Dvostruki aršini agende o diskriminaciji

Zbog čega su LGBT+ osobe liberalnim strukturama i Poverenici politički interesantnije nego osobe sa invaliditetom? Ovo pitanje iziskuje temeljnu raspravu

Najava Zakona o istopolnim zajednicama u Srbiji predstavlja se kao borba za ravnopravnost LGBT+ populacije. Ipak, s obzirom na to da se suština ovog problema može rešiti u okviru postojećeg zakonodavstva, nema potrebe za usvajanjem novog zakona, pre će biti da je reč o nastavku importovanja „liberalnog zakonodavstva“ u Srbiju, imajući u vidu zakone o nasilju u porodici, zakon o zabrani diskriminacije, kao i stalne pokušaje promene sadržaja udžbenika u Srbiji. S obzirom na to da nisam pravnik, neću analizirati sadržaj ovih zakona, već ću analizirati ponašanje predlagača ovog zakona.

Neokolonijalna transmisija

Predlagač zakona je ministarka Gordana Čomić, uz nesebičnu „artiljerijsku podršku i pripremu“ Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Reči ne treba trošiti na Gordanu Čomić koja je najnoviji samoregenerišući izdanak škole mišljenja koja smatra da Srbiju treba demokratizovati nedemokratskim sredstvima. Kako drugačije objasniti njeno imenovanje za ministra nakon što je njena politička opcija osvojila manje od dva odsto glasova.

Mnogo interesantniji je drugi akter − institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti (doduše vreme će pokazati da li će na čelu te institucije ikada biti muškarac). Duboko verujem da ova institucija nije istinski borac za ravnopravnost već „neokolonijalna transmisija“ čiji je cilj da kontroliše javni diskus u Srbiji.

Liberali nisu protiv nasilja, oni samo žele da drže batinu u svojim rukama. Liberali nisu protiv diskriminacije već samo žele da su oni ti koji definišu njene kriterijume. Primer liberalne diskriminacije je takozvana cancel kultura čije žrtve mogu biti svi, od lika iz crtaća Pepe le Tvora do svakoga ko misli drugačije. Tako trenutna Poverenica sudski progoni sve intelektualce koji se usude da drugačije misle.

Diskriminatorski „Srpčići”

U tim procesima optuženi nema pravo žalbe, već Poverenica u staljinističkom maniru i tuži i donosi presudu. Poverenica ima vremena da razmatra i televizijske reklame, te je tako proglasila za diskriminatornu i reklamu koja se poziva na repliku iz već sada kultnog filma Južni vetar: „Koliko ćeš Srpčića da mi rodiš“? Ipak, ne smetaju joj (barem je meni promaklo) reklame različitih kockarnica u kojima naše estradne umetnice (uključujući i naše uvažene predstavnice na Evrosongu) pozivaju ljude da svoju krvavozarađenu crkavicu prokockaju uz lascivne poruke: „Ponedeljkom dajem više“, i slično.

Dakle, diskriminatorno je samo ono što poziva na kakvo takvo očuvanje tradicionalnih vrednosti pa makar i na tako banalan način kako to radi „Baća“ u filmu.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Međutim, Poverenica nije uvek tako revnosna i srčana u borbi za ravnopravnost. Po pitanju medicinskog pravilnika Ministarstva zdravlja koje mnogim ljudima sa invaliditetom onemogućava adekvatno lečenje Poverenica striktno prati liniju Ministarstva. Naime, reč je o pravilniku koji datira još iz Živkovićeve vlade i koji punoletnim osobama sa cerebralnom paralizom onemogućava odlazak na preko potrebno banjsko lečenje. Kada je pravilnik donesen država nije imala dovoljno novca, što može poslužiti kao nekakvo opravdanje.

Nejasno je zbog čega „Resavska škola“ srpskog zakonodavstva pravilnik uredno prepisuje do današnjih dana kada se naša zemlja nalazi u izobilju, „zlatnom dobu“ čiji sjaj nije umanjila čak ni pandemija. Pomenuti pravilnik je očigledno dvostruko diskriminatoran. Pored toga što ljudima uskraćuje pravo na adekvatno lečenje on pravi diskriminaciju na osnovu uzrasta takozvani ageism, time što pravi razliku između punoletnih i maloletnih korisnika, tj. pacijenata.

Šta će tebi doktorat…

Argumenti Ministarstva zdravlja, ali i Poverenice su da punoletni pacijenti ne mogu da ostvare „napredak“ u svom zdravstvenom stanju te da im zbog toga lečenje nije ni potrebno bez obrira što su simptomi bolesti sporoprogresivni i s vremenom izazivaju hronične bolove. Logika Ministarstva zdravlja i Poverenice zlokobno podseća na priču o pilićima. Pilići su slatki dok su mali, a kad porastu završe u supi. Osobe sa invaliditetom svakako neće završiti u supi, ali se podrška koju dobijaju značajno smanjuje nakon navršenog punoletstva i završetka studija.

