenje, odnosno ujedinjenje ove dve ravni.

Drugo, postaje jasno da uobičajeni lavirint sa sedam putanja nije najjednostavnija forma, da nije slučajan pronalazak niti je vizuelni aksiom, već svestan izbor između brojnih uporedivih mogućnosti. Ako se tip lavirinta sa sedam putanja pojavljuje u najvećem broju svih slučajeva lavirinta, to znači da sama forma i broj sedam imaju neki smisao koji za sada možemo samo da naslutimo.

2. Rimski mozaički lavirint

Zajednička odlika rimskih mozaičkih lavirinata i brojnih srednjovekovnih predstava lavirinata u rukopisima i na podovima crkava je da se, za razliku od kritskog tipa lavirinta, lavirint gradi na simetričnoj osnovnoj figuri i da u centru ostavljaju veći prostor za neku likovnu predstavu ili praznu površinu (slika 7).

Slika 7. Rimski mozaik iz Anabe (Alžir), II vek
Slika 7. Rimski mozaik iz Anabe (Alžir), II vek

3. Srednjovekovni lavirinti

Ove lavirinte nalazimo u rukopisima i na podovima crkava. Princip njihove građe su koncentrični krugovi. Najvažniju šemu nalazimo u tipu lavirinta crkve u Šartru. Ovaj tip lavirinta nastaje tako što se kritski tip pretvara u pravilnu formu koncentričnog kruga što pokazuje jedan crtež iz IX veka. Od IX veka ova se šema proširuje sa sedam na jedanaest putanja, pri čemu se od H veka linije strukturišu pomoću krsta koji se postavlja preko koncentričnih krugova, što predstavlja uvođenje hrišćanskog elementa u lavirint.

5. Istorija reči lavirint

Uprkos brojnim tumačenjima, etimologija reči lavirint ostala je do danas nerazjašnjena.[3] Ranije se uglavnom zastupalo mišljenje da λαβυρινθος znači kuću sa duplom sekirom λάβρυς koja se, pak, izjednačavala sa palatom u Knosu na Kritu. Međutim, ovakvo stanovište se iz brojnih razloga pokazalo neodrživim.

Danas se uglavnom ukazuje na činjenicu da nastavak ιυθος ukazuje na značenje mesta i da pripada nekom jeziku koji su Grci zatekli prilikom svog naseljavanja. U svakom slučaju, ovo upućuje na moguću starost same reči koja se u drugom delu na još uvek nerazjašnjen način može dovesti u vezu sa rečju „kamen“.

6. Istorija pojma

Istorija pojma lavirint je nešto jasnija.

1. Najraniji literarni iskazi ukazuju da se pod lavirintom podrazumevala čudesna (kamena) građevina. Lavirint se prvi put pominje na jednoj mikenskoj tablici koja je pronađena u Knosu i datira iz vremena oko 1.400. godine p.n.e. Postoji tekst, pisan linearnim B-pismom, za koji se predlaže sledeći prevod[4]:

Ćup meda za sve bogove
Ćup meda za gospodaricu lavirinta

Ovde je očigledno reč o spisku žrtvenih darova. Izgleda da je gospodarica lavirinta (Arijadna)[5] bila boginja, a pod lavirintom se podrazumevala neka građevina posebne strukture. Možda je reč o kultnom mestu koje se značajno razlikovalo od drugih hramova tako da se smatralo vrednim pomena. Moguće je da je, pak, reč i o mestu određenom za igru gde je kretanje imalo oblik lavirinta kakav vidimo na crtežu na donekle istovremenoj glinenoj tablici iz Pila (slika 8).

Slika 8. Glinena tablica iz Pila oko 1.200. godine p.n.e.
Slika 8. Glinena tablica iz Pila oko 1.200. godine p.n.e.

Sledeći put se lavirint spominje u izgubljenom spisu arhitekte Teodora sa Sama koji je u VI veku p.n.e. sagradio hram boginje Here na ostrvu Samu i označio ga kao lavirint. Ovom pohvalom samome sebi, on se poistovetio sa Dedalom, mitskim graditeljem lavirinta i praocem svih arhitekata. Sličnu upotrebu reči nalazimo i u Herodotovom opisu (V vek) „egipatskog lavirinta“. Herodot sa divljenjem naglašava da je ovaj lavirint umetnički izgrađen od kamena. Ni u jednom od ovih izveštaja ne spominje se da se kroz lavirint luta, tako da pojam lavirinta, izgleda, nije ni podrazumevao lutanje. U skladu sa ovim, rečju lavirint, koja se od III veka p.n.e. pojavljuje u računima za gradnju Apolonovog hrama u Didimi, ne označavaju se sistemi putanja kojima se luta. Pod lavirintom se ovde podrazumevaju dva pažljivo urađena stepeništa od kamena, ukrašena meandrima.

