Rusija može postati duhovni predvodnik sveta

Evropa i Zapad se guše u postmodernom totalitarizmu. Rusija, koja je obnovila svoju nacionalnu i religioznu ipostast, može postati vodeća zemlja sveta na duhovnom poprištu

Istupanje dr Natalije Aleksejevne Naročnjičke, predsednice Fonda istorijske perspektive, na Međunarodnoj Božićnoj obrazovnoj konferenciji u Kalinjingradu 13. januara 2021.

 

„Istorija je u određenom smislu za narode sveta knjiga: glavna, neophodna; ogledalo njihovog postojanja i delatnosti; tablica otkrovenja i pravila; zavet predaka potomstvu; dopuna, razjašnjenje sadašnjosti i primer budućnosti“
Nikolaj Karamzin

 

Vaša Visokopreosveštenstva, vaša prepodobija, poštovani predstavnici rukovodstva Kalinjingrada, poštovane kolege, braćo i sestre! U ove dane svetlog Roždestva Hristovog želim vam svima dobra, blagodati i zdravlja, neka se Božićno svetlo nade, vere i ljubavi izliva na naša otvorena srca!

Pozdravljam ovaj značajni forum, posvećen našoj istorijskoj svesti. Održavati ovakve konferencije svake godine na Božić – to je neobično mudra inicijativa, koja dozvoljava panoramsko viđenje samih osnova naše motivacije u životu i istorijskom stvaralaštvu.

Svetli lik Svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog predivno ovenčava današnji forum. Nije slučajno u vreme prestavljenja kneza tadašnji mitropolit Kiril, obraćajući se narodu, zavapio: „Čeda! Sunce ruske zemlje je zašlo“. Sveti knez Aleksandar video je u najezdi katoličkog Zapada na Istok („Drang nach Osten“) nameru da nas pokore ne samo materijalno, nego i duhovno. Još 1140. godine krakovski biskup Matija je u pismu pozivao Bernarda Klervoskog da se organizuje krstaški pohod protiv „ruskih varvara“, koji su čak gori od grčke „jeresi“. I Sveti knez je shvatio da mongolski zavojevači žele samo danak, a rusku dušu, oni, ravnodušni prema duhovnom životu pokorenih naroda, neće dirati.

Aleksandar Nevski je u najsloženijim istorijskim okolnostima, kada bi nepomirljiva borba na dva fronta bila nemoguća i dovela do potpunog nestanka Rusije, načinio sudbonosni izbor između spoljašnjeg i unutrašnjeg ropstva. Spoljašnje je ekonomsko i privremeno je. A unutrašnje je razlaganje i porobljavanje volje. On je isukao svoj mač protiv zapadnih osvajača, koji donose ropstvo i telu i duši, a prema drugoj strani se poneo kao delikatni i mudri diplomata. Ali ovakva spoljašnja zavisnost je kao rezultat ne samo dozvolila da se sačuva duhovna osovina nacije i čak da se pojača njeno jedinstvo, nego je dovela ruski narod do neviđene državne veličine, kada je, kako je rekao svetitelj Nikolaj (Velimirović), najkrotkiji narod zadobio najveću zemlju i postao gospodar jedne šestine sveta.

Nije slučajno „Sunce ruske zemlje“ više puta opet zasijalo, kada smo izgonili tuđince – Mongole, Poljake, Francuze, Tevtonce. I nije slučajno baš ime Aleksandra Nevskog bilo izvučeno iz boljševičke „istorijske deponije“ u godinama Velikog otadžbinskog rata i nadahnjivalo sovjetske vojnike, kao i njihove pretke.

Osećaj veličine

U naše vreme, kada su lepota i normalnost bezmalo proglašene za banalne i dosadne, a greh i izopačenost za oličenje razvoja od prostog ka složenom, kada se gaze sve duhovne i istorijske svetinje našeg naroda, neophodno je uložiti sve napore da se odoli podmuklim sablaznima. Tu ogromna uloga pripada pravoslavnoj crkvi – stubu i nosiocu Istine, ali i svima onima koji se trude na njivi obrazovanja i prosvete.

