Srbija i EU – da li je moguć dogovor?

Da li Evropska unija i Srbija, zbog pitanja statusa Kosova i Metohije kao prepreke za punopravno članstvo Srbije, mogu da postignu posebnu vrstu dogovora koji bi išao u korist i jednoj i drugoj strani?

Izlazak Velike Britanije iz EU predstavlja za Evropu jedno novo i dragoceno iskustvo. Jedna članica, Velika Britanija – nakon održanog referenduma, Bregzita – i Evropska unija su se dogovorile o sporazumnom razlazu, tako što su 24. decembra 2020. postigle sporazum o budućim trgovinskim odnosima. Uprkos zabrinutosti, razlaz Brisela i Londona nije proizveo negativne posledice po naš kontinent. Bregzit pokazuje da je moguće regulisati odnose unutar Evropske unije i Evrope na drugačiji način od postojećih. To je dobar primer da se kroz jednu novu pravnu formu dogovora mogu regulisati i odnosi sa zemljom koja želi da napusti Evropsku uniju, ali zašto da ne, u budućnosti, i sa zemljama koje žele da pristupe EU, a gde za to postoje određeni problemi i prepreke.

Srbija je počela pristupne pregovore sa EU pre sedam godina i, po broju otvorenih poglavlja, nalazi se otprilike na pola puta – od 35 pristupnih poglavlja otvorila je 18. Ove godine Srbija nije otvorila nijedno novo poglavlje. I to je povod za obostrano nezadovoljstvo. U Beogradu smatraju da se u EU ne uvažava i ne vrednuje dovoljno ono što je Srbija učinila na planu unutrašnjih reformi, dok su u Briselu nezadovoljni brzinom i kvalitetom reformi, posebno u oblasti vladavine prava, reforme pravosuđa, slobode medija, odnosa vlasti i opozicije.

Neke od kritika koje dolaze iz Brisela stoje – Srbija se ne može pohvaliti da je baš uzorna pravna država. Postoji problem i sa medijskim slobodama. Mediji su pod kontrolom političkih centara moći i u njima vladaju isključivost i oštra retorika. Mediji nisu samo sredstva preko kojih se građani informišu, oni su i kanal preko koga jedno društvo treba da vodi unutrašnji dijalog, raspravu o temama koje su najvažnije za život zajednice. Poboljšanje rada pravnih institucija je moguće postići, verujemo da se može više uraditi na poštovanju medijskih sloboda i zaštiti osnovnih demokratskih prava, kao i na unapređenju dijaloga vlasti i opozicije.

Nepremostive prepreke

Problem je što u pristupnim pregovorima između EU i Srbije postoje druge, veće, skoro nepremostive prepreke. Najpre, u samoj EU postoji zasićenost proširenjem i otvoreno protivljenje ulasku novih članica. To je najbolje izrazio francuski predsednik Emanuel Makron koji je u julu 2019. godine izjavio da u postojećoj evropskoj strukturi nema mesta da se govori o budućem proširenju i istakao da ni postojećih 28 članica ne mogu da se slože. Francuski predsednik je bio jasan: „Ja ću biti beskrompromisan i odbiću svako proširenje pre dubokih reformi našeg institucionalnog funkcionisanja“. U više navrata Makron je rekao da je EU pogrešila što je prijem u članstvo „proglasila za jedinu politiku prema Zapadnom Balkanu“.

S druge strane, EU od Srbije traži da sa separatističkim vlastima u Prištini potpiše pravnoobavezujući sporazum o normalizaciji, što u praksi znači da Srbija svoju južnu pokrajinu Kosovo i Metohiju treba da prizna kao nezavisnu i samostalnu državu. Treba reći da pored Srbije Kosovo nije priznalo ni pet članica EU: Grčka, Slovačka, Kipar, Španija i Rumunija. Brisel je imenovao Miroslava Lajčaka da bude specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine. Ali ton i usmerenje tom dijalogu daje Nemačka, koja je, u suštini, najistrajnija u zahtevu da Srbija prizna Kosovo. Nemačka je, po ekonomskoj snazi i moći, najuticajnija članica EU, a nemačka industrija i privreda zaista predstavljaju kičmu ekonomije EU i motor njenog razvoja. Ali problem je što su Nemci mnogo talentovaniji za ekonomiju negoli za politiku i što u politici, često kruto, tipično nemački, slede neke predrasude, uključujući i predrasude o Srbiji.