2. Sa sigurnošću možemo reći da upotreba reči lavirint u najstarijim pisanim dokumentima ne odražava izvornu predstavu o lavirintu. Ovo proizilazi iz činjenice da sva svedočanstva potiču iz grčkog kulturnog kruga, a da su Grci sa svoje strane došli u dodir sa njima preko strane reči lavirint po doseljenju. Možemo poći od toga da su oni ovu reč možda preuzeli iz minojskog ili orijentalnog kulturnog kruga. Vezivanje izvorne predstave lavirinta za Krit verovatno je nastalo ne samo zbog Homerovog opisa lavirintskog plesa na Knosu (Ilijada, XVIII, 590) i antičkih izveštaja o kritskoj avanturi Tezeja, već i zbog činjenice da je minojski Krit u vreme grčkog naseljavanja na prostor Mediterana, kao visoko razvijena kultura, dao brojne impulse za razvoj mikenskih životnih formi i predstava.

Ne znamo kako je nastala ova izvorna, najverovatnije minojska predstava lavirinta. Ona je u svakom slučaju bila konkretnija nego u grčkim tekstovima. Jer značenje lavirinta kao „zadivljujuće kamene građevine“ već zvuči kao izvedeno, metaforično i uopštavajuće. Moguće je da se ime jedne građevine koju je izgradio Dedal transformisalo u opštu oznaku za vrstu, kao što je na primer lično ime Caesar postalo Kaiser i car i time pojam za moć i dostojanstvo vladara.

U slučaju kada istorija reči nije najjasnija i kada joj najranija literarna svedočanstva daju očigledno samo izvedena i sekundarna značenja pojma, rekonstrukcija izvorne predstave o lavirintu je moguća samo na indirektan način. Ova rekonstrukcija je moguća ako se, na jednoj strani, osvrnemo na opisanu grafičku figuru, a sa druge strane, na plesove za koje se u antičko doba pisalo da slede formu lavirinta. Ako uspemo da pronađemo zajedničku predstavu za literarnu, likovnu i plesnu tradiciju onda bismo mogli da je označimo kao „pralavirint“.

Mnogo činjenica govori u korist teze da se predstava lavirinta prvo manifestovala kao grupni ples i da su plesači u nizu igrali određenom putanjom koja je predstavljena na tablici iz Pila oko 1.200. godina p.n.e. i odgovarajućim crtežima, urezanim u stene iz bronzanog doba u području mediteranskog basena.

***

Ova grafička figura nazvana je lavirintom, a najraniji direktni dokaz nalazimo na grafitu iz Pompeja gde je pored crteža napisana reč labyrinthus. Crtež lavirinta postojao je još u V veku p.n.e. na novčićima iz grada Knosa i to očigledno kao predstava čuvenog lavirinta koji je trebalo da se nalazi u Knosu. Ova figura lavirinta ima koreografsku funkciju, ona je fiksirala putanju tzv. lavirintskog plesa. Prvi likovni dokaz nalazimo na jednom etrurskom krčagu iz Traljatele (plp 600 g.p.n.e.). Na njoj je prikazana grupa ratnika koja, plešući, izlazi iz lavirinta. Tu je figura označena kao truia, što može da se prevede kao arena, odnosno „mesto za ples“.[6] Dalji dokazi se nalaze u brojnim antičkim izveštajima, o lavirintskom plesu. Ovo može biti obrazac za pretpostavku da su lavirinti prvobitno označavali ples čija je forma kretanja zabeležena opisanom grafičkom figurom.

Pomenuti mali crteži (grafiti i urezi u stene) mogu da se razumeju kao umanjene imitacije velikih plesnih putanja, koje su na mestima za ples svakako omogućavale izvođenje složenih pokreta. Moguće je da je mesto plesa koje je, po Homerovom kazivanju, Dedal za Arijadnu „napravio veoma lepo“, verovatno od mermera, u Knosu (Ilijada XVI-II, 592), sadržalo linije vodilje za lavirintske pokrete plesača u plesnom nizu kako ih je opisivao Homer. Ovu umetnički napravljenu građevinu, koja je verovatno takođe nazvana lavirint, mogli bismo da posmatramo kao uzor za sekundarni pojam lavirinta o kome smo svi govorili kao o „čudesnoj (kamenoj) građevini“. Tako smo došli do mogućnosti da iz saglasja literarne, likovne i plesne tradicije rekonstruišemo izvornu predstavu lavirinta kao umetničkog grupnog plesa sa propisanom šemom kretanja.

