Deveti mart – 30 godina kasnije

Devetog marta navršilo se tačno 30 godina od prvih velikih opozicionih demonstracija koje je u Beogradu poveo Srpski pokret obnove Vuka Draškovića. Kako iz današnje perspektive izgleda taj događaj?

S obzirom da je istorija učiteljica života, njene lekcije bismo trebali pamtiti i ne bi valjalo zaboravljati ih. Naročito bi ovo trebalo da se odnosi na one narode koji su skloni zaboravu, a srpski narod je po tom pitanju verovatno pri vrhu na svetskoj lestvici naroda.

Dugo čekani prvi višestranački izbori u Srbiji održani su u poslednjim danima 1990. godine, i njihov epilog je bio takav da se opozicija, do nogu potučena, šćućurila u uglu skupštinske sale sa jedva nešto više od petine osvojenih mandata. Ipak, spremna da ne ćuti, dok je Slobodan Milošević, činilo se, bio jači nego ikad, jer je sa 3,3 miliona glasova dobijenih na predsedničkim izborima i 196 poslanika na republičkom višestranačkom megdanu mogao da bude spokojan. Pred njim su, na osnovu toga, trebale biti četiri godine vladavine bez stresa.

On je bio idealan lider za početak tih turbulentnih devedesetih jer je uspeo da svojom političkom ideologijom obuhvati u isto vreme i žal za gubitkom dotadašnje zajedničke, velike države Jugoslavije, ali i potrebu za utemeljenjem srpske nacionalne države.

Atmosfera uoči demonstracija

Na skupštinskim izborima 1990. godine, prvim slobodnim izborima od Šestojanuarske diktature 1929. godine, Miloševićeva Socijalistička partija Srbije osvojila je 46,1 odsto glasova, Srpski pokret obnove Vuka Draškovića 15,8 odsto, a Demokratska stranka Dragoljuba Mićunovića 7,5 odsto. Na predsedničkim izborima 1992. godine, Slobodan Milošević je pobedio opozicionog kandidata Milana Panića, osvojivši gotovo milion glasova više od svog protivnika. Iako je SPS imao prednost jer je raspolagao državnim medijima, te neophodnom i brojnom bazom u smislu članstva, budući da se radilo o direktnom nasledniku Saveza komunista na teritoriji Srbije, Miloševićevi izborni trijumfi u ovom periodu su nesporni.

Međutim, ispod ovog većinskog sloja društva, sve vreme je postojao i jedan stari, progonjeni, i jedan novi stalež, koji se formirao u komunističkim vremenima. Za razliku od zapostavljenih i siromašnih bosanskih, hercegovačkih i crnogorskih krajeva, u srcu Srbije, u Šumadiji, seljačka klasa bila je dovoljno razvijena, dok je u šumadijskom društvu vladao tradicionalni kult porodičnog preduzetnišva uz bliže određenje sa terminom „domaćin“.

Pojavljivanjem harizmatičnog i talentovanog Vuka Draškovića u političkoj areni Srbije, uz njegov nedvosmisleni prozapadni nacional-romantičarski diskurs, sa sve bradom i đeneralom Dražom Mihailovićem na ustima, Šumadija je konačno prepoznala ličnost za koju je imala da glasa.

Vuk Drašković, uzdanica antirežimlija, viđen za novog vođu koji će komunizam gurnuti niz stepenice Predsedništva Srbije, na pomenutim izborima nije dobacio ni do milion glasova. Hrabrio je svoje demoralisane pristalice govoreći da je Miloševićev režim „gnjila kruška koja će otpasti najkasnije do Đurđevdana“, ali je to više zvučalo kao pucanj iz pištolja plašljivca, koji bi trebalo da razbije strah od jeke pobedničkih plotuna i fanfara koje su dopirale iz socijalističkog štaba. U Jugoslaviji je mirisalo na barut i rat, a Srbija sa nepromenjenim režimom, delovalo je, išla mu je u susret sa raširenim rukama. Zima 1991. je prolazila, ali led koji je okovao političku scenu u Srbiji, činilo se, bio je sve deblji.