Učitelj je prvi koji se susreće sa prvim pitanjima i razmišljanjima čoveka o smislu života i o istoriji otadžbine. Od učitelja, od dečije literature, a danas i od TV i interneta umnogome zavisi hoće li deca razmišljati o časti i dužnosti, o poštenju, hoće li se ponositi podvizima svojih predaka i štititi čast i dostojanstvo svoje domovine. Upravo istorija i književnost, to jest humanitarna sfera, istovremeno ujedinjuju znanje i vaspitanje, predstave o dobru i zlu, o dobročinstvu, o moralnim mukama pred postupkom. Ostvariti prodor u modernizaciju, zaštititi interese Rusije, može samo istinska, misaona, eruditska i patriotska savremena elita.

Naša misija je da predamo naše istorijsko nasleđe budućim pokolenjima. Današnja Rusija, koja je obnovila svoju nacionalnu i religioznu ipostas, ima šanse da postane najvažnija zemlja na svetu na duhovnom poprištu. Za to nisu neophodne zavodljive brojke o „bruto nacionalnom dohotku“. Za to su potrebni osećaj veličine istorije koja je iza nas, iskustvo razumevanja uzroka svojih uzleta i padova, sposobnost da se u vreme vrednosnog nihilizma sagleda granica između dobra i zla, između greha i dobročinstva. Potrebni su vera i poštovanje svoje istorije.

Detalj sa vojne parade povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2019. (Foto: RIA Novosti/kremlin.ru)
Detalj sa vojne parade povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: RIA Novosti/kremlin.ru)

A šta su to istorija i filosofija? Po rečima ruskog konzervativnog filosofa Astafjeva, to su jasle čovekovog pogleda na svet i kovačnica njegovih ideala. Istorija je kao nauka stekla poseban značaj u hrišćanskom svetu, kada se u duši pojavila osetljivost prema moralnoj strani postupaka ličnosti i vlasti, što je i učinilo neizbežnim sporove i promene tumačenja istorije. Ipak, na Zapadu, bez obzira na slobodu, postoji unutrašnja samocenzura, koja spasava neočvrsle umove i duše od rascepa svesti usled radikalno suprotstavljenih i ekstravagantnih tumačenja činjenica.

Ni u jednom udžbeniku tamo nećete pročitati da Jovanka Orleanka nije heroina, nego veštica, da je Katarina Mediči – krvava zlotvorka, koja je pogubila u Vartolomejskoj noći više ljudi nego Ivan Grozni za 30 godina svoje vladavine. Na Zapadu se ponose državničkim dostignućima svojih najkontroverznijih vladara. Ali samo mit o osobitim, neuporedivim zlodelima ruskog cara širi se i prepisuje u svim zapadnim udžbenicima po logici evrocentričnog potcenjivanja svega drugačijeg.

Ne treba da upadamo u totalni antievropeizam, jer naša duša je vaseljenska i mi pripadamo zajedničkoj apostolsko-hrišćanskoj civilizaciji, a pravoslavna i latinska ekumena su dugo bile njene grane. Najlepša dostignuća evropske klasične kulture, zasnovana na predstavi o čoveku kao ovaploćenju dužnosti (Šiler), i ruska kultura sa njenom pulsirajućom potragom za apsolutnim dobrom, ovaploćena u Dostojevskom – to je lepota i ispolinska veličina naše civilizacije. U trenutku kada Evropa očigledno gubi svoje hrišćansko nasleđe, ugađajući postmodernističkim, gotovo totalitarnim dogmama, upravo mi Rusi smo sposobni da postanemo čuvari velikog vaseljenskog hrišćanskog iskustva života, istorije i kulture. I mi u tome imamo brojne saveznike u Zapadnoj Evropi.

