O fenomenu homoseksualizma

Kako je poznati italijanski slikar, pisac i filozof Julijus Evola u svom delu „Metafizika seksa” pokušao da objasni uzroke i pojavne oblike na Zapadu sve raširenijeg fenomena homoseksualnosti

Homoseksualnost je fenomen koji, s obzirom na njegovu raširenost, nauka o seksu nikako ne može da zanemari. Gete je pisao da je „ona stara koliko i čovečanstvo, usled čega se može reći da je deo prirode, mada je protiv prirode”. Ako je, dakle, „enigma koja je utoliko tajanstvenija ukoliko više nastojimo da je naučno objasnimo” (Ivan Bloh), i sa tačke gledišta metafizike seksa, kako smo je formulisali na prethodnim stranicama, ona čini kompleksan problem.

Već je spomenuto da se Platon u svojoj teoriji erosa često pozivao ne samo na heteroseksualnu ljubav već i na onu prema efebima i milosnicama.[1] Sad, ako se eros razmatra u onim svojim sublimiranim oblicima vezanim za estetski faktor, gde bi se, po spomenutoj platonističkoj progresiji, od lepote prema nekom konkretnom biću ubrzo prešlo na ushićenje koje može da bude izazvano obezličenom bestelesnom lepotom, apstraktnom božanskom lepotom, ne postavlja se nikakav pravi problem kada je slučajno polazište neko biće istog pola.

Termin „uranizam“, koji neki upotrebljavaju za homoseksualnost, potiče upravo od platonističke distinkcije Afrodite Uranije i Afrodite Pandemije; prva bi bila boginja aristokratske i ne-telesne ljubavi, koja nije okrenuta rađanju kao što je to ona koja za objekat ima ženu. Možda je pederastija, Paidon Eros, u početku imala, u određenoj meri, ovo svojstvo kada su je slavili drevni pisci i pesnici a upražnjavale eminentne ličnosti. Ali, dovoljno je samo pročitati poslednje stranice Gozbe sa Alkibijadovom besedom da bi se shvatilo koliko je malo, u Heladi, ovaj eros ostajaoplatonski”, kako je on vodio i telesnim razvojima, što se sve češće potvrđivalo sa dekadencijom tog antičkog običaja u Grčkoj, a prvenstveno u Rimu.

Empirijske mogućnosti

Ako se, dakle, u ovim terminima prihvati homoseksualnost, to jest u potpunoj podudarnosti sa normalnim seksualnim odnosima između muškarca i žene, može se slobodno govoriti o devijaciji, ne sa nekakvog moralističkog ili konvencionalnog gledišta, već upravo sa onog metafizike seksa.

Neumesno je, kako čini Platon, metafizičko značenje iz mita o androginu primeniti na homoseksualnu ljubav, to jest onu između pederasta i lezbejki. Naime, za takvu vrstu ljubavi ne može se više govoriti o pokušaju muškog principa i onog ženskog, obuhvaćenih u primordijalnom biću, da se ponovo spoje: mitsko biće početaka bi, u tom slučaju, trebalo da bude ne androgino već homogeno, monoseksualno: sav muškarac (u slučaju pederasta) ili sva žena (u slučaju lezbejki), a dva ljubavnika nastojali bi da se spoje kao jednostavni delovi iste tvari: dakle, otpada ono suštinsko, ono što ovom mitu daje čitavu njegovu vrednost, to jest ideja polarnosti i seksualne komplementarnosti kao osnova magnetizma ljubavi i „transcendentnosti” u erosu, zaslepljujuće i destruktivne objave Jednog.

Tako, radi objašnjenja, treba da spustimo ravan i razmotrimo različite empirijske mogućnosti. Obično se u seksologiji razlikuju dva oblika homoseksualnosti, jedan urođen i konstitucionalan, drugi stečen, uslovljen psiho-sociološkim i ambijentalnim faktorima. Kod drugog treba, međutim, utvrditi razliku između oblika koji imaju obeležje poroka i oblika koji pretpostavljaju latentnu predispoziciju koja se ostvaruje u određenim okolnostima: neophodni uslov, jer u istovetnim okolnostima različiti tipovi se različito ponašaju, ne postaju homoseksualni. Važno je, međutim, ne sagledati statično konstitucionalnu konfiguraciju, pretpostaviti izvesnu mogućnost njene promenljivosti.