Ništa posebno drugačije se ne bi desilo ni da je Vuk pobedio. Srbija u vreme velikih blokovskih pomeranja u celom svetu nije imala čoveka koji bi umeo da izvede relativno mirnu i inteligentnu smenu vlasti. Iluzorno je tvrditi da bi i bivša zajednička država bila sačuvana bez Miloševića. Budimo realni: raspali bismo se svakako, ali kao Čehoslovačka, na miran, civilizovan način i dogovorom. To je bilo neminovno, sve veštački stvorene države, koje je na okupu držala komunistička gvozdena ruka (SSSR, Čehoslovačka, SFRJ), raspale su se, jer je padom Berlinskog zida prestao razlog za njihovo postojanje, a prirodna težnja svakog naroda bila je da ima svoju nacionalnu državu. Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata služila Zapadu kao „tampon-zona“ i decenijama je veštački održavana u životu od strane Zapada sve do pada Berlinskog zida.

Rušenje Berlinskog zida krampom u noći 9. novembra 1989. (Foto: Robert Wallis/Corbis via Getty Images)
Rušenje Berlinskog zida krampom u noći 9. novembra 1989. (Foto: Robert Wallis/Corbis via Getty Images)

Ovih dana, tačnije 9. marta, navršilo se 30 godina od prvih velikih opozicionih demonstracija koje je u Beogradu, zbog politike tadašnje državne TV Beograd prema opoziciji, tog dana 1991. godine, organizovao Draškovićev Srpski pokret obnove (SPO). A povod za okupljanje, delovao je naizgled bezazlen – zbog uvredljivog komentara. Naime, reč je o državnom komentaru koji je pročitao urednik Slavko Budihna, u kome se navodi da SPO sarađuje sa proustaškim režimom u Hrvatskoj, a zatim se tražio demanti od TV Beograd, koja je tada prvi put nazvana „TV Bastiljom“.

Vuk Drašković je proglasom 16. februara pozvao na demonstracije „9. marta, tačno u podne, na Trgu republike“. Glavni zahtevi demonstranata bili su smena direktora TV Beograd, Dušana Mitevića i još četvorice urednika – Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova.

Ko je mogao da sanja da će to biti uvod u najveće demonstracije u Beogradu još od studentske pobune 1968. godine? I tenkove na ulicama? I smrt dvojice ljudi? I da će Golijat Milošević biti u nokdaunu, koji će, uz puno sreće, izdržati na nogama? Verovatno niko, a čini se ponajmanje organizatori. Da li je to bila prva propuštena šansa opozicije ili samo trenutak kada je antimiloševićizam pokazao da ima zube? Ili i jedno i drugo. Jedno je sigurno – bio je to dan kada se režim prvi put zaljuljao. Opasno. Opozicija je već mesecima bila nezadovoljna tretmanom u državnim medijima.

Tok i epilog demonstracija

Okupljanje demonstranata tog subotnjeg vetrovitog dana započelo je još u jutarnjim časovima. Do 11 sati, prostor od hotela Mažestik do Narodnog pozorišta, Makedonske ulice i Terazija bio je ispunjen demonstrantima koji su skandirali „Slobo, Sadame, Slobo, Staljine“ i „crvena bando“ što je podgrejavalo atmosferu uoči mitinga. Policija je, inače, dotad blokirala prilaze samom gradu. Pošto se povećavao broj demonstranata, obruč koji je policija stvorila na samom Trgu republike je popustio. Policija je palicama i suzavcem pokušala da odbrani prostor, ali se korodon raspao pa su u pomoć pozvani i vodeni topovi, ali bezuspešno. Zbog toga se policija privremeno povukla, a prostor ispred Narodnog pozorišta popunili su demonstranti koji su očekivali obraćanje lidera SPO Vuka Draškovića sa terase Narodnog pozorišta. „Kralj trgova“ se pristalicama obratio sledećim rečima:

„Ukoliko u televizijskom Dnevniku, u tri ili onome u četiri sata, ne bude kao početak ispunjavanja naših zahteva objavljen demanti koji tražimo i ukoliko ljudi pozvani od vas i omraženi televizijski urednici, urednici laži ne podnesu ostavke, krećemo pravo na Televiziju Beograd, a ja ću biti na čelu…“.

Posle govora Vuka Draškovića ređali su se ostali govornici, a posebno upečatljiv bio je govor Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je rekao: „Lomićemo, lomiti i slomiti drvo neslobode“. Očekivalo se da će posle vatrenog govora uslediti razlaz okupljene mase. Međutim, dolazi do sukobljavanja demonstranata i policije koja na to odgovara suzavcem, palicama, a onda su na scenu stupili i vodeni topovi sa oklopnim vozilima. Nastao je haos na beogradskim ulicama, kakav punih 47 godina nije bio viđen. Beogradske ulice pretvorene su u pravo bojište. Na policijsku upotrebu suzavca i vodenih topova, ratoborniji deo demonstranata odgovorio je kamenicama, gvozdenim šipkama i letvama. Zarobljene su vatrogasne cisterne koje su upotrebljene protiv policije.