Nacionalni osećaj – to je nepokolebljivi osećaj učešća, ne toliko u današnjem danu života svoje države, kojim su savremenici retko kada zadovoljni, koliko u celoj njenoj mnogovekovnoj istoriji i njenoj budućnosti. Takav čovek se neće odreći svoje otadžbine, čak ni kada bude sa mukom delio grehe svoje države, već će se u njemu sačuvati osećaj karamzinskog „mi“, „sve smo to mi stvorili, znači to je naše“. Ne treba se plašiti istinskog nacionalnog osećaja, jer je on prirodan, kao ljubav prema majci, već ga treba vaspitavati u okviru najviših hrišćanskih vrednosti! Upravo gušeni i progonjeni nacionalni osećaj se spušta do zoološkog nivoa i daje nakazne plodove. A kada je osvetljen najvišim moralnim idealima, on podstiče na stvaralački istorijski čin u svetskoj istoriji i prima svet u zagrljaj.

Liberalni protest protiv nastave osnova pravoslavne kulture polazi od lažnih dogmi i bojazni od razdora. Ali, baš naprotiv, suština pravoslavnog hrišćanskog traganja za čovekom sastoji se u prevladavanju sablazni sopstvene gordosti i ne dopušta osećaj superiornosti nad drugim ličnostima i narodima.

Na istorijskom putu upravo nepokolebljivo pravoslavne Rusije nastalo je neviđeno i za Evropu nepoznato iskustvo miroljubivog i plodotvornog sadejstva različitih kultura i naroda. Upravo pravoslavna Rusija je u sebe sabrala stotine naroda, koji su u nju dobrovoljno stupili – tatarske starešine prikupile su novac i ljude za pomoć Minjinu i Požarskom, ne poželevši da se odvoje od Moskovskog carstva.

Spor o sudbini

Neophodno je utvrditi punopravno mesto istorije u školskom obrazovanju, jer preko istorije čovek postaje odgovorni građanin, sposoban za panoramsko osmišljavanje procesa u svetu. Znajući istoriju, lakše je odrediti šta je od sadašnjih globalnih protivrečnosti i tendencija proizvod današnjih okolnosti, a šta je nastavak vekovnih težnji raznih sila, jer pokušaj da se Rusija protera u tundru sa Baltičkog i Crnog mora, nije uopšte nov. Odnos prema sopstvenom nasleđu direktno je povezan sa demografskim problemom, jer nacija koju izgone na marginu svetske istorije, gubi biblijski instinkt produženja vrste. Vojnička služba i odbrana otadžbine može da izgubi svaki smisao, kao što je to bilo ‘90-ih godina, zbog namerne devalvacije samog pojma „otadžbina“.

Problemi samoopredeljenja u novoj etapi svetske istorije dramatično su se otvorili u najsloženijem unutrašnjem i međunarodnom kontekstu odmah posle raspada SSSR. Devedesetih godina je ogromna erupcija energije koja je dotad dremala, bila otrovana nihilizmom prema čitavoj sopstvenoj istoriji i nije stvorila istinski istorijski projekat. Naprotiv, na prelazu iz ‘80-ih u ‘90-e godine paradoksalno je bila oživljena boljševička nihilistička interpretacija ruske istorije, uz grubo ruganje nad njom, iz ‘20-ih godina. Predmet odbacivanja postao je ne samo komunizam, nego i otadžbina, i to u svim istorijskim formama koje su ikad postojale.

Građani Moskve sa ogromnom ruskom zastavom slave neuspeh puča komunističkih tvrdolinijaša na Crvenom trgu u Mosvki, 22. avgust 1991. (Foto: Anatoly Sapronyenko/AFP Photo)
Građani Moskve sa ogromnom ruskom zastavom slave neuspeh puča komunističkih tvrdolinijaša na Crvenom trgu u Mosvki, 22. avgust 1991. (Foto: Anatoly Sapronyenko/AFP Photo)

Prevazišavši novu smutu i ponovno rušenje države, Rusi još uvek tragaju za projektom budućnosti i načinom socijalne i ekonomske modernizacije, koja bi dozvolila da se suvereno nastavi njena istorija i da se bez prepreka reprodukuju ciljevi i vrednosti nacionalnog bića. Sporovi o sudbini i mestu Rusije se nastavljaju[1] i 100 godina posle ruske revolucije, koja je raspela istorijsku Rusiju.