3. Treba razjasniti kako je ova likovna, potpuno jednoznačna, figura bez raskršća dobila značenje vrta lutanja (vrta-lavirinta). Najverovatnija je pretpostavka da je opisana plesna figura najkasnije u doba helenizma postala nerazumljiva i da je ta tradicija prekinuta i toliko izmenjena da su se propisane forme kretanja doživljavale kao nerazgovetne i kao nešto što vodi na pogrešan put. Plesni pokreti su bili gledaocu zbunjujući, nepojmljivi, čak i onda kada su bili pravilno izvedeni, u čemu je i bio suštinski aspekt ovog plesa. Utisak konfuzije se pojačava kada figuru plesa ne razume ni plesač, niti publika. Ovo se izgleda dogodilo u vreme prelaska jedne ere u drugu, što možemo da vidimo u nedoslednosti Vergilijevih opisa starog trojanskog plesa. Ovaj ples pod oružjem izvođen je na tlu ili na konjima i izvorno se odvijao u formi lavirinta kako je bio i predstavljen na krčagu iz Traljatele. Međutim, pokreti, koje opisuje Vergilije i koje poredi sa lavirintom, ne mogu da se dovedu u skladnu vezu sa figurom lavirinta. Očigledno se ovo iščezavanje tradicije i dogodilo davno pre Vergilija.

Bista Vergilija (Foto: Wikimedia/Flickr/Armando Mancini, CC BY-SA 2.0)
Bista Vergilija u Napulju (Foto: Wikimedia/Flickr/Armando Mancini, CC BY-SA 2.0)

Kada se kombinuje predstava o neuhvatljivosti plesa sa predstavom lavirinta kao kompleksne ingeniozne i zadivljujuće građevine koja je postojala u antici, nastaje predstava o građevini sa hodnicima kojima se luta. Na preklapanja ove dve predstave, od kojih se svaka naziva lavirintom, nastaje treća koja, osim imena, nema ništa zajedničko sa izvornim pojmom lavirinta. O upotrebi reči lavirint slikovito govore brojni antički opisi „egipatskog lavirinta“ koji nije bio ni lavirint ni vrt lutanja, već posmrtni hram faraona Amenhotepa III, koji je vladao od 1386-1353 g. p.n.e. Ovaj hram nikada nije imao hodnike kroz koje se lutalo, a tek od I veka p.n.e. ovoj građevini je pripisivano da ih ima, što znači u vreme kada se pod lavirintom uglavnom podrazumevao sistem puteva kojima se luta. Predstava o lavirintu kao građevini kojom se luta izgleda da je nešto starija od ovog poznohelenističkog dokumenta u Platonovom dijalogu Eutidem (400 g.p.n.e.) gde i dalje nalazimo staro značenje reči lavirint kao metaforu.

„Ovde smo dospeli u pravi lavirint, jer smo morali, kada smo već poverovali da smo na cilju, da se ispočetka okrenemo i pokazalo se da smo se našli na polaznoj tački našeg istraživanja i da nam i dalje nedostaje upravo sve ono što nam je nedostajalo i na samom njegovom početku“.

Ova metafora počiva na predstavi kretanja u pravom lavirintu gde nas centralna slepa ulica primorava na povratak. Zanimljivo je kako Platon samorazumljivo primenjuje predstavu lavirinta kao opšti pojam, ne osećajući potrebu ikakvog objašnjenja. Tek se kod Kalimaha (III vek p.n.e) sa sigurnošću može dokazati korišćenje novog značenja lavirnta kao vrta lutanja. On u svojoj Delskoj himni (IV 310) izveštava da se Tezej sa svojim atinskim taocima izbavio iz veoma zamršenog sistema putanja lavirinta. Moguće je da je upotreba reči „lavirint“ u ovom smislu postojala i u V veku stare ere, ukoliko je anonimni helenski (ali pre carski i vizantijski) komentator Homera ispravno citirao atinskog pisca Ferekida iz V veka p.n.e. Međutim, verovatnije je da je kasniji komentator citiranog teksta, čiji je original izgubljen, tumačio reč lavirint u skladu sa njemu savremenim shvatanjem reči i da zbog toga o lavirintu govori kao o sistemu puteva kojima se luta. U korist ovakvog tumačenja govori i činjenica da je Herodot, kao i Ferekid, koji je pisao u V veku p.n.e, imao sasvim drugi pojam lavirinta u kome nisu postojale putanje kojima se lutalo. U svakom slučaju, možemo reći da se u poznohelenističko doba pod lavirintom podrazumevao sistem putanja kojima se luta i da je u isto vreme opisana sasvim jednoznačna grfička figura kao lavirint.