Jedan mladić uspeo je čak da se popne na policijski BOV, skinuo mitraljez sa njega i razvio srpsku zastavu. Za to vreme, sedeći na terasi Narodnog pozorišta, Vuk Drašković je uzvikivao: „Juriš! Juriš na Bastilju“. Tada se sukob sa Trga republike preneo na Terazije, a onda i (nekadašnjom) Ulicom srpskih vladara do Pionirskog parka, Londona, poslovnice Jata i Ulice kneza Miloša gde je došlo do najvećih okršaja sa policijom. Drašković je u narednih nekoliko časova postao gospodar ulice. Policija je tad čvrsto branila samo dve tačke u gradu, zgradu televizije i Dedinje.

Slobodan Milošević informacije o tome šta se dešava na ulicama nije nimalo mirno primio. Kako je njegov tadašnji bliski saradnik Borisav Jović zapisao, „deveti mart 1991. godine mogao je lako da bude sudnji dan Slobodana Miloševića“, napominjući „da je opozicija Miloševiću namenila sudbinu Čaušeskog“.[1] Jović, koji se nalazio u svojoj vikendici u Nikšiću pored Kragujevca, primio je dva telefonska poziva Slobodana Miloševića, koji je tražio intervenciju vojske da spreči pokušaj rušenja vlasti.

Borisav Jović, bivši predsednik Predsedništva SFRJ (Foto: Wikimedia/Medija centar Beograd, CC BY-SA 3.0)
Borisav Jović, bivši predsednik Predsedništva SFRJ (Foto: Wikimedia/Medija centar Beograd, CC BY-SA 3.0)

Takođe, pozivao je i Savezni sekretar za narodnu odbranu, general Veljko Kadijević, koji je prvo obavešten da su demonstranti pokušali da upadnu u Generalštab JNA. Međutim, iako je vest bila lažna, dešavanja na ulici ga nisu onespokojila. Usledila je višečasovna trka u ubeđivanju od strane Jovića i Kadijevića i tek predveče doneta je saglasnost da se upotrebe jedinice JNA. Dok je trajao Dnevnik, tačno u 19.30 časova na beogradskim ulicama pojavili su se prvi tenkovi i oklopna vozila koja su munjevito zauzela ključne tačke u Beogradu.

Odmah po izlasku tenkova, uhapšen je Vuk Drašković i optužen za krivično delo „pozivanje na otpor, u sticanju sa krivičnim delom učestvovanje u grupi koja je izvršila nasilje“, zbog čega mu je pretila višegodišnja robija. Policija je tokom sukoba uhapsila 213 osoba, a upala je i u televiziju Studio B i cenzurisala Radio B92. U haosu su poginuli maturant Branivoj Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Milinović je kod „Londona“ pogođen iz vatrenog oružja kada je policija otvorila vatru ka grupi demonstranata, dok je Kosović stradao bežeći od demonstranata posle pada sa visine od pet metara kod „Beograđanke“.

Uveče su ulice bile potpuno puste, a „mir“ su čuvali tenkovi. „Deveti mart“ ipak nije završen te noći, on se prelio i na naredni dan, kada su se organizovali studenti na Terazijskom platou. U noći 10. na 11. mart oko dve hiljade visokoškolaca krenulo je od Studentskog grada ka centru. Na ulazu u Brankovu ulicu dočekali su ih suzavci i pendreci. Studenti su tek oko dva ujutro 11. marta uspeli da se domognu Terazija. Usledio je protest. Pod pritiskom studenata u večernjim časovima počelo je vanredno zasedanje Skupštine. Sutradan, 12. marta, Vuk Drašković pušten je iz pritvora, tužilaštvo je odbilo krivične prijave koje je podnela policija. Ministar policije Radmilo Bogdanović podneo je ostavku, kao i direktor Radio-televizije Beograd Dušan Mitević, koji je otišao ne svojom voljom.

Na kontramitingu SPS-a na Ušću, funkcioner te stranke Dušan Matković pozvao je okupljene penzionere da „krenu na Terazije i razjure sramotu Srbije“. Studenti su tokom mitinga nazivani „ustašama“ i „huliganima“. Tada je brojnim podelama u srpskom društvu dodata još jedna – „roditelji na Ušću, deca na Terazijama“.