Naime, ne postoji nikakva podrška za osobe sa invaliditetom na doktorskim studijama jer je neko procenio da su master studije njima sasvim dovoljne te da po njihovom završetku treba da otvore fotokopirnu radnju ili da se bave paraolimpijskim sportom (lično sam se suočio sa ovakvim predlozima više od deset puta), pošto je to mesto koje im je propisano u liberalnom u sistemu, baš kao što je Srbiji propisano da bude centar za proizvodnju i motanje kablova za automobile.

Iako postoji zakonska obaveza o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, privrednici se latentno stimulišu da umesto toga uplaćuju „finansijske penale“ u budžet. Politička zastupljenost osoba sa invaliditetom u Srbiji svedena je na „slučajni događaj“ − mandat poslanice Ljupke Mihajlovske u Skupštini. Nažalost, skupštinske službe i kolege poslanici nisu uspeli da poslanici Mihajlovski omoguće adekvatne uslove za rad, te je ceo svoj mandat provela takoreći u magarećoj klupi, odvojena od kolega zbog arhitektonske nepristupačnosti plenarne sale.

Ključno pitanje

Sada dolazimo do ključnog pitanja. Zbog čega su LGBT+ osobe politički interesantnije (liberalnim strukturama i Poverenici) nego osobe sa invaliditetom. Ovo pitanje iziskuje temeljnu raspravu, ali radi očuvanja kohezije ovog teksta svešćemo analizu na dva faktora. To su: mobilnost i homogenost. Esencijalistički gledano, LGBT+ osobe su mobilne, konzumeristički nastrojene, vrlo često bez porodice i bilo čega što ih sputava da lako promene sredinu. To svakako pogoduje globalističkoj multikulturalnoj agendi. Takođe, bez obzira na više od 20 novokreiranih „džendera“, potrebe LGBT+ osoba su manje-više identične i teže rušenju seksualnih tabua i rušenju tradicionalnih društvenih vrednosti. Ove karakteristike doprinele su tome da LGBT+ osobe budu odličan instrument pritiska na tranziciona društva (vidi više u Slobodan Antonić – Moć i seksualnost).

Osobe sa invaliditetom pak zbog prirode svog zdravstvenog stanja nisu mobilne i teško menjaju sredinu, njihov transport izaziva dodatne troškove. Obično dolaze iz siromašnih porodica i zbog troškova svog lečenja nemaju dovoljno sredstava da udovolje svojim potrošačkim željama. Osim farmaceutskoj i medicinskoj industriji, nisu privlačni konzumerističkoj agendi. Potrebe osoba sa invaliditetom su veoma heterogene. Npr. slep, gluv i čovek amputiranih udova zahtevaju potpuno različite vidove podrške. Usled svog zdravstvenog stanja osobe sa invaliditetom ponekad sa velikim poteškoćama mogu da ostvare svoje biračko pravo, one nemaju svoju zastavu i supkulturu.

Kolokvijalno rečeno, osobe sa invaliditetom su gnjavaža − zahtevaju puno podrške a imaju mali potencijal da vrše pritisak na društvo. Zbog toga nisu interesantni ni liberalima, ni neokolonijalnim transmiterima poput Poverenice, ali nažalost ni domaćim političarima. I zaista, kada pogledate izveštaje o diskriminaciji, osobe sa invaliditetom se uvek nalaze na poslednjem mestu, iza LGBT+ osoba, Roma i žena, tek da ispune čuvenu kvotu o raznolikosti (diversity quota). Fanon bi rekao da su „prezreni među diskriminisanima“.

Osoba u invalidskim kolicima (Foto: Unsplash/Jung Ho Park)
Ilustracija (Foto: Unsplash/Jung Ho Park)

Dakle, suština novog zakona nije borba protiv diskriminacije, jer diskriminacija ne smeta, osim ako ne narušava proklamovanu mantru. Suština nije rešavanje problema LGBT+ osoba, jer se oni mogu rešiti u okviru postojećeg zakonodavstva. Suština novog zakona je dalji nasrtaj na tradicionalne vrednosti, ruganje Ustavu Republike Srbije i njegovo izigravanje korišćenjem reči „zajednica“ umesto „brak“, kao i nametanje volje glasne i agresivne manjine po modelu aparthejda.

 

Danilo Babić je istraživačsaradnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Ekskluzivno za Novi Standard. (U tekstu su izneti lični stavovi autora koji ne odražavaju stavove institucije u kojoj je autor zaposlen)

 

Naslovna fotografija: Unsplash/Doug Maloney

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u