SAD moraju progutati gorku pilulu saradnje sa Rusijom

Putinov režim nije na ivici kolapsa, niti je Rusija sila u opadanju, naprotiv. Moskva se sve više zbližava sa Pekingom. Interes SAD je da se taj proces zaustavi

Godine 1812., dok je njegova vojska iscrpljena marširala ruskim stepama, gledajući Moskovljane kako napuštaju i spaljuju svoj grad umesto da ga predaju njegovim trupama, Napoleon je, navodno, u očaju uzviknuo sledeće o Rusima: „Kakvi ljudi! Oni su Skiti!“ To se odnosilo na nomadske konjanike iz antičkih vremena koje niko nije mogao da osvoji, urazumi ili na njih izvrši bilo kakvu vrstu pritiska. Zapravo, na prelasku u 20. vek, istoričar Henri Adams primetio je da je nerešivi ruski problem oduvek bio ključ za modernu Evropu i da bi, prema tome, „poslednji i najviši trijumf istorije… bio dovođenje Rusije u atlantski blok“.

Drugim rečima, borbe, frustracije, neuspesi i snovi Zapada u vezi Rusije deo su stare priče, koja će se nastaviti i u budućnosti. Sposobnost Rusije da oblikuje globalnu geopolitiku nije novost. Upravo je ruski poraz od strane nemačkog carstva bio događaj koji je ubrzao Rusku revoluciju, koja je, zauzvrat, dramatično izmenila dvadeseti vek. Pobeda Sovjetskog Saveza u Staljingradu 1943. godine dovela je do Hitlerovog poraza i hladnoratovske podele Evrope.

U pogledu cene plaćene ljudskim životima, uloga Sovjetskog Saveza – a ne Sjedinjenih Država – presudno je uticala na ishod Drugog svetskog rata. Unutrašnji kolaps Sovjetskog Saveza doveo je do trijumfa Zapada u Hladnom ratu. A neuspeh Zapada da tokom devedesetih agresivno preoblikuje – u političkom i ekonomskom smislu –  poraženu Rusiju je neuspeh po razmerama jednak Napoleonovom – propast tog poduhvata je direktno dovela do uspona revanšističkog i autoritarnog režima Vladimira Putina.

Uvek se ispostavljalo da je Rusija nedokučiva za dizajn modernog Zapada. I to je činjenica koju, nažalost, moramo prihvatiti. Osuditi Putina zbog kršenja ljudskih prava predstavlja puku pristojnost. Ali to nas neće približiti rešenju večite ruske enigme. Jer postoji nešto nesporno rusko – zapravo, nastalo pravo iz pera Dostojevskog i Solženjicina – u načinu na koji se Putin ophodi prema disidentu Alekseju Navaljnom; prognavši ga u zloglasni zatvor izvan Moskve, gde zatvorenici obavljaju fizički rad, prisiljeni da satima ćute sa rukama sklopljenim iza leđa. U međuvremenu, sam Putin je dobrog zdravlja i mogao bi ostati na vlasti u godinama koje dolaze. A u amoralnom svetu geopolitike, s dugovečnošću dolazi i legitimitet.

Surova istina

Bolna istina je da Putina ne bi trebalo samo obuzdavati i moralno osuđivati, već se sa njim mora i sarađivati, budući da su šanse da njegov režim zaliči na zapadne ništa veće od šanse koju smo propustili tokom 90-ih, odnosno ništa veće od šansi Napoleona i Hitlera da anektiraju Rusiju u svoje imperije.

Rusija je uvezana sa svim velikim geopolitičkim akterima. Presudna je za Nemačku, najmoćniju državu Evropske unije. Nemci žele da dovrše izgradnju gasovoda Severni tok 2 ne zato što je to nužno kritično za nemačku ekonomiju – Nemci bi mogli da nabavljaju gas i iz nove mediteranske gasovodne mreže, ili iz Severne Amerike putem terminala za konverziju prirodnog gasa. Umesto toga, Nemci insistiraju na Severnom toku 2 zato što njime dobijaju relativno jeftin i direktan pristup energentima, ali i stabilizaciju političkog odnosa sa Rusijom, zemljom koju smatraju suviše velikom i moćnom da bi mogli da je promene ili poraze.