Depeše CIA

Sa mogućeg svejugoslovenskog fronta, fokus američkih obaveštajaca nakratko je preusmeren do uličnog fronta u Beogradu, tačnije do Terazijske česme, gde su se, pošto su tenkovi JNA izašli na ulice prestonice da povrate mir posle devetomartovskih demonstracija, okupili protivnici Miloševićeve vlasti.

CIA 11. marta javlja da je u Beogradu situacija i dalje vrlo zategnuta: „Sporadični sukobi između policije i demonstranata koji se suprotstavljaju režimu srpskog vođe Miloševića, nastavljeni su juče, ali su snage savezne vojske počele u subotu da se povlače sa ulica u centru Beograda. Predstavnici saveznog Predsedništva iz Hrvatske i Slovenije glasali su protiv angažovanja JNA – drugog korišćenja vojske u periodu od nedelju dana – i odbili su da učestvuju u radu jučerašnjeg nastavka sednice Predsedništva. Brzo pogoršanje ekonomske situacije u Srbiji i sve veći zahtevi u javnosti za slobodom štampe i političkom liberalizacijom nesumnjivo će dovesti Miloševića u situaciju da angažuje još veću silu da bi se održao na vlasti.“

Tri dana kasnije, 14. marta, konstatuje se da je, u međuvremenu, predsednik Srbije Milošević ponudio da smeni ministra unutrašnjih poslova Srbije „u pokušaju da deaktivira demonstracije koje su juče u Beogradu besnele protiv njegove vladavine“.

„Oko 50.000 ljudi demonstriralo je juče ulicama Beograda. Srpski nacionalista Vuk Drašković i drugi opozicioni lideri zahtevaju da Miloševićeva vlada podnese ostavku, i upozoravaju savezne organe u Beogradu da ne uvode nikakvo vanredno stanje… Milošević verovatno shvata da je njegova reakcija, kada je prošlog vikenda oštro napao demonstracije opozicije, bila preterana“, piše u depeši.

Studentske demonstracije kod Terazijske česme, mart 1991. (Foto: Wikimedia/Ranko Tomić/Ranko, CC BY-SA 3.0 RS)
Studentske demonstracije kod Terazijske česme, mart 1991. (Foto: Wikimedia/Ranko Tomić/Ranko, CC BY-SA 3.0 RS)

U dokumentu iz istog meseca, „varljivog“ marta 1991. godine, CIA javlja da je „vlada srpskog predsednika Miloševića odgovorila na zahteve demonstranata smenom direktora televizije, koja se nalazi pod kontrolom Miloševićeve vlasti, i oslobađanjem lidera opozicije koji su uhapšeni“.

„Jučerašnji ustupci uglavnom su bili kozmetičkog karaktera; Milošević je naime već naimenovao na položaj jednog od direktora beogradske televizije drugog, svog prisnog drugara. Vojni pobornici čvrste ruke su već zatražili angažovanje saveznih snaga radi sprečavanja novih protesta. Oni i predsednik Predsedništva Jović možda vide u sadašnjim nemirima priliku da se izvede opštenacionalna intervencija. Savezne oklopne i mehanizovane jedinice verovatno su spremne da budu raspoređene po ključnim gradovima i glavnim instalacijama u njima“, javlja CIA iz Beograda.

Ponovo o neposrednoj ratnoj opasnosti: u martu 1991, na osnovu podataka dostupnih do 12. u tom mesecu, iz „štamparije“ Odeljenja za evropske analize CIA izlazi nova procena vojne dinamike mogućeg građanskog rata u Jugoslaviji.[2]

Lament nad pogaženim nadama

Pod antimiloševićevskom zastavom tog 9. marta našli su se ljudi najrazličitije političke orijentacije, od žestokih nacionalista koji su uzvikivali policiji „idite na Pakrac“, koji su pevali „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, nije mala, nije mala, triput ratovala i opet će, i opet će…“, do onih koji su klicali Studiju B i Jutelu. Bili su izmešani građanski orijentisani pacifisti, monarhisti, republikanci, bivši komunisti, liberali, jugonostalgičari, zagovornici Velike Srbije. To se videlo i po parolama koje su uzvikivane, kao i po obeležjima koja su nošena.

Na 30. godišnjicu 9. marta može se postaviti pitanje – da li je ideološka konfuzija kod tadašnjih protivnika Miloševićevog režima na političkoj sceni Srbije i danas prisutna ili se ona profilisala?