Zastave Nemačke i Evropske unije (Foto: Daina Le Lardic/European Union 2019/EP)
Zastave Nemačke i Evropske unije (Foto: Daina Le Lardic/European Union 2019/EP)

Čini se da je nemačka politika prema Srbima i dalje opterećena istorijskim kompleksima iz dva svetska rata. Jer Nemci, a ni mnogi drugi u Evropi, ne vide, bolje reći ne žele da vide, da je za Srbiju i Srbe uopšte Kosovo mnogo više od jednog dela teritorije – ono je istorijsko središte srpske duhovnosti i državnosti. Kosovski zavet ili „kosovski mit“ je centralna srpska ideja i duhovna vertikala, koja objedinjuje sve srpske generacije i daje najdublji smisao postojanja. Utisak je da niko u Srbiji, nijedan političar, nije spreman da potpiše da je Kosovo druga država. Ali čak i kada bi se među Srbima i našao neko ko bi potpisao takvu odluku, to u Srbiji skoro niko ne bi prihvatio. Prvo, to ne bi prihvatila Srpska pravoslavna crkva, koja je po svim istraživanjima javnog mnjenja institucija koja uživa najveće poverenje u srpskom narodu. Kosovo jeste veliki  problem za Srbiju, ali ne treba da bude i za druge – zašto bi sa ulaskom Srbije EU uvezla i jedan nerešen teritorijalni problem, konflikt koji traje vekovima.

Druga nepremostiva prepreka u ovim pristupnim pregovorima je odnos Srbije prema Rusiji. Ulaskom u EU Srbija bi svoju politiku morala da uskladi sa spoljnom politikom EU. To u praksi znači da bi morala, između ostalog, da se pridruži sankcijama koje je EU uvela Rusiji. Takvu politiku u Srbiji nije moguće voditi, jer bi ona proizvela ogromno nezadovoljstvo i protivljenje javnog mnjenja. Veze Srbije i Rusije su duboke i imaju dugu tradiciju, po osnovu iste vere – pravoslavne, i istog porekla – slovenskog. Rusija je istorijski pouzdan saveznik Srbije, ne samo u dva svetska rata, nego i u prethodnim vekovima, kada je pomagala srpsku borbu za oslobađanje od osmanske, turske okupacije. Odnosi Srbije i Rusije su strateškog karaktera.

Istorija sporova evropskih država sa Rusijom je duga, a predrasude o Rusiji ne dele samo zapadne nego i istočne članice Evropske unije. Kod Srba nije tako – veze sa Rusijom su prijateljske i viševekovne i Srbija se nikako ne može uklopiti u jedno takvo opredeljenje, jer ovde nije samo reč o spoljnoj politici jednog političkog i ekonomskog saveza prema Moskvi, već o jednoj dubljoj, antiruskoj kulturološkoj matrici.

Rezervni plan

Zbog ove dve teško premostive prepreke, pregovori EU sa Srbijom mogu biti potpuno zakočeni ili usporeni. Zbog toga je dobro imati neku vrstu rezervnog plana, odnosno izlazne strategije. Zato je smislen primer Velike Britanije. Jednim sporazumom koji bi bio sličan po usmerenju i logici, ali znatno različit po sadržaju, mogao bi biti rešen problem zemlje koja je odlučila da ipak ne želi da pristupi Uniji. Dakle, EU može sa Srbijom, koja je na putu evrointegracija ali još nije postala njena članica, da postigne dogovor koji bi bio u obostranom, opštem interesu.