Brod za polaganje cevi Akademik Čerski u Gdanjskom zalivu u Baltičkom moru, 04. maj 2020. (Foto: Vitaly Nevar/TASS via Getty Images)
Brod za polaganje cevi Akademik Čerski u Gdanjskom zalivu u Baltičkom moru, 04. maj 2020. (Foto: Vitaly Nevar/TASS via Getty Images)

Drugim rečima, Nemci su prihvatili Rusiju takvu kakva jeste. Učinili su sve što mogu da podrže Navaljnog protiv Putina, izuzev obustave izgradnje Severnog toka 2. A to je strategija koju Putin može da toleriše. Nemci znaju da postoje granice po pitanju odnosa sa Rusijom, iako su svesni da im od nje ne preti nikakva direktna vojna opasnost. (Što se tiče sudbine baltičkih zemalja i Poljske, Nemci znaju da su Amerikanci jedini koji mogu da odbrane njihove istočne susede.) Nemačko ponašanje odražava tužnu realnost međunarodne geopolitike: javno zalaganje za ljudska prava nije nespojivo sa prećutnom i hladnom realpolitičkom logikom. Amerikanci, koji su za razliku od Nemaca zaštićeni okeanima, tek treba da prihvate tu surovu istinu.

Naravno, informaciono doba umanjuje zaštitu koju pružaju okeani, usput demonstrirajući opasnost ruske agresije. Umanjivanje značaja geografije, koje smanjuje i američku marginu greške, zahteva ne samo energičan odgovor od strane Sjedinjenih Država, već i potrebu za angažovanjem u vezi s Rusijom.

Američko samozavaravanje

Amerikanci se samozavaravaju da je Rusija sila u opadanju i da zato ne moraju sa njom da sarađuju na način na koji to čine Nemci. U ovoj američkoj hipotezi ima dovoljno istine da je učini uverljivom, ali je ona u suštini ipak pogrešna.

Ruska moć ne sme biti zanemarena. Pored pokazane sposobnosti da pokreće masovne sajber napade, da se meša u američki izborni proces i da snabdeva veći deo sveta naftom i gasom, Rusija je takođe najveći svetski izvoznik žitarica. Osim toga, Rusija prodaje nuklearne elektrane, građevinski materijal, nikl, dijamante, naprednu rudarsku opremu i visokotehnološko naoružanje, primećuje Ketrin E. Stouner, stručnjak za Rusiju i zamenik direktora stenfordskog instituta Frimen Spogli.

Ulazak Rusije na Bliski istok je potez rastuće, a ne opadajuće svetske sile. Amerikanci su pretpostavljali da će Rusija zažaliti zbog vojnog angažmana u Siriji na isti način na koji su SAD zažalile zbog ulaska u Irak. Ali Rusi su naučili lekciju. Naučili su da ukoliko u intervenciji ne učestvuje veliki broj kopnenih trupa, cena vojnog avanturizma danas je zapravo prilično niska, dok je istovremeno vrednost borbenog iskustva za oružane snage nesrazmerno visoka, jer može biti primenjena na buduće intervencije.

Ruske trupe tokom praćenja konvoja sirijskih civila koji napuštaju grad Tal Tamr, 10. januar 2021. (Foto: Delil Souleiman/AFP via Getty Images)
Ruske trupe tokom praćenja konvoja sirijskih civila koji napuštaju grad Tal Tamr, 10. januar 2021. (Foto: Delil Souleiman/AFP via Getty Images)

Rusija neće propasti niti biti dovedena u kolonijalni položaj. Putin će nastaviti da nas testira gde god oseti mogućnost. Čak i ako bi se Putin razboleo ili napustio vlast, opasno je pretpostaviti da bi ga nasledio režim koji je nužno bolji od njegovog. Rusija bi mogla da se dezintegriše ili da dođe pod vlast vatrenih nacionalista koji će biti manje odgovorni od trenutnog lidera. Putin je realnost.

Situacija između Sjedinjenih Država i Rusije sada je posebno nestabilna: manje zbog toga što je Zapad proširio Severnoatlantsnki savez (NATO) u čitavom bivšem Varšavskom paktu, a više zbog toga što je proširio članstvo na tri baltičke države koje su ranije bile u samom Sovjetskom Savezu, a čije su granice opasno blizu Sankt Peterburga i Moskve. To je u Putinovim očima istorijska i geografska provokacija koju mora neprekidno pokušavati da potkopa.