Sastav tog pobunjenog dela naroda tada je bio veoma šarolik. Tu su bili i sinovi četnika i sinovi partizana, i liberali i pacifisti, i borbeni nacionalisti i nacionalne demokrate. Nekadašnji Draškovićevi sledbenici danas, 30 godina posle, nalaze se rasuti po raznim partijama – oni su doživeli slom u odlučujućem trenutku 2000. godine, kada su doživeli slom i oni protiv kojih su se borili.

Demonstracije 9. marta 1991. su ključni događaj u scenariju za razbijanje SFRJ. Polazeći od pretpostavke da je JNA najtvrđi orah, trebalo je demonstracijama stvoriti situaciju koja, navodno, izmiče kontroli, što bi nateralo JNA da interveniše, a što bi izazvalo revolt naroda protiv vojne diktature. Bila je spremna i kampanja kako bi se JNA proglasila izdajničkom, tako da bi blaćenjem JNA bila onemogućena mobilizacija jugoslovenski orijentisanih ljudi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Time bi JNA bile vezane ruke u slučaju pobune „za očuvanje demokratije“ u Hrvatskoj i Sloveniji. CIA je bila sigurna da će ovaj plan upaliti i da će razbijanje Jugoslavije krenuti iz Beograda, ali kritična masa na demonstracijama nije dostignuta, pa je razbijanje krenulo iz Slovenije.[3]

Postoji snimak razgovora između generala Blagoja Adžića, načelnika Generalštaba, i Radmila Bogdanovića, ministra unutrašnjih poslova, u kome Bogdanović obaveštava Adžića da je situacija na demonstracijama pod kontrolom i da angažovanje armije nije potrebno. Međutim, do angažovanja JNA je u manjem obimu je došlo. Savezni sekretar za narodnu odbranu, general Veljko Kadijević, o tome kaže sledeće: „JNA je razbila demonstracije srpske prozapadne opozicije 9. marta 1991. godine i onemogućila je da nasilnim, nelegalnim putem uzme vlast u Srbiji, pošto je na izborima u decembru 1990. godine uverljivo poražena.“[4]

General Veljko Kadijević, bivši savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Hjezinac 3)
General Veljko Kadijević, bivši savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Hjezinac 3)

Prvi pokušaj modela kojim je Zapad uspeo kasnije da uzme vlast u Srbiji, Gruziji i Ukrajini, izveden je u Srbiji 9. marta 1991. godine. JNA ga je onemogućila i potpuno porazila i to pošto su srpska policija i njeni specijalci bili sasvim razbijeni od demonstranata. „Naređenje za upotrebu JNA sam ja izdao kada su demonstranti provalili kordon srpske policije kod „Londona“ i napali zgradu SSNO, gde sam se ja nalazio sa mojim štabom. Odluka Predsedništva SFRJ za upotrebu JNA stigla je kasnije. Borisav Jović kao predsednik Predsedništva prikupljao je saglasnost članova Predsedništva telefonom. Nije bio u Beogradu, iako je bio dobro obavešten šta se sprema, nego je pobegao u neko svoje selo u Srbiji. Da smo čekali dok on prikupi saglasnost članova Predsedništva sve bi bilo kasno i, u najmanju ruku, sa mnogo više teškoća bio bi izvršen zadatak. JNA je delovala po ustavu i u samoodbrani. Brzo je rasterala demonstrante bez ikakvih žrtava.“[5]

Tih nekoliko isteranih tenkova niti je moglo, niti je imalo za cilj da uguši opoziciju, već da njihovom mentoru Vorenu Cimermanu pošalje jasnu poruku da je armija spremna da brani narod. Da je CIA bila umešana u demonstracije nije nikakva tajna, jer je postojao snimak razgovora Tomislava Merčepa sa dvojicom operativaca. Kakve veze ima već tada deklarisani ustaša Merčep sa demonstracijama u Beogradu? O tome svedoči snimak razgovora između operativca saveznog MUP-a i Veselina Šoškoćanina, naveden u knjizi Vruće veze Milana Vidojevića i Dragoljuba Bulata.[6]

Tragika 9. marta je i u razmišljanjima mnogih očajnika da je 9. marta propuštena prilika da se sruši „banda crvena“, da se zauzme TV Bastilja i učini ono isto što su, dve godine ranije, Rumuni učinili sa Nikolaem i Helenom Čaušesku. U Beogradu se, nikako, toga dana, nije mogao ponoviti Bukurešt. U Beogradu se mogao ponoviti samo Tjenanmen, jer je oružana sila „bande crvene“ bila monolitna, a i većina naroda tada je bila privržena Miloševiću.