7. Mesto porekla i širenje forme lavirinta

Postavlja se osnovno pitanje da li je lavirint elementarna forma koja u svim svetskim kulturama predstavlja odraz neke unutrašnje duševne potrebe, ili je reč o kompleksnom delu jedne kulture koje se potom širilo dalje. Ovu drugu alternativu smatram verovatnijom i mišljenja sam da je minojski Krit mesto porekla lavirinta.

Prvu alternativu možemo odmah isključiti ako uzmemo u obzir da se najstarije predstave lavirinta pojavljuju samo u Evropi, Indiji, na Javi, Sumatri i jugozapadu SAD. Po svemu sudeći, lavirint se u svim drugim regionima pojavljuje kao delo evropske kulture. Predstava lavirinta očigledno nije zajedničko delo celokupnog čovečanstva, već je nalazimo u određenim kulturnim kontekstima. Ovo se može objasniti kompleksnošću same figure lavirinta i mnoštvom predstava koje su se tokom vremena ulivale u nju. Oba ova aspekta protivreče mogućnosti istovremenog otkrića figure lavirinta na više mesta. Mnogo je veća verovatnoća da se predstava lavirinta uobličila u jednoj određenoj kulturi i da se nakon toga, putem seoba i pozajmica, širila.

Naravno, i ova teza ima dva ograničenja. Na jednoj strani ne postoji, kako nam se čini, fundamentalna suprotnost između dve navedene teorije, jer se iz neke tuđe kulture preuzima samo ona predstava koja u određenom stepenu već postoji u kulturi koja je preuzima, jer ne bi bilo moguće da se uopšte razume neka predstava tuđe kulture. Preuzimanje ne znači puko dodavanje stranih tela u neku kulturnu baštinu, već razvoj postojećih predstava na tuđem primeru. Samim tim otpada suprotnost između ove dve pozicije i postavlja se pitanje o, nazovimo je, „lavirintogenoj situaciji“, odnosno pitanje koje pretpostavke moraju da postoje da bi u nekoj određenoj kulturi iznikla predstava lavirinta uopšte.

Ovde bih ukazao samo na suštinska značenja lavirinta i one strukture potreba koje se pojavljuju u njemu, kao i na činjenicu da figura spasenja, što lavirint jeste, ne igra nikakvu ulogu u zakonodavnim religijama kakve su judaizam i islam.

Sledeće ograničenje moje teze jeste da su potrebni istorijski dokazi ili barem neka uporišta u najranijim pojavama lavirinta da se predstava lavirinta širila. Najranija svedočanstva koja datiraju iz bronzanog doba jesu crteži, uklesani u stene u basenu Mediterana, Engleskoj, Irskoj i na Kavkazu. I crtež lavirinta u grobu iz Lucana koji se može datirati oko sredine III milenijuma p.n.e. dokaz je mediteranskog, a ne severnoevropskog porekla predstave lavirinta. Tezi o prioritetu Mediterana kao mestu porekla lavirinta ide u prilog i činjenica da najveći broj dokaza nalazimo u mediteranskom basenu. Mesto porekla lavirinta moramo da tražimo u basenu Mediterana i to, imajući u vidu kompleksnost predstave lavirinta, na minojskom Kritu III i II milenijuma p.n.e. gde se razvila prva visoka evropska kultura koja je davala ton svom vremenu. Na Krit kao mesto porekla ukazuju i citirani grčki izvori.