Učimo od Napoleona

Zatim je tu situacija u regionu Ukrajine-Krima-Crnog mora, gde zamrznuti konflikt iniciran od strane Rusije potencijalno dovodi do pojačanog pomorskog prisustva NATO-a. Generalno, ruska strategija je da u nekom obliku povrati granice starog Sovjetskog Saveza i njegove zone uticaja. Cilj Zapada je da to odvrati. Ali budući da će ovo biti dug proces bez jasnog pobednika, diplomatija i kompromis moraju imati svoju ulogu. Jer čak i sa liberalnijim ruskim režimom, Moskva bi i dalje imala interes da proširi uticaj izvan svojih pograničnih područja. Rusiju su tokom istorije napadali ne samo Francuska i Nemačka, već i Šveđani, Litvanci, Poljaci i tevtonski vitezovi. Zato će Rusija zauvek biti podozriva i nervozna sila, sklona agresiji.

Zaista, na ovoj složenoj geopolitičkoj šahovskoj tabli nema čiste pobede; neće biti promene režima izazvane podrškom ruskim opozicionarima, koji su slabi i međusobno zavađeni, bez obzira što se svako od njih zasebno bori protiv Putinove vlasti.

I ne zaboravimo na drugu veliku silu, Kinu, čiji odnos sa Rusijom je sada verovatno bliži i bolje koordinisan nego u bilo kom trenutku u istoriji. To Pekingu omogućuje da profitira od organizovanja zajedničkih vojnih vežbi sa Rusijom i od kupovine ruskog prirodnog gasa.

Sjedinjene Države ne mogu nastaviti da se suprotstavljaju Kini i Rusiji na svim nivoima – i to moralnim osporavanjem, a ne iznijansiranom strategijom koja kombinuje diplomatski i ekonomski pritisak – bez da to rezultuje jačanjem kinesko-ruskog saveza koji traje dugi niz godina i koji će, sam po sebi, dovesti do opadanja američke moći. Kada su predsednik Ričard Nikson i savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer uspostavili veze sa Kinom kako bi uspostavili ravnotežu u odnosima sa Rusijom, da bi zatim uspostavili politiku detanta i sa samom Moskvom, u Kini je još uvek trajala Kulturna revolucija, a u Rusiji još uvek nije bio zatvoren ogromni gulag. Ali to nije odvratilo Niksonovu administraciju. U ovom činu nije bilo ničeg sramotnog ili kontradiktornog, jednostavno tako je funkcionisao svet u tom trenutku. Danas, zrela politika angažmana sa obema autoritarnim silama počeće onog trenutka kada dođe do takve spoznaje.

Ruski predsednik Vladimir Putin tokom sastanka sa kineskim predsednikom Sijem Đinpingom u Kremlju, Moskva, 05. jun 2019. (Foto: kremlin.ru)
Ruski predsednik Vladimir Putin tokom sastanka sa kineskim predsednikom Sijem Đinpingom u Kremlju, Moskva, 05. jun 2019. (Foto: kremlin.ru)

Angažman nije popuštanje, već kombinovanje različitih oblika pritiska i diplomatije kako bi se istražile oblasti u kojima Rusija i Sjedinjene Države mogu da sarađuju na smanjenju tenzija, i kako bi se Rusiji dao podsticaj da se udalji od jednostranog savezništva sa Kinom. I sama Rusija bi imala koristi od igranja na kartu zbližavanja sa Sjedinjenim Državama u svojem odnosu sa Kinom. I mi bismo. Bukvalno bilo kakav ishod bi predstavljao poboljšanje uzevši u obzir sumorno i potpuno neprijateljsko stanje odnosa Sjedinjenih Država i Rusije danas.

Ono što su Nikson i Kisindžer postigli sada je nemoguće. To je bilo vreme kada su Rusija i Kina praktično bile u ratu, što je otvorilo mogućnost za američku manipulaciju. Ali umereno razdvajanje rusko-kineskog saveza tokom vremena je možda još uvek izvodljivo. Ili je barem to pravac u kom bi trebalo da se krećemo. Puko kažnjavanje Rusije za njene poteze nije politika. Trebalo bi da učimo od Napoleona.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Robert D. Kaplan je profesor na katedri za geopolitiku Robert Štraus-Hupe Instituta za spoljnopolitičke studije. Autor je mnogih knjiga, uključujući „Osveta geografije“, „U evropskoj senci“ i „Dobar Amerikanac“.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Anton Vaganov

 

Izvor The National Interest

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u