LGBT aktivista sa zastavom duginih boja ispred američkog Vrhovnog suda u Vašingtonu, 26. jun 2015. (Foto: Andrew Harrer/Bloomberg via Getty Images)
LGBT aktivista sa zastavom duginih boja ispred američkog Vrhovnog suda u Vašingtonu, 26. jun 2015. (Foto: Andrew Harrer/Bloomberg via Getty Images)

Za „prirodnu” homoseksualnost, odnosno onu koja je uzrokovana predispozicijom, najjednostavnije objašnjenje dato je onim što smo već rekli o različitim stepenima polarizacije, o činjenici da proces polarizacije u svojim fizičkim aspektima, a još više u onim psihičkim, može da bude nepotpun, u manjoj meri nego kod „normalnog” ljudskog bića, budući da svojstva jednog pola nisu prevladala u istoj meri u odnosu na ona drugog pola. U tom slučaju, reč je o onom što je M. Hiršfeld nazvao „seksualnim međuoblicima”.

U takvim okolnostima (kažemo, na primer, kada je neko biće anagrafski muškarac samo za 60 odsto) moguće je da se erotska privlačnost – koja se po pravilu zasniva na polaritetu polova, i stoga na heteroseksualnosti, i koja je utoliko intenzivnija ukoliko je muškarac više muškarac a žena-žena – rađa i među osobama koje su po građanskom statusu i po onome što se odnosi samo na seksualna obeležja koja nazivamo primarnim istog pola jer su, zapravo, „međuoblici”. U slučaju pederasta, Ulriks je ispravno rekao da se tu možemo naći pred anima muliebris virili corpore innata.[2]

Treba, međutim, voditi računa o spomenutoj mogućnosti konstitucionalnih promena, koje seksolozi veoma malo uzimaju u obzir. Treba, naime, imati u vidu i slučajeve regresije. Moguće je da dominantna moć od koje u određenoj osobi zavisi polarizacija – biti zaista muškarac ili zaista žena, neutralisanjem, atrofijom ili svođenjem na latentno stanje svojstava drugog pola – slabi, što može da dovede do aktiviranja i pomaljanja ovih prikrivenih svojstava.[3]

I ovde ne beznačajnu ulogu može da ima okolina, opšta klima nekog društva: u civilizaciji u kojoj je na snazi egalitarizam, gde se razlike odbacuju, gde se favorizuje promiskuitet, gde antički ideal „biti svoj” ne znači više ništa, u raščinjenom i materijalističkom društvu očigledno je da se ovaj fenomen regresije, a sa njim i homoseksualnost, nalazi u naročito povoljnim okolnostima, tako da nije nimalo slučajan impresivni porast fenomena homoseksualnosti i „trećeg pola” u poslednjem „demokratskom” razdoblju, kao i sama pojava čak i promene pola, i to u meri koja je, izgleda, bez pandana u drugim epohama.[4]

Muževni homoseksualci

Međutim, pozivanje na „seksualne međuoblike”, na nepotpuni proces polarizacije ili na regresiju ne objašnjava sve varijetete homoseksualnosti. Naime, postojali su homoseksualni muškarci koji nisu bili niti feminizirani, niti „međuoblici”, već, čak, i vojnici, osobe nesumnjivo muškog izgleda i ponašanja, moćni muškarci koji su imali ili mogli da imaju najlepše žene. Ovakvu homoseksualnost nije lako objasniti i tu s pravom može da se govori o devijaciji i perverziji, o „poroku”, vezanom možda za modu.

Neshvatljivo je, naime, šta može da gurne jednog muškarca, koji je stvarno muškarac, prema osobi istog pola. U činjenicama iskustva, ako je adekvatan materijal za ono što se doživljava na vrhuncu orgazma gotovo nepostojeći, to je još više slučaj u pogledu homoseksualnih snošaja. Ali tu ima razloga za pretpostavku da se jedva prevazilazi režim „masturbacije udvoje”, da se za „zadovoljstvo” upražnjava i jedan i drugi uslovni refleks, ne samo bez metafizičkih, već i bez fizičkih pretpostavki za potpuno i razarajuće sjedinjenje.

Ilustracija homoseksualnog čina iz vremena antičkog Rima u Pompeji (Foto: Mario Laporta via Getty Images)
Ilustracija homoseksualnog čina iz vremena antičkog Rima u Pompeji (Foto: Mario Laporta via Getty Images)

S druge strane, za klasičnu antiku osvedočena je ne toliko isključiva pederastija, neprijatelj žena i braka, koliko biseskualnost, upotreba bilo žena ili mladića (s druge stgrane brojni su slučajevi veoma seksualnih žena koje su istovremeno lezbejke, biseksualne), a izgleda da je dominantna motivacija bila ta da se „htelo iskusiti sve”. Međutim, ni ovo gledište nije sasvim jasno, s obzirom da bi ono, nastranu činjenica da u efebima, u mladićima, omiljene čeljadi tih pederasta, ima ženstvenosti, moglo da se poziva na sirovu izreku koju je Gete preuzeo od jednog grčkog autora da „kada dojadi devojka kao devojka, ona može da posluži kao mladić” („habe ich als Mädchen sie satt, dient es als Knabe noch”).

