Pismo sa Kosova ili sećanje na bombardovanje

U danima kada obeležavamo godišnjice Martovskog pogroma i NATO agresije, važno je svako sećanje, svako svedočenje, na jedno i drugo stradanje. Dok se sećamo, ima nade za nas

Sećam se, oko pola dva ujutru celo selo je probudila neka neprirodna svetlost, odjednom je bio dan i čuo se užasan zvuk. Prvo jednom, pa drugi put, treći. Činilo mi se da se zemlja otvorila, sve se oko mene pomeralo – bombarduju nas. Bila je to noć između 10. i 11. maja 1999. godine. Staro Gracko, selo u opštini Lipljan, našlo se na listi ciljeva NATO bombardera.

Za nekoliko minuta moja porodica i sve naše komšije bili smo napolju. Jedan deo sela je goreo, čuo se vrisak žena i dece i svi smo krenuli ka kućama koje gore. U mraku, tresući se od straha, bacajući se na zemlju svaki put kada avioni prelete, gazili smo preko nečega, gurali nogom nešto što je odzvanjalo kao konzerva. Niko nije stao da proveri šta je to. Žurili smo da pomognemo svojim seljanima. Kad smo stigli, imali smo šta da vidimo.

„Moja seka nema glavu“

Jevrosima i Boško Janković, bračni par od 60 godina, leže mrtvi ispred svoje kuće držeći se za ruke, dok im sve zgrade u dvorištu gore. Gori i kod Šešlija. Porodične kuće Markovića i Roćenovića su uništene. U njima se više ne može živeti, ali vidimo na ulici ukućane – živi su. Svi žurimo ka dvorištu gde su Dimići stanovali, jer se i odatle čuje plač i poziv upomoć.

Dimiće nisu dobro poznavali svi meštani Starog Gracka, jer su u selo došli nekoliko meseci pre početka bombardovanja. Pobegli su iz svog sela u strahu od Albanaca, i iz priče znam da su bili zadovoljni. Došli su u srpsko selo i osećali su se sigurno. Njihova deca, Dragana i Bojan, odmah su pronašli drugare i po ceo dan su se igrali. Porodica Roćenović, odnosno njihova deca Petar, Jovana i Milutin, sve su delila sa malim Dimićima. Dragana je imala četiri i po godine, a njen brat Bojan tri. Sećam se dece sa ulice – bila su vesela, bučna i bezbrižna. Ni Dimićima, ali ni ostalim Starograđanima, na pamet nije padalo da mogu postati važan strateški i vojni cilj moćnog NATO-a i da će baš njih, selo od 80 kuća, bombardovati.

U selu nije bilo skloništa. Bili smo u svojim kućama, već navikli da se uz zvuk bombardera uspavljujemo. Taj zvuk uspavljivao je i decu. Zaspala je i malena Dragana te noći u sobi zajedno sa svojim bratom, dok su roditelji spavali u drugoj sobi sa devetomesečnom bebom. Zanimljivo je koliko misli čoveku prođe glavom, onda kada je uplašen. Setila sam se čak i bicikla koje su vozili po ulici. Ulazimo u dvorište, a ispred nas prizor užasan!

Bombardovana kuća Jankovića (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Bombardovana kuća Jankovića (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Naslonjena na stablo drveta, žena sa bebom u naručju moli da se pomogne njenoj deci. Mali Bojan bez prekida ponavlja: „Moja seka nema glavu, moja seka nema glavu…“, a otac mu Siniša u naručju drži malu Draganu. Odjednom, nas žene muškarci na silu guraju iz dvorišta. Odlazim nešto dalje od kuće i opet šutiram nešto u onom mraku, nervirajući što toga ima svuda. Pitam sebe, jesam li dobro videla da Siniša drži u rukama telo deteta bez glave?

Čujem Sinišu kako viče: „Neka me neko vozi u bolnicu da spasemo Draganu“. Ne mogu komšije da ga ubede da spusti telo, ne da da mu se priđe. Preklinje da ga neko vozi do Prištine i Kliničkog centra. U ušima mi odzvanjaju reči malog Bojana: „Nema glavu, nema glavu…“, dok iza mene neko priča: „Njegova žena je posle prvog napada iz kuće istrčala sa bebom, a on je krenuo da spasava Draganu i Bojana, verovatno je i on ranjen“. Đoko Roćenović, njihov komšija, odlučuje da vozi Sinišu u bolnicu jer i Bojanu treba pomoć, ranjen je. Čujem u onoj gužvi da neko viče: „Ranjen je i Okica Šešlija, i on mora u bolnicu“.

Danima je Roćenović prepričavao put do Prištine, sećajući se malog Bojana koji je iznova i iznova pitao: „Čika Đoko, moja seka nema glavu, jesi li video, jesi li video?“ Siniša je tražio da brže vozi, stiskajući u naručju telo svoje ćerke. Bojan je isto pitanje postavljao svim lekarima u prištinskoj bolnici dok su ga pregledali, a u hodniku je trajalo ubeđivanje da im Siniša preda telo devojčice. Niko od lekara i medicinskog osoblja nije mogao da otvori njegove ruke, a on ih je molio: „Spasite mi Draganu, spasite mi dete“. Jedva su ga savladali i tek onda videli da po gotovo celom telu krvari. Nije na njemu samo Draganina krv. Bio je ranjen. Pun gelera, i osećao je slabost.