Mozaik na podu na kom je prikazan mitski dvoboj između Tezeja i Minotaura u lavirintu na Kritu, Arheološki part Pafos (Kipar) (Foto: Wikimedia/Flickr/Carole Raddato, CC BY-SA 2.0)
Mozaik na podu na kom je prikazan mitski dvoboj između Tezeja i Minotaura u lavirintu na Kritu, Arheološki part Pafos (Kipar) (Foto: Wikimedia/Flickr/Carole Raddato, CC BY-SA 2.0)

Možda možemo poći od pretpostavke da su figuru lavirinta dalje širili mikenski rudari u Španiju, Englesku i Irsku i da je ta figura stigla u Indiju u neko vreme koje teško možemo da utvrdimo. Činjenica je da su se indijski lavirinti pojavili tek oko III veka p.n.e. u vreme osvajanja Aleksandra Velikog, kada su u Indiju stigle brojne predstave iz mediteranskog kruga. Moguće je da je predstava lavirinta iz Indije stigla do Jave i Sumatre, a onda transpacifičkim putem do sevenoameričkog kontinenta. Takođe, lokacija najvećeg broja tzv. trojanskih tvrđava na obalama i ostrvima, odnosno neposredno u blizini mora, upućuje na širenje ove predstave od strane naroda koji je plovio morem i ribario.

 

Tekst je preuzet iz: Zenit magazin za književnost, umetnost i filosofiju, Beograd, Konras, Godina II, Broj 4, april 2007.

 

Herman Kern (1941-1985) bio je pravnik i istoričar umetnosti

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] W. H. Matthwes, Mazes and Labyrinths. Their History and Development, London, 1922, 184, passim. Metjus govori o unicursal i mulitcursal labyrinths. To pokazuje da on nije prepoznao fundamentalnu razliku između lavirinta i vrta lutanja. On je prevideo razliku ne samo u formalnom i istorijskom smislu, već pre svega činjenicu da posetilac lavirinta i vrta lutanja prolazi kroz potpuno različito iskustvo. Onoga ko ulazi u lavirint vodi jedan jedini nepromenljiv pravac u centar. On se ne bavi problemima orijentacije, već je koncentrisan ka sebi i pitanju smisla svog puta. U vrtu lutanja, međutim, put u centar mora tek da se izabere i kroz mnoga grananja i lutanja pronađe. Centar u vrtu lutanja nalazimo tek sopstvenom inicijativom, stalnim trudom da se orijentišemo i osiguramo orijentaciju, stalnim pitanjem da li idemo ka cilju. U lavirintu je uspeh zadat redosledom putanje i posetioca vodi jedna zadata struktura. Oba ova zdanja zadaju potpuno različite zadatke i nude iskustva na sasvim različitim nivoima.

[2] J. Fink, Die Kuppel ueber dem Viereck, Ursprung und Gestalt, Freiburg, Muenchen 1958; M. Grantet, Das chinesische Denken, Inhalt, For, Charakter, izdanje: Manfred Muenchen 1963, 131, 147, Passim

[3] Uporediti: M. Mayer, Mykenische Beitraege, Stierfang, Jahrbuch des Keiserich Deutschen Archaeologischen Institut, Bd. 7, 1892, 191; P. Kretschmer, Einleitung in die Geschichte der griechischen Sprache, Goetingen, 1896, 404; P. Kretschmer, “Die vorgriechische Sprach und Volksschichten”, Glotta, Bd.28, 1940, 231-278; “Kontamination lautaehnlicher Woerter” Die Sprache, Bd. 11, 1991, 150-155; W. Spiegelberg, “Labyrinthos” Orientalische Literaturturzeitung, Bd.3, 1990; S. 447-449; W.Vollgraff, “Labrys” Reinches Museum fuer Philologie, N.F. Bd. 61, 1906, 149-165; E. Boisacq, Dictionnarie Etymologique de la Langue Grècque, III, Heidelberg-Paris 1938; Ch. Picard, “Les origine du labyrinthe” Revu, archéologique, 13, 1939, 264-265; M. Budimir, “Zeus labrandos, Laburinthos”, Živa antika, IX, Skoplje, 1959, 85-86;

[4] L.R. Palmer, “Observations On The Linear ‘B’ Tables from Mykenae”, Bulletin of The Institute of Classical Studies of the University of London, Nr.2, 1955, 40; M. ventris, J. Chadwick, Documents in Mycenaen Greek, Three Hundred Selected Tableets from Konsos, Pylos and Mycenae with Commentary and Vocabulary, Cambridge, 1956. Nr. 205,310;Gerard-Rousseau, Les mentions religieuses dans les tablettes mycéniennes, Rome, 1968, 56-58

[5] K.Kerenyi, “Die Herrine des Labyrths”, K.K. Auf des Mytos, Munchen-Wien, 1978, 266-270.

[6] K. Kereny, “Vom Labyrinthos zum Syrtos, Gedanken ueber den griechischen Tanz”, u: Humanistische Seelenforschung, Munchen-Wien 1966, 283.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Toni Pecoraro, CC0 1.0

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u