Dragana Milojević Srdić, jedan od simbola 9. marta, čija je slika kako prkosi vodenom topu obišla svet, izjavila je kasnije da su „danas na vlasti svi, a da je ona, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala samo slika na bedžu“. Mihiza odavno nema, kao ni mnogih koji su ga tog dana slušali. Neki su pomrli, neki izginuli na raznim bojištima države koje više nema, i u ratovima „u kojima Srbija nije učestvovala“, a hiljade njih emigriralo je u beli svet. Tri decenije su prošle od tog davnog dana, to je trećina dobrog ljudskog života, ali vreme prašinom zaborava ne zatrpava beogradski 9. mart 1991. On živi i svoju epiku i svoju tragiku, kao sećanje, ali i kao lament nad pogaženim nadama i žrtvama hiljada ljudi u Srbiji.

Cena svega plaćena je skupo. I dok su se Slovenci, Hrvati i Muslimani naoružavali i ujedinjavali oko ideje stvaranja nacionalnih, etnički čistih država, Srbi su po običaju raspravljali o svojim ciljevima, idejama, planovima, akcijama. I naravno, kao i uvek, nisu mogli da se dogovore. A onda su uradili ono što i inače rade u takvim situacijama – udarili jedan na drugog. Nikada nijedan srpski političar nije sa toliko mržnje i strasti govorio o Mesiću, Tuđmanu, Izetegoviću, Silajdžiću, Rugovi, kao što su govorili jedan protiv drugog.

Drugo je pitanje kolike su stvarno bile realne šanse da ti martovski događaji 1991. dovedu do totalnog zaokreta srpske politike. Tih dana poluvekovna monolitnost režima je iz temelja bila uzdrmana, a tako nešto, pobeđivanje straha i višedecenijskih stega, bilo je fatalno po mnoge istočnoevropske režime za koje se mislilo da su toliko jaki i zatvoreni. Teško je poverovati da bi se stara Jugoslavija očuvala da je na čelo Srbije došao Drašković ili Mićunović te 1991. godine, dok isto tako mnogi veruju da se ne bi raspala na najgori mogući način – u vatri i krvi. Raspala se i Čehoslovačka, pa su veze između Čeha i Slovaka sve vreme ostale jako dobre.

Vuk Drašković, koji je tada važio za najjaču opozicionu ličnost, zagovarao je promenu sistema, i pozivao se na demokratizaciju i nacionalnu obnovu države. Kako kasnije, u duhu novijih izjava i političkog kursa Draškovića, ta „nacionalna obnova države“ zvuči smešno…

Tog 9. marta Vuk Drašković je sa terase zvao na nemire i bratoubilački rat na ulicama Beograda. Sa svoja tri visoko podignuta i razdvojena prsta podelio je Srbiju na „staru“ i „novu“, na partizane i četnike, na komuniste i nacionaliste, na dobre i loše. Podelio je Srbe i nikada nije krenuo u odlučujući boj za odbranu tih nacionalnih interesa o kojima je stalno pričao.

Predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković (Foto: Wikimedia/Medija centar Beograd, CC BY-SA 3.0)
Predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković (Foto: Wikimedia/Medija centar Beograd, CC BY-SA 3.0)

„Predsednik Republike pred sobom ima dva tasa: na jednom su vaši životi, životi mnogih milicionera (jer čujem da su naši momci u okršajima zarobili automatsko oružje), na tom tasu su sloboda i čast Srbije, mir, a na drugom pet ostavki i jedan demanti. Neka predsednik republike odluči šta će, ja sam odlučio: vodiću vas na televiziju rešen da poginem!“, poručivao je Drašković sa balkona pozorišta.

Slobodan Milošević je organizatore i učesnike demonstracija nazvao „snagama haosa i bezumlja“. Milošević je posle 5. oktobra završio kako je završio. Drašković je još uvek tu. I dalje muti vodu, svađa narod. Nekrunisani „kralj trgova“ nalazi se na izbornim listama SNS-a. Zarad nove uloge koje mu je dodelio Brisel, ili neka druga adresa, pljuje po svima kojima je Srbija u srcu. Od nacionaliste sa primesama šoviniste kakvim se predstavljao tokom ’90-ih, u međuvremenu je evoluirao i postao „pacifista“ i borac za prava svih naroda osim srpskog.