I to po principu da se u prvoj fazi dogovorom regulišu oblasti i pitanja koja su od uzajamnog interesa i za koje postoji obostrana saglasnot. Dok se problemi i pitanja o kojima postoje različiti stavovi – kao što je Kosovo – zamrzavaju i ostavljaju za razmatranje za drugu fazu koja nije vremenski ograničena. Drugim rečima, ostavljaju se za vreme kada će biti povoljnije unutrašnje i međunarodne okolnosti koje su prihvatljivije za sve strane. Tim dogovorom EU i Srbije bila bi regulisana pitanja iz oblasti ekonomske politike: slobodnog protoke robe, kapitala i radne snage, saobraćaja, transporta robe, snabdevanja energentima, gasovoda… Srbija bi ostala izvan EU kao nezavisna država, kao i do sada, ali bi kroz određena rešenja prilagodila svoje zakonodavstvo pravnom poretku EU i bila bi u nekim oblastima integrisana u ekonomski prostor Unije, što bi imalo za cilj nesmeteno saobraćajno i privredno funkcionisanje EU.

Srbija mora uvažiti činjenicu da geografski pripada Evropi, da je skoro okružena članicama EU i da ne može biti ekonomski izolovano ostrvo koja predstavlja prepreku za saobraćajno i privredno funkcionisanje našeg kontinenta. Veliki deo propisa iz oblasti trgovine, carina, rada banaka i drugih pitanja koja su obuhvaćena međunarodnim privrednim i privatnim pravom, Srbija je ranije, kroz potpisane međunarodne ugovore i konvencije, već prilagodila zakonodavstvu Unije.

EU Serbia Flags
Zastavice EU i Srbije (Foto: EU Council/Christos Dogas)

Dovoljno je podsetiti da je Srbija Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU počela unilateralno da primenjuje još 2009. godine, što je uticalo na znatno smanjenje prihoda od carina. Dogovor treba da bude u obostranom interesu i mora imati obostranu saglasnost – jer Srbija, kao nezavisna zemlja, mora raspolagati kontrolom svih onih monetarnih, robnih i finansijskih tokova koji se mogu označiti pojmom ekonomskog suvereniteta.

Ovakav ili sličan dogovor Beograda i Brisela mogao bi biti model i za druge zemlje na Balkanu, koje su u procesu pridruživanja ili imaju ambiciju da postanu članice EU. Ovaj predlog, ili neki drugi sličan po duhu, ne znači prekidanje pregovaračkog procesa, već njegovo preusmeravanje ka drugačijem ishodu. Treba zaobilaziti prepreke, jer u Evropi postoje i drugi nerešeni teritorijalni sporovi, poput kiparskog, gde je Turska 1974. godine izvršila invaziju i okupaciju severnog dela ostrva.  Život ide dalje i ne može da čeka.

Svet se brzo menja i EU bi povodom Srbije i drugih aktuelnih problema trebalo da iznalazi fleksibilnija i održivija rešenja, koja će doprinositi njenom boljem funkcionisanju i većoj stabilnosti. Beograd je do izbijanja pandemije koronavirusa bio veoma posećena i omiljena destinacija mnogih Evropljana, koji su otkrili ne samo istorijske znamenitosti i srpsku hranu, već i otvorenost i gostoljublje stanovnika srpske prestonice – sve suprotno od slike koju su o Srbima stvarali globalistički zapadni mediji devedestih godina.

Istorijsko podsećanje

Uprkos velikoj propagandi i tome što su SAD i najveće države EU 1992. godine Srbiji uvele surove sankcije – koje su zemlju ekonomski toliko izolovale i iscrple da se u Srbiji pojavio problem snabdevanja elementarnim i vitalnim proizvodima kao što su benzin i lekovi – i što su te zemlje tokom NATO agresije bombardovale Beograd i Srbiju, Srbi suštinski nisu preduzeli nijedan neprijateljski korak prema stanovnicima SAD i zemalja EU. Nijedan vojnik, ni američki, engleski, nemački, francuski, italijanski, nije ubijen, niti je stradao od srpske ruke ni u Bosni niti na Kosovu i Metohiji (u okviru misija KFOR-a).