Što se tiče navođenja ideala hermafroditske potpunosti u pederastu koji seksualno obavlja funkciju ili žene ili muškarca, on je očigledno izmišljen ako njime pokušamo da idemo dalje od „hteti iskusiti sve” na ravni jednostavnih osećaja: androgina potpunost jedino može da bude „dovoljnost”, ona nema potrebe za drugim bićem, i traži se na ravni duhovnog ostvarenja kada se isključe zasenjivanja koja u heteroseksualnim vezama može da ponudi „magija udvoje”.

Ni motivacija, sa kojom se pokatkad susrećemo u zemljama kao što su Turska i Japan, da homoseksualno posedovanje daje osećaj moći, nije ubedljiva. Zadovoljstvo gospodarenja može se postići i sa ženama ili drugim bićima u situacijama bez seksualnih implikacija. Uostalom, u sklopu ovog okvira ono bi moglo da se uzme u obzir samo u apsolutno patološkom kontekstu, kada bi se razvilo u pravi orgazam.

Sve u svemu, homoseksualnost, kada nije „prirodna” ili pak objašnjiva u terminima nepotpunih konstitucionalnih oblika polarizacije, može jedino da ima ili obeležje devijacije, ili poroka, perverzije. A objašnjenje za pojedine primere krajnje erotskog intenziteta u vezama homoseksualaca trebalo bi potražiti u mogućnosti pomerljivosti erosa. Zaista, dovoljno je prelistati bilo koje delo seksualne psihopatologije da bi se videlo u kolikim se nepojmljivim situacijama (od fetišizma do životinjske sodomije i nekrofilije) može aktivirati erotski potencijal ljudskog bića, pokatkad sve do orgastične pomame.

Simeon Solomon, „Safo i Erina u vrtu na Mitileni“, 1864. (Foto: Wikimedia/Tate Britain)
Simeon Solomon, „Safo i Erina u vrtu na Mitileni“, 1864. (Foto: Wikimedia/Tate Britain)

U istu neobičnu sliku mogao bi, dakle, da uđe i slučaj homoseksualnosti, iako je on daleko učestaliji: pomereni eros usled kojeg biće istog pola, kao i u onolikim slučajevima seksualne psihopatije, služi kao običan slučajan uzrok ili oslonac, budući da potpuno izostaje svaka duboka dimenzija i svako više značenje iskustva zbog odsustva za to neophodnih onotoloških i metafizičkih premisa. Ako, kao što ćemo videti, u nekim vidovima sadizma i mazohizma možemo naći elemente sposobne za ulazak u najdublju strukturaciju heteroseksualne erotike, postajući perverzije samo kada se apsolutizuju, nikakvo analogno prepoznavanje ne može da se izvrši u pogledu homoseksualnosti.

 

Tekst preuzet iz knjige: Julijus Evola, Metafizika seksa I, Čačak, Dom kulture, 1990.

 

Julijus Evola (1898-1974) bio je baron, italijanski filozof, pisac i slikar

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Up. „Gozba“, 181c, 191c, 192a, „Fedar“, 151c, 253b, 265c, 240a, itd. gde se gotovo isključivo govori o ljubavi koju izazivaju efebi.

[2] Ženska duša rođena u muškom telu.

[3] Pojedini psihoanalitičari hteli bi da objasne homoseksualnost terminima regresije, ali na psihološkoj ravni, kao regresije u biseksualnost koja bi bila svojstvena detetu (dok se smatralo da se biseksualnost uzdiže u ontogenezi), ili pak u terminima ponovnog pomaljanja kompleksa prouzrokovanog činjenicom da je kod deteta došlo do „fiksacije” erosa na oca (ili na majku, ako je reč o ženskom polu, kada dobijamo lezbejku). Kao i u mnogim drugim slučajevima, ovde psihoanaliza ne objašnjava ništa, jednostavno zamenjuje jedan problem drugim, jer čak i kada bi se prihvatilo njeno karikaturalno poimanje erotskog života deteta, ono ne objašnjava kako je ta „fiksacija” uopšte nastala.

[4] U. J. Evola, „L’Arco e la Clava”, Milano, 1968, III pog. („Treći pol“).

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/greenworlder

 

Priređivanje i oprema teksta Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u