„Već je bio dan kada sam došao sebi i shvatio šta se tokom noći desilo. Slika unakažene Dragane mi je bila pred očima, u grudima saosećanje sa njenim ocem. Bila mu je mezimica, znam jer su nam se deca družila. Tada sam shvatio da sam istrčao iz kuće da pomognem Dimićima, potpuno zaboravivši na svoju suprugu i troje dece. Tek oko sedam ujutru postao sam svestan da sam ih ostavio u dvorištu i pitao se šta je sa Petrom (8), Jovanom (6) i Milutinom (4). Ni sam ne znam kako sam stigao do sela, a svoju porodicu sam pronašao u dvorištu umotanu u ćebad, sede jedno uz drugo i pričaju sa majkom. Živi su, moja deca su živa“, pričao je svoju dramu svima Đoko Roćenović.

„Zabranjene“ bombe

Oko deset ujutro u selo su stigli novinari, vojska, policija. Tela Jankovića su još bila u dvorištu. Na pidžamama su bile sasušene mrlje od krvi, a oko njih zgarište. Sećam se da je sve smrdelo na paljevinu. Kod Dimića tuga. Ulaze novinari, kamermani, fotoreporteri da vide i snime mesto pogibije jednog deteta – sobu gde su spavali Dragana i Bojan. Po izlasku iz kuće ili padaju u nesvest, ili povraćaju. Na zidu su ostaci Draganine glave, a po podu i jastuku tragovi njenog mozga.

Starograđani posle neprospavane noći, crni od gara jer su gasili požare, daju izjave i kažu: „Detetov mozak je svuda po sobi, uđite da vidite. Njena glava je bila važan vojni cilj NATO alijanse. Prokleti da su!“

Soba u kojoj je nastradala mala Dragana (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Soba u kojoj je nastradala mala Dragana (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Po celom selu mogle su se videti, za mene, u tom trenutku, neke čudne naprave žute i narandžaste boje sa padobrančićem na vrhu. Bilo ih je svuda, i većina je bila do polovine zarivena u zemlju. Ne znajući šta je to, uputila sam se da se vidim sa ljudima koji su se vraćali kućama iz okolnih šuma, jer su se posle napada tamo sklonili. Zaustavio me je načelnik tadašnjeg MUP-a u Lipljanu major Nikola Ilić, uz strašnu viku, pitajući me da li znam preko čega gazim? Rekla sam: „Ne“.

On mi je tada objasnio da su to kasetne bombe koje ako ne eksplodiraju pri padu, mogu posle 24 sata ili još kasnije. Rekao je još da su na selo bacili ukupno pet kontejnera kasetnih bombi i da jedno punjenje sadrži 147 manjih bombi. Čula sam za njih pa sam upitala: „Zar one nisu zabranjene?“ Nikola je odmahnuo rukom i rekao da se te bombe bacaju s ciljem da se ubije što više civila, i potvrdio da su zabranjene. Bio je vidno potresen onim što gleda u selu u kojem je rođen i odrastao. Tako sam saznala da smo tokom noći u njih udarali i sledila mi se krv u žilama.

Iz bolnice u Prištini smo istog dana čuli da su ranjeni Starograđani van životne opasnosti. Po izlasku iz bolnice, Dimići su napustili selo. Draganin otac Siniša se nikada nije oporavio. Čuli smo da se ne seća da je imao ćerku po imenu Dragana.

U danima kada obeležavamo godišnjice Martovskog pogroma i NATO bombardovanja, važno je svako sećanje, svako svedočenje, na jedno i drugo stradanje. Srbi iz ovog dela Srbije će vam reći da je, u stvari, sve počelo tog 24. marta 1999. godine. Okupacija je usledila posle agresije NATO pakta. Alijansa sakrivena iza oznake Kfora je Srbe na KiM zatvorila u geta, ogradila bodljikavom žicom, ograničila im kretanje. Ogradili su i sve crkve i manastire. Pogrom 17. marta dogodio se unutar tih njihovih žica, pred njihovim očima. Zločin koji nije završen 1999. godine, a koji je počeo posle povlačenja srpske vojske i policije, nastavljen je pet godina kasnije.

„Najveći zločin počinjen je u tih 78 dana. Svi naknadni zločini nastali su kao posledica istog. Žalosno je što se na Kosovu i Metohiji godišnjica bombardovanja gotovo i ne obeležava. Namerno se sve radi da se slučajno ne zamerimo Zapadu, NATO-u. Oni su glavni okupatori. Albanci su njihove marionete“, reči su moje prijateljice izgovorene ovih dana. Ona je sa porodicom napustila Prizren u pogromu 1999. godine.

Oskrnavljene freske i unutrašnjost manastira Devič tokom Martovskog pogroma 2004. (Foto: Wikimedia/pictureskosovo.free.fr)
Oskrnavljene freske i unutrašnjost manastira Devič tokom Martovskog pogroma 2004. (Foto: Wikimedia/pictureskosovo.free.fr)

Zato, dok su nam sećanja živa, dok pamtimo i prenosimo priče o zločinima Albanaca i njihovih mentora koji su nas krvnički bombardovali, dok svedočimo da su pogrom 17. marta ti mentori pod plaštom mirovnjaka dozvolili – ima nade za nas. Ako dozvolimo – mislim na narod, jer političari su spremni na sve – da se ova i sva druga stradanja Srba zaborave, onda ćemo mi sami počiniti najstrašniji zločin.

 

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u