Zašto sam potpisao peticiju protiv zakona G. Čomić

Suprotstavljanje predloženim zakonima je i zahtev da se u našem političkom sistemu održi normalnost. To je zahtev da se zaustavi rijalitizacija javnog prostora i važnih tema

Ima ljudi, naravno, kojima argumentacija ministarke Gordane Čomić deluje uverljivo. Većini, međutim, ona ovoga puta deluje kao takmičar u „Slagalici“ koji pun samopouzdanja prijavljuje da je sastavio reč od dva slova. Nikad više samouverenosti, a nikad skromnijeg dometa. Nikad više arogancije, a nikad manje ubedljivosti. I političkim kibicerima jasno je otkud Gordana Čomić na ovom zadatku, a ne, recimo, neko od viđenijih kadrova vladajuće partije. Zašto se ovoga nije dohvatila, na primer, premijerka!? Očigledno, ni Aleksandar Vučić nije siguran da ovo može proći.

Ministarka za ravnopravnosti i prateće dijaloge isturena je da ispita reakciju javnosti, a ako stvari krenu u lošem smeru po vlast, da ih odricanje od ovog pokušaja ne košta ama baš ništa. U „domaćem prostoru“ telaliće da je to ionako sve „Čomićkino maslo“ koja je požurila da završi nešto što joj je neko iz Brisela tražio. U depešama Briselu će, sasvim suprotno, objašnjavati kako su probali, u proceduri je, negde između vlade i skupštine ili na skupštinskim odborima, biće to, samo da prođu izbori, nije lako doneti odluku kojoj se protivi javnost. Stradaće Gordana Čomić, takva uloga bila joj je namenjena od samog početka.

Izostanak dijaloga

U ovome što se radi, jednostavno, sve je sporno. Najpre legitimitet ministarke, kao formalnog predlagača zakonskih projekata. Bila je kandidat na listi, deklarativno opozicionoj, koja je osvojila 0,95 odsto glasova, i to u uslovima manje izlaznosti od prosečne (zbog bojkota dela opozicije). Sa takvim rezultatom ne postaje se ni poslanik, kamoli ministar, a tek se ne može predvoditi bilo kakav sveobuhvatan dijalog.

Zatim, način na koji je sve ovo organizovala jeste sporan. Poziv probranim nevladinim organizacijama, da se hitno uključe u pisanje zakona, upućen je najpre kao privatno pismo, pa tek kasnije ozvaničen na stranici E-uprave. Rokovi su nezamislivo kratki, čak i za politički benignije, a pravno manje zahtevnije teme. Ono što je trebalo da predstavlja dijalog (u samom nazivu ministarstva pominje se društveni dijalog), zapravo je ostao samo „monolog“! Seanse istomišljenika tokom kojih su jedni druge ubeđivali u opravdanost iznetog. Valjda otuda i potiče nikad više samouverenosti i arogancija kao posledica. Uglavnom, javna rasprava je izostala. Da skandal bude veći, odluke su, izgleda, donete i pre nego što su i ovako organizovani „monolozi“ održani!

Ono što smo čuli – da su ciljano pozivani samo predstavnici organizacija kojih se zakoni direktno tiču, nije nikakvo obrazloženje. Kada se grade (mini) hidroelektrane ili otvaraju rudnici ne pozivaju se samo investitori i oni koji će učestvovati u realizaciji, već se rade i studije uticaja po okolinu i javno zdravlje, osmišljavaju elaborati o zaštiti životne sredine. Predmetni zakoni po više osnova mogu uzrokovati različite reakcije i epiloge kada govorimo o društvenim procesima i zato ih je neophodno sagledati iz što je moguće više uglova. Bolje je tako, iskustvo govori i za one kojih se rešenja direktno tiču. Tako potvrđena prava više im niko nikada neće osporavati.

Gordana Čomić, ministarska za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog (Foto: Tanjug/Tara Radovanović)
Gordana Čomić, ministarska za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog (Foto: Tanjug/Tara Radovanović)

Takođe, ono što smo čuli, parafraziram, da o poštovanju ljudskih prava ne može biti referenduma ili pregovora, niti je tačno u teoriji, niti u praksi. I te kako ima preglasavanja u praksi, i u parlamentima država kada se donose slični zakoni, i unutar međunarodnih organizacija, ali i na referendumima (i to u zemljama kojima bi mogli da pozavidimo na pojedinim stvarima kada govorimo o slobodama). Ima i novih primera relativizacije međunarodnih normi u nacionalnom zakonodavstvu, kao i povlačenja iz međunarodnih konvencija, baš zbog arbitrarnosti prilikom interpetacija ispunjavanja pojedinih odredbi (istupanje Turske iz Istanbulske konvencije!).