Čovek sa stotinu lica

Početkom ’90-ih se borio za rehabilitaciju Draže Mihailovića i četničkog pokreta, bio jedan od prvih na Ravnoj gori na koju više ne sme da dođe i na kojoj je nedavno spaljena zastava njegove stranke u kojoj skoro više niko nije ostao osim njega i njegove žene (slično slučaju LDP-a i Čedomira Jovanovića). Bio je jedan od najglasnijih ratnih huškača – termin koji sada svi vole da koriste i koji je često u upotrebi – i sebe predstavljao kao vrhovnog komandanta Srpske garde, a danas sve one koji su branili srpstvo etiketira kao ratne zločince.

Jedino u čemu je Drašković bio dosledan jeste njegova nedoslednost koja je bila podređena jednom cilju – da bude novi srpski mesija. Prošao je put od vatrenog komuniste do nabrijanog antikomunističkog disidenta i radikalnog nacionaliste, „borca“ za mir koji je slao svoje dobrovoljce na ratišta u Hrvatskoj, žestokog protivnika Slobodana Miloševića („Milošević je najveći zlotvor srpskog naroda“) do njegovog apologete („Milošević je borac za mir“) i bliskog mu saradnika (potpredsednik srpske vlade) da bi sada, nakon svega, bio proevropski čovek i vatreni zagovornik ulaska Srbije u NATO.

Rodio se u partizanskoj porodici iz istočne Hercegovine kao dete „voza bez voznog reda“ 1946. godine u banatskom selu Međa, gde su se njegovi uselili u kuću proteranih Nemaca. Kako u toj zbrci nije poznat dan njegovog rođenja, otac mu je kao komunistički „vernik“ upisao 29. novembar – Dan Republike Jugoslavije. No, nisu se snašli na povećem imanju te se vraćaju u očevo rodno selo Slivlje u Hercegovinu.

U Beogradu upisuje Pravni fakultet, a šezdesetosmaške proteste na beogradskom univerzitetu pratio je sa strane i provocirao buntovne studente, kao sin kapetana Jugoslovenske narodne armije, mašući Staljnovim knjigama.

Nakon završetka fakulteta, koristeći povlastice dobrog ideološkog porekla, vinuo se kao deo komunističke nomenklature u vode režimskog uhljebljenja. Radi u Tanjugu, a u skladu sa pravovernim nesvrstanim tendencijama, šalju ga kao dopisnika u Lusaku, odakle se osramoćen vratio jer je, ili ne znajući dobro engleski ili zbog neslane šale zapadnjačkih novinara, poslao u svet izmišljenu vest o napadu Rodezije na Mozambik. To što je njegova afrička avantura završila neslavno nije ga omelo u daljoj partijskoj karijeri. Postaje šef informativnog kabineta šefa saveznih sindikata Mike Špiljaka. I tu se, u kabinetima sindikata, krajem sedamdesetih godina događa efektni vratolomni salto mortale i Vuk Drašković se od jednog neprimetnog aparatčika u potrazi za podebljom državnom koricom hleba s malo maslaca i kavijara pretvara u vatrenog srpskog nacionalistu.

Pušta kosu i bradu, zatvara se u dvoetažni petosobni stan koji je dobio od države i piše roman Nož. Da li mu je naškodilo zambijsko sunce ili mu je uzavrela istočnohercegovačka krv, nikada nećemo saznati, ali Drašković postaje disident, knjige mu se zabranjuju, postaje mistik srpskog nacionalizma. „Zašto vi iz SPC-a poislamljeni, pounijaćeni i porimokatoličeni naš svet po Sandžaku, Kosovu, Bosni, Dalmaciji ili Hercegovini odbijate od svog nacionalnog stabla i korena“, prigovoraće  mesijanski SPC-u 1988. godine. Kasnije će to sto puta sramno poreći, ali i izgovoriti sto puta teže kvalifikacije, te pokazati da u svom tom njegovom haosu i te kako ima reda. Sa svojim venčanim kumom Vojislavom Šešeljem na „srpski Božić“ 1990. godine u Staroj Pazovi osniva Srpsku narodnu obnovu, kada veliča četnički ravnogorski pokret, te najavljuje sjedinjenje svih srpskih zemalja od južne Srbije (Makedonije) do „stare srpske luke Rijeke“.