Srbi ne samo da nisu bili protiv Evrope, već su je vekovima branili od stranog, turskog osvajača, iako se ta uloga Srba kao hrišćanskih branitelja našeg kontinenta ne ceni i ne uvažava. Despot Stefan Lazarević (nakon bitke kod Angore), Đurađ Branković i drugi srpski velikaši, samostalno i u saradnji sa evropskim hrišćanskim odredima, nastavili su da pružaju otpor Turcima još 130 godina posle Kosovske bitke, do pada gradova Beograda i Šapca 1521. godine. Srbi nastavljaju borbu i posle toga, ali na teritoriji tadašnje Habzburške monarhije, gde od srpskih stanovnika Beč formira Vojnu krajinu kao južnu pograničnu oblast u carstvu, koja je i tada, u vreme Austrijskog carstva i Austrougarske monarhije, predstavljala sanitarni kordon protiv upada iz Osmanskog carstva.

Srbi posle proterivanja Turaka na jug, preko Save i Dunava, nastavljaju borbu tako što Srbija, njihova matična država, 1804. godine podiže ustanak protiv Turske, koji je bio oslobodilačka inspiracija i podsticaj Grčkoj da 1821. takođe podigne  nacionalni ustanak, čiji je veliki podržavalac i promoter u tadašnjem evropskom javnom mnjenju bio veliki engleski pesnik Džordž Gordon Bajron. Jedan vek kasnije, Srbija u balkanskim ratovima 1912, zajedno sa Bugarskom i Grčkom, definitivno izbacuje Tursku iz Evrope. To znači da su Srbi sve vreme, od dolaska Osmanlija, kao stanovnici svoje matične ili neke druge evropske države, učestvovali u odbrani Evrope.

Ova kratka istorijska retrospektiva ima za cilj da ukaže da nezavisna Srbija može biti Evropskoj uniji i Evropi pouzdan partner na planu bezbednosti i čuvanja njenog jugoistočnog dela pred novim bezbednosnim izazovima, od migrantskog problema pa do drugih. Istoriju nikad ne treba potceniti. To, naravno, ne znači da bi se istorija mogla ponoviti po istom scenariju, niti da bi, recimo, ponovni zavojevač Evrope bila Turska, imajući u vidu da u ovoj zemlji od Kemala Ataturka pored osmanske postoji jedna sekularna, proevropska struja. Međutim, teroristički akti na Bliskom istoku, posebno u Siriji i u evropskim gradovima, uče nas da se od radikalnog islama, posebno ako ima podršku vanevrospkih centara moći, može svašta očekivati.

Policija prilikom intervencije zbog ilegalnih migranata u Kikindi (Foto: Tanjug/MUP RS)
Policija prilikom intervencije protiv ilegalnih migranata u Kikindi (Foto: Tanjug/MUP RS)

U ovakav bezbednosni okvir dobro se uklapa i odluka Srbije da bude vojno neutralna zemlja, što je Narodna skupština Srbije potvrdila donošenjem posebne rezolucije 2007. godine. Srbija zbog bliskih istorijskih veza sa Rusijom i svežeg bolnog iskustva sa agresijom 1999. godine ne može, niti želi da bude član NATO pakta. Istraživanje javnog mnjenja iz 2019. godine pokazuje da je čak 89 odsto anketiranih građana protiv ulaska Srbije u Severnoatlansku alijansu.

To što je Srbija u dobrim odnosima za Rusijom i, recimo, Kinom, ne mora da znači da ne može da bude u dobrim odnosima i sa drugim evropskim državama. I ovde nam istorija daje za pravo. Srbija je nakon Prvog srpskog ustanka i tokom procesa oslobađanja od turske okupacije svoj povratak u Evropu počela preko nemačke kulture, saradnjom sa velikim nemačkim pesnicima i stvaraocima, Geteom, Lepoldom Rankeom, braćom Grim. Srbija je kroz ceo 19. vek, pored saradnje sa Rusijom imala veoma dobru saradnju i sa drugim evropskim država, u jednom periodu i sa Austrijom. I u 20. veku, tokom Prvog pa sve do Drugog svetskog rata, Srbija je, kao stožerni deo Kraljevine Jugoslavije, imala dobru saradnju i savezništvo sa Velikom Britanijom, a posebno Francuskom. Srbija je u oba svetska rata bila saveznik sa SAD, a srpski naučnici koji su radili u Americi. Nikola Tesla i Mihajlo Pupin dali su fundamentalan doprinos razvoju nauke u oblasti energije i komunikacija.