I te kako ima suspendovanja nekih prava u teoriji. Evo jednog ilustrativnog primera. Našim komšijama muslimanima religija dozvoljava poligamiju. Mogu imati više žena istovremeno! Međutim, ustavne norme određuju brak kao zajednicu muškarca i žene (u jednini!). Da li mi time kršimo verska prava muslimana, lojalnih građana ove zemlje, koji plaćaju poreze, izmiruju sve obaveze, vole svoj zavičaj, ne ugrožavaju tuđa prava i slobode!?

Naposletku, tu su i sami predlozi zakona. Sa formalne strane, problem se javlja sa izmenom Zakona o istopolnim zajednicama. Slobodan Orlović upozorava da ustav poznaje brak i vanbračnu zajednicu koja je izjednačena sa brakom, pri čemu je brak određen kao zajednica muškarca i žene. Istopolna zajednica ne može se smatrati vanbračnom zajednicom, tako da nije moguće ovakvim zakonom regulisati ovo pitanje, a da to bude u skladu sa ustavom. Pored toga, još tokom sličnih prethodnih pokušaja Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije ocenio je neustavnom kategoriju roda, a pošto od tada ustav nije menjan, nije jasno zašto bi sada epilog bio drugačiji. O vraćanju verbalnog delikta pod plaštom „borbe protiv dikriminacije“ i nagoveštajima ograničavanja verskih sloboda već je pisano i tek će biti reči.

Razvaljivanje braka i porodice

Sa političke strane, problem se javlja u svemu ostalom. Razvaljivanje tradicionalnih stubova jednog društva uveliko je u toku. Uništavanje običaja stvaranih vekovima, brisanje istorijskog pamćenja taloženog generacijama, razgrađivanje svih postojećih veza unutar tradicionalnih zajednica, dekonstruisanje kulturnih obrazaca. Dule Savić bejaše sasvim u pravu kada je osuo paljbu zbog rijalitizacije medijskog prostora koja kontaminira društvene odnose, pa u tom kontekstu pomenuo predmetne zakone. U ovom kontekstu može se iskoristiti misao Hane Arent, izrečena o fenomenu stalnog laganja koje „nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da narod ni u šta ne veruje. Jer, takvom narodu nije oduzet samo kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da radite šta hoćete.“

Rijalitizacija je nužna kako bi se narod pretvorio u krdo. U takvim okolnostima, sve će biti nametano lakše, bez suštinskog otpora, kritičkih tonova i polemika. Smišljenim izbegavanjem i zaobilaženjem široke javne rasprave utire se put ka rijalitizaciji celog procesa, unutar čega je moguće simulirati ili konstruisati teze kako nekakva javna podrška, veća ili manja, postoji (kao što je spisak od „500 intelektualaca i javnih ličnosti“ sastavljen pretežno od totalnih anonimusa ili tvrdnja profesionalnog „LGBT delatnika“ da seksualne manjine čine 10 posto jednog društva).

Detalj sa Parade ponosa u Beogradu 2017. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Detalj sa Parade ponosa u Beogradu 2017. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

A nametanje se odvija fazno, kroz već spremljene matrice. Razvrstavanje na dozvoljeno i nedozvoljeno u skladu sa potrebom osiguravanja prava svakog pojedinca i manjinske grupe jedna je od njih. Tu je i koncept rodne ravnopravnosti, uvijen u odbranu slobode na opredeljenje. Inače, ovaj koncept odavno nije isto što i ravnopravnost polova, mada se široj javnosti to tako ne predstavlja. Vladimir Dimitrijević navodi: „Recimo, kad se upisuješ na američki fakultet, nude ti da se opredeliš između sledećih tipova seksualne orijentacije: aseksualan, biseksualan, gej, strejt (heteroseksualan), lezbejka, panseksualan, kvir, u traganju (nesiguran), ljubitelj istog džendera, nije na listi, ne želim da otkrivam. U ponudi su ovi dženderi: bez džendera, androgin, poludžender, dženderkvir ili dženderofluidan, muškarac, žena, transmuškarac, transžena, u traganju ili nesiguran, neka dodatna džender kategorija, ne želim da otkrivam.“