Vojislav Šešelj (sleva) i Vuk Drašković (u sredini) skidaju Titovu sliku u Domu inženjera i tehničara u Beogradu 15. marta 1990. (Foto: Wikimedia/MK GRAF, CC BY-SA 3.0)
Vojislav Šešelj (sleva) i Vuk Drašković (u sredini) skidaju Titovu sliku u Domu inženjera i tehničara u Beogradu 15. marta 1990. (Foto: Wikimedia/MK GRAF, CC BY-SA 3.0)

Ostvareni pisac, neostvareni političar, dr Džekil i mr Hajd. I Jugović i Osmanović. Čovek neverovatnog literalnog talenta, ali i jadne i pogrešne percepcije realne politike. Saradnik svih službi. Kamen u cipeli srpske borbe za očuvanje nacionalnih interesa. Intimus najvećih kriminalaca danas, M. Đukanovića i B. Mićunovića. Materijalista par ekselans. Rob ambicija svoje supruge. Patološki mrzitelj svega srpskog. Jalovi političar, lišen ličnog stava i integriteta.

Kao najveći protivnik „zlog Miloševića“ postao je za vreme još jednog strašnog vremena potpredsednik vlade koju je vodio Miloševićev kadar Mirko Marjanović, iako je mesec ranije tvrdio da ni mrtav neće u koaliciju s Miloševićem. Ljudi su ponovo ginuli, a on je već pripremao teren da promeni tabor. Onda se posvađao sa istima onima sa kojima se „borio“ protiv Miloševića i počeo da pljuje po srpskom narodu, nazivajući ga genocidnim. Od nacionaliste do najvećeg izdajnika trebalo mu je samo 10 godina. A od pisca do milionera koji ide kao gost u Belu kuću – isto toliko. Čovek za sve režime!

***

Pre tačno 30 godina zapadni agent sa bradom i belim mantilom pokušao je da izazivanjem nereda i krvoprolića na ulicama srpske prestonice obori legitimnu vlast i srpski narod na prevaru, koristeći se literarnim zaleđem lažnog disidenata, te pseudonacionalističkom i šovinističkom simbolikom i retorikom, suprotstavi i otvoreno sukobi sa JNA. I na taj način neprijateljima srpstva olakša, pojeftini i ubrza njegovo privezivanje za stub srama i izvođenje pred streljački NATO stroj. Broj Vukovih pristalica je, do gotovo u decimalu, odgovarao pretpostavljenom procentualnom uzorku socio-patološkog udela obrazovno nedovršenih pod-prosečnjaka sa manijakalnom latencijom i lošim opštim vaspitanjem i nedorečenim osećanjem odgovornosti. Država je tog 9. marta 1991. godine uspela da se odupre i slomi združeni udar pete kolone i kriminalnih struktura.

Vuk Drašković je zapalio nacionalističke strasti i uzburkao srpske frustracije gomilane pod Brozovom vlašću, napravio još jednu srpsku dramu (tragediju) da bi se sada pokazalo da je hteo tada ono što je  postignuto kasnije: marionetski režim u službi Zapada. Naravno, razlika je u tome što je Vuk hteo da smeni vlast, koja je izbarana tri meseca ranije sa najvećom većinom u istoriji, dok su neki drugi kasnije prvo dobili na izborima pa krenuli u izvršavanje zadataka.

Zdrav razum je tada nadvladao, Vuk je potrošen i srpska nacija je odolela toj zamci, ali pomenuti društveni sloj se, posle temeljnije, ratne pripreme terena, ojačan i sa džepovima napunjenim markama i marihuanom, ponovo pojavio na istoj sceni 5. oktobra 2000. godine. Pripadnici kriminalnih struktura i pete kolone ovaj put su bili jači. Epilog je poznat – država nam je triput manja, a njih je triput više.

Demonstranti na bageru ispred Narodne skupštine, Beograd, 05. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Sve ono što se desilo posle je istorija koja polako slaže svoje kocke u mozaik, u kom svako dobija svoje mesto koje zaslužuje.

 

Ostoja Vojinović je istoričar i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Borisav Jović, „Knjiga o Miloševiću“, Nikola Pašić, Beograd  2001.

[2] https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:725287-Varljivi-mart-u-Beogradu-1991-godine

[3] https://www.bunarblog.com/demonstracije-9-3-1991/

[4] Veljko Kadijević, „Moje viđenje raspada – vojska bez države“, Beograd 1993.

[5] Isto.

[6] Milan Vidojević i Dragoljub Bulat, „Vruće veze“, Beograd, 2000. (U knjizi se nalaze stenogrami poverljivih telefonskih razgovora ključnih aktera predratnih i ratnih događanja u Jugoslaviji)

 

Naslovna fotografija: Jean-Michel Turpin/Gamma-Rapho via Getty Images

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u