To što u Briselu i drugim evropskim centrima ne razumeju Srbiju delimično je i rezultat toga što Evropa dovoljno ne razume ni samu sebe, to jest zajedničke korene. Ne shvata se na pravi način da Srbija, zajedno sa drugim pravoslavnim zemljama, Rusijom, Rumunijom i Bugarskom, i pre svega Grčkom, pripada jednoj duhovnoj i civilizacijskoj tradiciji koja se može označiti pojmom vizantijski komonvelt. A onda se dovoljno ne shvata ni to da je Vizantija, u stvari, Rimsko carstvo (Istočno), koje je nakon propasti njenog zapadnog dela u Rimu preživelo još 1.000 godina. A Rimsko carstvo nam je donelo poznato rimsko pravo, dok nam je antička Grčka dala filozofiju iz koje je stvorena nauka. Sve to zajedno, pre svega, i iznad svega, sa hrišćanstvom, čini pravne, kulturne i duhovne temelje Evrope.

Vraćanje Hristu

Iz toga je proisteklo sve ono što je vekovima kvalitativno razlikovalo Evropu od drugih kontinenata: pravna zaštita građana, pravo svojine, političke slobode kroz pravo na javni govor i udruživanje, posebna uloga kulture i nauke, kritički duh i misao koja je porodila toliko novih ideja koje su vodile Evropu i svet ka napretku. Postojeći idejni i vrednosni okvir koji promoviše EU je ne samo problematičan u nekim segmentima, nego i siromašan i tesan da izrazi svu misaonu širinu, dubinu i punoću evropskog čoveka. Stoga vraćanje hrišćanskom poreklu i nacionalnim tradicijama evropskih naroda nije samo pitanje identiteta, već izvor nove snage koja je našem kontinentu i te kako potrebna.

Evropa, što kroz javne konkurse, što kroz stvaranje jednog novog naučnog i stvaralačkog ambijenta, treba da stimuliše rađanje novih i kreativnih ideja, koje će joj pomoći da se bolje suoči sa novim ekonomskim, socijalnim, zdravstvenim, demografskim i bezbednosnim izazovima, sa novim naučnim i tehnološkim ciklusom. EU, koja je na putu da postane jedno od najsekularnijih društava na svetu, da bi išla napred mora da se vrati – Bogu, da se vrati Hristu, koji je izvor ljubavi, spasenja i svakog napretka u dobru.

Jedna od najvažnijih tekovina koju je svojim postojanjem i opredeljenjem u velikoj meri izgradila EU jeste relaksiranje odnosa među evropskim narodima, koji su, ne tako istorijski davno, bili nepomirljivi neprijatelji, a u pozitivne tekovine EU možemo dodati i stvaranje svesti da Evropi više nisu potrebni sukobi i klanice poput Some i Verdena, iscrpljujući ratovi koji tanje njenu biološku osnovu i od kojih koristi imaju globalni finansijski i drugi, vanevropski centri moći.

Skulptura anđela sa krstom u Rimu (Foto: Wikimedia/Uniquecommons, CC BY-SA 4.0)
Skulptura anđela sa krstom u Rimu (Foto: Wikimedia/Uniquecommons, CC BY-SA 4.0)

U 21. veku pred Evropom, koja će se naći u ozbiljnom konkurentnom odnosu prema drugim kontinentima, stoje brojni izazovi. Između vojno moćne Amerike, koja prolazi kroz unutrašnju krizu i ekonomski moćne Kine, Evropa treba bolje da sagleda sebe, da reorganizuje svoje potencijale i da sa zemljom koja predstavlja njen teritorijalni most sa ekonomski zahuktalom Azijom – Rusijom – umesto konfrontacije, izabere saradnju. U okviru tih novih procesa, vreme je da Evropa drugačije sagleda i pozicionira ulogu Srbije.

 

Slobodan Erić je glavni i odgovorni urednik magazina Geopolitika. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Geopolitika

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u