Naposletku, kao teorijski okvir kroz koji treba sagledavati politiku i društvo dolaze kombinacije derivata feminističkih teza o intersekcionalnosti i pogleda radikalnih neoliberala o slobodi opredeljivanja po tržišnim uzusima. Sa jedne strane, nasilje i ugnjetavanje predstavljaju se kao pokretači svih procesa, a trauma kao stanje koje opredeljuje delovanje pojedinaca i grupa. Etničke zajednice nastale su u nasilnim ratovima, religijske na ugnjetavanju neistomišljenika, porodice na održavanju prisilnih hijerarhijskih vertikala i autoriteta. Ukidanje tradicionalnih zajednica tako se predstavlja kao oslobađanje iz ropstva, spašavanje od nasilja i ugnjetavanja. Sa druge strane, pojedinci su vlasni da biraju kako će se izjašnjavati, to je sloboda nesputana bilo kakvim nasleđem, kupuju delove sopstvenog identiteta na „tržištu“, uzimaju šta im odgovara, sklapaju sliku koja im je najprijemčivija.

Umesto naroda, religije, porodice, braka, pripadnosti kakva je do sada postojala, oslobođeni pojedinac, izašao iz ropstva, spašavajući sebe od nasilja i ugnjetavanja, trčaće ka formama koje mu budu zadovoljavale tekuće potrebe. Menjanjem potreba, menjaće se i forma. Aleksandar Dugin je davno upozoravao, po običaju karikaturalno, da dolaze vremena u kojima se neće praviti razlika između „Koka-kole i Isusa Hrista“. Kada se u istu ravan stave „Koka-kola i Hrist“ ili „rijalitiji i religija“, dobijamo dekulturalizaciju. Nije cilj da narod poveruje kako su rijalitiji kultura, već da više ne veruju u bilo kakvu kulturu. Nije cilj da se homoseksualne veze prevedu u status bračne zajednice u punom smilsu te odrednice, već da se razbije institutija braka kao zajednice. Andrej Končalovski upozorava da su se sve velike civilizacije gradile na stavljanju obaveza iznad prava, a ne obrnuto. „Kada čovek dobije sva prava, on, grubo govoreći, gubi svoj ljudski izgled.“ A šta predstavlja obavezu u svakoj civilizaciji? Za Končalovskog nema dileme: „To je kultura!“

Obaveznost kulture podrazumeva običaje stvarane vekovima, taloženje istorijskog pamćenja, izgradnju pravila i principa na kojima će počivati opstanak zajednice, samim tim i njen razvoj. Neverovatna je lakoća odbacivanja tradicija koje su prihvatane i transformisane kroz nekoliko iteracija, često i tokom više stotina godina. Da li sadašnje generacije zbilja misle kako su najpametnije koje su ikada zemljom hodale? Tradicionalno ima svoju svrhu, funkciju, zahvaljujući njemu osigurava se stabilnost unutar jednog društva. Zato je poligamija neprihvatljiva i za (isključujući izuzetke kojih svakako ima) građane muslimanske vere. Grubo nametanje novih pravila kroz pravno i političko nasilje, ovako kako se to pokušava sa spornim zakonima, može dovesti do krupne i duge destabilizacije sa popriličnim posledicama. Pre svega po one koji nova pravila nameću.

Komunisti su žarili i palili zemljom, „prognali Boga“, gradili „novo vreme“ i komesarskim odlukama uspostavljali neku svoju tradiciju. Koliko je danas, samo tri decenije nakon pada komunizma, ostalo od svega toga!? Nažalost, sa komunizmom su „otišle“ i ideje o ravnomernoj raspodeli novostvorene vrednosti, investiranju ka kolektivnim potrebama koje nisu tržišno isplative, radničkim pravima… Pitanje je kada će se i kako vratiti na političku scenu ove teme? A koliko se u tradicionalnom održalo religijskog, tokom pola veka zabranjivanog i na svaki način suzbijanog. Treba li podsećati na sukobljavanja u SAD, koja se intenziviraju baš zbog ovoga, zbog podela oko „ej-men“ i „ej-vimen“ prema neoliberalnim obrascima političke korektnosti. Ti sukobi i te podele sada su otvorili sva pitanja, uključujući i rasno, za koje se odavno mislilo da je zatvoreno! Ne namećite rešenja mimo volje ubedljive većine, ko zna kako se to može završiti.

