O ljubavi jačoj od života

U današnja smutna vremena, premalo govorimo o ljubavi, tom najuzvišenijem ljudskom osećanju. Na to je pokušao da ukaže i patrijarh Porfirije preporučujući nam film „Skriveni život“ Terensa Malika

Patrijarh srpski gospodin Porfirije je u svom nedavnom intervjuu za RTS, govoreći o odnosu razuma i ljubavi i o ljubavi čoveka prema Hristu, ali i hrišćanstvu uopšte, pomenuo film „Skriveni život“ američkog reditelja Terensa Malika. Istakao je da je reč o filmu koji suštinski prikazuje ono što je Hristos i ono što je Crkva. Potom je Aleksandar Lekić, video producent na Univerzitetu Tafts iz Masačusetsa (SAD) o toj temi i patrijarhovoj preporuci napisao tekst za internet portal emisije Oko magazin.

Inspirisan tim nesumnjivo relevantnim uputima, odvojio sam tri sata kako bih pogledao pomenuti film i video jedno pravo, istinsko osveženje u svetu kinematografije. Nisam filmski kritičar niti neko ko dovoljno dobro poznaje filmsku umetnost da bi o njoj mogao da govori jezikom filmskih stručnjaka, tako da je ono što sledi moj lični doživljaj ovog nesumnjivo autentičnog ostvarenja.

U pitanju je film koji širi životne i moralne vidike i koji, pripovedajući o arhaičnim i romantičnim aspektima života, u svakom smislu zasluženo nosi epitet „umetničkog“ ostvarenja. Baziran je na istinitoj priči iz Drugog svetskog rata i govori o Francu Jegeršteteru, austrijskom zemljoradniku koji je, kao dosledni hrišćanin i katolik, uprkos svim teškim životnim iskušenjima, odbio da položi zakletvu čoveku za koga je tada verovao (a istorija će kasnije potvrditi da je bio u pravu) da predstavlja Antihrista – Adolfu Hitleru. Nećemo dalje zalaziti u njegovu sudbinu kako ne bismo kvarili gledalački doživljaj svima onima koji tek treba da odgledaju ovo ostvarenje (za koje neki kritičari kažu da predstavlja „himnu prkosa“). Ono što je na mene ostavilo dubok utisak jeste to što u ovom filmu pojam „ljubavi“, u današnjem svetu često omalovažen i ismejan kao relikt nekih prošlih epoha, dolazi do svog punog, višedimenzionalnog izražaja, onog za koji se danas veruje da gotovo i ne postoji.

Isprepletenost tog najuzvišenijeg čovekovog osećanja i fenomenalnih audio-vizuelnih kadrova – planinskih predela, šumova vetra, žubora reke, vedrog neba, lelujavih klasova pšenice, jecaja violine, šuškavog sena i idiličnog seoskog života na planinskim obroncima – sa istorijskim vrtlogom ljudskih nesreća, suspenzije pravde i odbacivanjem Boga jeste ono što ovo delo čini originalnim, produhovljenim i tako jasno distinktivno ograđenim od drugih kinematografskih ostvarenja u kojima su različiti režiseri pokušavali da tematizuju iste motive.

Scena iz filma „Skriveni život“ (Foto: Fox Searchlight Pictures via AP)

Iako je na tronu Svetog Save tek nepunih mesec dana, patrijarh Porfirije je već u prvom intervjuu izrekao toliko mudrih i plemenitih stvari da s punim pravom možemo zaključiti da je sreća što smo na čelu Crkve dobili tako dubokoumnog i svestranog čoveka. Imali smo prilike da vidimo i čujemo čoveka koji je dovoljno savremen da uspeva da isprati Kanski festival (na kom je ovaj film premijerno prikazan 2019.), ali i dovoljno utemeljen u neprolaznim vrednostima koje naša Crkva ispoveda vekovima. Drugim rečima, na tronu naše Crkve po prvi put u novijoj istoriji imamo savremenog i mladog patrijarha, ali ne „modernog“ patrijarha kakvog su neki otvoreno priželjkivali, već patrijarha koji odaje utisak da je duboko svestan težine mantije koju je na sebe obukao.