Demonstranti sa transparentom na kome je ispisano „Crni životi su važni“ tokom jednog protesta u Portlandu, Oregon, 01. avgust 2020. (Foto: AP Photo/Noah Berger)
Demonstranti sa transparentom na kome je ispisano „Crni životi su važni“ tokom jednog protesta u Portlandu, Oregon, 01. avgust 2020. (Foto: AP Photo/Noah Berger)

Treba učiniti da se ljudi drugačije seksualne orijentacije ne susreću sa birokratskim preprekama, ne budu stigmatizovani, to je u redu, ali je sporna ideološka matrica koja se nameće kako bi se to učinilo. Zakon, jedan i jedinstven – neophodan je ideolozima, koji bi da tako najpre legitimizuju ovu stvar u javnom diskursu, a zatim da prava šire. Da, ovo jeste prvi korak u menjanju definicije braka, samim tim i u omogućavanju usvajanja dece i svega ostalog. Da, ovo jeste prvi korak u promeni pojma seksualnih sloboda, kao elementarnih za svakog pojedinca, što će „nadrasti“ homoseksualne odnose i „otklizati“ dalje (pre svega ka pedofiliji, pošto će se granice starosne dobi „spuštati“, pa će i seksualni odnosi sa maloletnicima biti drugačije treirani i shvatani).

Pre ili kasnije, dolazi se do zaključka kako je problem u porodici, u funkcionalnoj zajednici, u deci čiji broj treba ograničiti. Živećemo u svetu individua koje nisu deo društva, već „fluidnih“ grupa sa vrlo površnim vezama. Pojedinaca koji su „eko-frendli“, seksualno indiferentni, „rodno ravnopravni“ i politički korektni. Ono što nam se nudi zapravo je odsustvo svake tradicionalne zajednice, sposobne da preživi bilo kakvo realno iskušenje. Ono što nam se nudi, jeste dekulturalizacija, zasnovana na dekadenciji i svesnoj negaciji fenomena rađanja kao početka života i stvaranja. Ne može biti stvaranja bez života, a života nema bez rađanja. Ograničavanje na ovozemljasko zapravo je pristajanje na biološko životarenje i ništa više od toga. Prigrliti neoliberalni ideološki okvir (u smislu kako to objašnjava Aleksandar Zinovjev kada piše o zapadnjaštvu), znači i utabavati put ka neslobodi, pokoravanju. Životarenje podrazumeva neslobodu i pokoravanje.

***

Zbog toga su ovi zakonski predlozi sporni, a njihovo usvajanje apsolutno neprihvatljivo. Najjednostavnije je, zarad „očuvanja mira u kući“, povući ih, a ono što treba rešavati a tiče se homoseksualnih parova regulisati promenom drugih, konkretnih zakona ili uredbama. Komparativno pravo nudi pregršt rešenja oko kojih bi se većina u našem društvu bez većih prigovora složila. Nismo mi prva (evropska) zemlja koja se susreće sa ovom temom. Ukoliko se to ne dogodi, ukoliko se nastavi sa ovom trkom da predlozi do 25. aprila budu „ugurani“ u skupštinsku proceduru (nije poznato zbog čega je baš ovaj datum izabran!?), onda će prema tome biti određivani i drugi koraci.

Mogućnosti je mnogo, od zahteva za ocenu ustavnosti, preko tužbi, građanskih protesta, do prikupljanja potpisa po celoj Srbiji za održavanje konsultativnog referenduma i ciljanog prenošenja referendumske atmosfere na predizbornu kampanju, kako bi se stari ili novi politički akteri i učesnici na izborima naterali na izjašnjavanje i obavezali po ovom pitanju. Jer, ako je većina građana za ovo što nam ministarka Čomić predlaže, ako se ta većina može prepoznati na referendumu ili izborima, onda treba menjati ustav, jer, logično, ne može se ignorisati stav kako je promenjeno i shvatanje tradicionalnog. Tokom vremena neke tradicije se transformišu, neke odbacuju, neke nove prihvataju. Ako većina u našoj zajednici podržava ideju o promeni definicije braka i porodice, te novu definiciju pojma seksualnih sloboda, jasno je šta iz toga proizilazi. Sve je to normalno.

Ilustracija (Foto: Drew Coffman on Unsplash)
Ilustracija (Foto: Drew Coffman on Unsplash)

Nije normalno da se u ovakvoj proceduri, mimo volje većine, bez neophodnog političkog legitimiteta, bez suštinske šire društvene rasprave nameću politički štetna, a formalno nezakonita rešenja. Zbog toga je suprotstavljanje ovome što je predloženo ujedno i zahtev da se u našem političkom sistemu održi normalnost. To je zahtev da se zaustavi rijalitizacija javnog prostora i važnih tema. Bez toga nema ni društvene stabilnosti. A bez društvene stabilnosti nema ni ostalih stvari, bilo da se razgovara o ekonomiji i razvoju ili nacionalnoj bezbednosti.

 

Dušan Proroković je profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednosti u Beogradu i autor više značajnih dela, među kojima je i monografija Geopolitika Srbije“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Samantha Gades on Unsplash

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u