Ta mantija ga obavezuje ne samo da ne podilazi bilo čijim interesima, već i da, kao duhovni pastir, vodi računa o korenima i istorijskoj vertikali svog naroda i svoje zemlje. A on je svoj pravac delovanja po tim pitanjima, makar u tom intervjuu, jasno ucrtao i svima pokazao, uključujući i skeptike. Jer, da nije tako, ne bi pominjao „referendum o Kosovu i Metohiji koji je održan na Vidovdan 1389. godine“ i u istom intervjuu preporučio Malikov film, u čijoj srži su hrišćanski motivi ljubavi i žrtve.

Prema našem tumačenju, patrijarh nam je ovim porukama priredio malu slagalicu i predstavio jasne instrukcije kako da je sklopimo. Tu je Vidovdan, tu je Kosovo, tu je filmska umetnost, tu je i vrlo važna poruka o hrišćanskoj ljubavi i spremnosti na žrtvu. Na nama je da iz ovih uputa sastavimo celu sliku na pravi način.

Za mene lično, ovaj patrijarhov intervju predstavljao je veliku i važnu životnu pouku, i stoga pišem ovaj tekst u znak zahvalnosti. U mom doživljaju stvari ta pouka ni po čemu ne odudara od onih nezaboravnih reči blaženopočivšeg patrijarha Pavla, koje će vekovima odzvanjati – „Budimo ljudi, nikada neljudi“! Eno ih, kao svojevrsno savremeno jevanđelje stoje uklesane na mermernom spomeniku tik iznad procvetalog cveća na vrhu njegove večne kuće u prelepom manastiru Rakovica. Stoje da ih nikada ne zaboravimo, u svim vremenima i pred svim iskušenjima. Zna to i naš sadašnji patrijarh nad kojim je naš dobri Pavle sve vreme tokom trajanja intervjua u pozadini bdio.

Hvala mu i na tome što je na javnom servisu, pred širokim auditorijumom, na TV ekranima, uneo dašak svežine svojim toplim porukama ne samo o hrišćanskoj ljubavi, već i o samoj ljubavi kao vanvremenskoj kategoriji. Ljubavi muža prema ženi, brata prema sestri, deteta prema roditelju. O tome smo zaboravili da pričamo, i zato mu hvala što je sve to izneo na način koji je istovremeno prijemčiv mlađim generacijama, a opet dubokouman i dalekosežan, sublimirajući suštinu svoje poruke kroz umetničke detalje Malikovog izvanrednog ostvarenja. Mene je naveo da ga poslušam, a smatraću da ovaj tekst nije napisan uzaludno ako samo jedan čitalac nakon njega odluči da pogleda film „Skriveni život“. Takvim lančanim reakcijama ćemo ne samo uspeti da pronađemo i sačuvamo Boga u svojoj duši, već i da u realnom životu očuvamo Srpsku pravoslavnu crkvu od svih bura i potresa koji već godinama neprestano, iz raznih pravaca, nasrću na poslednji nepoljuljani bedem srpskog naroda.

Reči „Budimo ljudi, nikada neljudi“ uklesane na postamentu nadgrobnog spomenika blaženopočivšem patrijarhu srpskom gospodinu Pavlu u manastiru Rakovica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Reči „Budimo ljudi, nikada neljudi“ uklesane na postamentu nadgrobnog spomenika blaženopočivšem patrijarhu srpskom gospodinu Pavlu u manastiru Rakovica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

U eri u kojoj dominiraju površni utisci i instant zadovoljstva, na koju se sada nakalemio i pandemijski informacioni vrtlog kao dodatno iskušenje za naše mentalno i duševno zdravlje, teško da možete potrošiti tri sata na nešto pametnije, poučnije i smislenije od patrijarhove filmske preporuke.

 

Radomir Jovanović je master politikolog i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Reiner Bajo/Fox Searchlight Pictures via AP

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u