Za razliku od predrevolucionarne smute, kada su slovenofilski i zaštitnički pristupi bili poraženi u tragičnom periodu naše istorije i bili zadugo izbrisani od strane propagandista racionalističko-mehanicističe filosofije progresa, na pragu HHI veka antiruski pogledi na našu istoriju bili su začuđujuće brzo odbačeni od strane samog društva. Rusija je počela da se postepeno obnavlja kao samostalni istorijski subjekt, što je odmah počelo da je obnavlja i kao – poput drugih centara – jednako veliku geopolitičku silu. Naša je obaveza da nađemo projekat svestrane modernizacije, ne oštećujući smisaono jezgro trajanja Rusije i Rusa u svetskoj istoriji. Sa prelaskom u informatičko društvo, manipulacija društvenom svešću postaje jedan od najvažnijih instrumenata politike, kako unutrašnje, tako i spoljne. Stoga ne iznenađuje da su se istorijska istraživanja i ocene našli u žiži filosofskih, idejnih traganja i diskusija u društvu.

Odnos Evrope

Tokom čitave svoje istorije – od pretvaranja Moskovije u Rusku imperiju, a zatim u HH veku u komunistički SSSR – taj fenomen je, nezavisno od postojanja realnih protivrečnosti, izazivao zainteresovanu ljubomoru posebnog karaktera, svojstvenu samo razvedenim članovima iste porodice.[2] Odnos Evrope prema Rusiji najpre je bio praćen skepsom i nepoverenjem prema svemu odličnom, svojstvenom evrocentričnoj misli Starog sveta. Dovoljno je baciti pogled na delo osnivača savremene teorije suvereniteta Žana Bodena Šest knjiga o republici (1576-1586), koji nije pravio razliku između muslimanske osmanske Turske i tuđe i daleke pravoslavne ekumene.

Arnold Tojnbi je ubeđen da je Rusija navukla na sebe neprijateljstvo Zapada zbog „privrženosti tuđoj civilizaciji“, a „sve do same boljševičke revolucije 1917. to ‘varvarsko obeležje’ bila je vizantijska civilizacija istočno-pravoslavnog hrišćanstva“. On daje karakteristiku odnosa Rusije sa Zapadom, koja je poput one kod Aksakova: „Hronike vekovne borbe između dve grane hrišćanstva, ipak, zaista pokazuju da su Rusi bili žrtve agresije, a ljudi sa Zapada – agresori, znatno češće nego obrnuto“.[3]

Faktički patrijarh anglosaksonske istorijske misli ponovio je emotivni sud Nikolaja Danilevskog, koji najbolje moguće ilustruje sadašnji odnos Zapada prema Rusiji koja je zadobila samosvest u HHI veku: „Evropa nas ne priznaje za svoje. Ona vidi u Rusiji… uopšte nešto što joj je tuđe, a ujedno je takvo da ne može da joj posluži kao prost materijal, iz koga bi mogla da izvlači svoju korist… materijal, koji bi se mogao oblikovati i obrađivati po svome liku i podobiju, kao što su se ranije nadali…“. Dalje slede sasvim proročanske reči, totalno potvrđene i geopolitičkim događajima HH veka, i procesima našeg vremena unutar elite formirane posle perestrojke, zaražene samoubistvenim neverovanjem u Rusiju:

„Koliko god bio krhak i mek gornji, spoljašnji sloj, koji je istrulio i u glinu se pretvorio, Evropa razume… da ispod te površine leži čvrsto i tvrdo jezgro, koje se ne može ni slomiti, ni samleti, ni rastvoriti… koje ima i snagu i težnju da živi svojim nezavisnim, samobitnim životom… Dakle, po svaku cenu, ako ne krstom, onda mačem… – ne sme se dozvoliti tom jezgru da još više ojača i naraste… Hoće li Šlezvig i Holštajn biti danski ili nemački, svejedno će ostati evropski; desiće se malo pomeranje na političkim terazijama; treba li to objašnjavati? Državnost Evrope od toga neće imati štete; javno mnjenje mora biti blagonaklono među svojima… Ali kako dozvoliti širenje uticaja tuđeg, neprijateljskog, varvarskog sveta, čak i u granicama onoga što… pripada tom svetu? (Da li je to o Krimu?)… Ne dopustiti to – dužnost je svih koji se osećaju Evropljanima. Tu se može i Turčin (danas čitaj – Islamska država) uzeti za saveznika i čak mu se može u ruke staviti zastava civilizacije“.[4]

Religiozno-filosofska paradigma dileme „Rusija i Evropa“ postala je organski deo i nove „velike šizme“ epohe postmoderne, u kojoj su se u HH veku ponovo sukobljavale ideje rođene u istom gnezdu – prosvetiteljstvu. Istorija borbe liberalne i komunističke ideje pokazuje se u toj paradigmi u širem filosofskom kontekstu. Demoni individualizma i zli dusi socijalnosti – eto ko se jarosno sudario u HH veku, pritom nasledivši vekovne zapadne fobije u odnosu na pravoslavlje i Rusiju.

Krstovi na vrhu crkve u Moskvi (Foto: Yuri Kadobnov/AFP via Getty Images)
Kupole na crkvi u Moskvi i zastava Ruske Federacije (Foto: Yuri Kadobnov/AFP via Getty Images)

Oblačeći razne odežde, fobije su bile iste za Vatikan i bezbožnika Voltera, za markiza De Kistina i Marksa, za Lenjina i postsovjetske zapadnjake – „carizam“, „ruski imperijalizam“, „filotejstvo“, „vizantizam“, varvarstvo varjaga. Tako se i Rusija HHI veka, koja teži da obnovi svoje punopravno i istorijski zasnovano mesto u mnogolikom svetu, odmah našla u najsloženijim geopolitičkim, idejnim i ekonomskim stegama (sankcijama). To su predviđali i Hantington i Bžežinski. Ti izazovi nisu novi, ali njihova snaga je uvećana koncentracijom svestranog pritiska.

Geopolitička slika[5] podseća na stremljenja prošlih vekova, mnogostruko pojačana zadatkom da se stave pod kontrolu svetski resursi i strateški putevi ka njima. Linija razdvajanja nalazi se opet tamo gde se viševekovna ekspanzija Zapada, Vatikana, Reči Pospolite i Habzburga razbila o snagu ruskog velikodržavlja. Karta širenja NATO je kao jaje jajetu slična karti pangermanista iz 1911. godine, po kojoj se kajzerovska Nemačka ustremila na Istok, maštajući o Ukrajini, Kavkazu, Pribaltiku, kontroli nad Crnim morem. A događaji u Sredozemno-crnomorskom basenu obnavljaju Istočno pitanje, koje nije ostalo u XIX veku. Pokušaj da se izgradi sanitarni kordon od Baltika do Crnog mora takođe se ponavlja. Iskustvo HH veka, kako sovjetskog perioda, tako i euforije ulaženja u fantom „međunarodne civilizovane zajednice“, pokazalo je da je za Rusiju pogubna kako samoizolacija, tako i obezličenje.

Dilema ruskog identiteta

A diskusija, koja je započinjala u prelomnim trenucima naše istorije, potvrđuje zaključak mislilaca iz XIX veka da sami po sebi, „ni slovenofilsko ni zapadnjačko usmerenje nisu rešili i nisu mogli da reše probleme ruskog života“[6], kako je primetio umni zapadnjak istoričar Konstantin Kavelin. Sličnu misao iznosi i jedan od osnivača slovenofilstva Ivan Kirejevski: „Ni zapadno, ni specifično rusko nikada neće iščeznuti, ni iz života, ni iz svesti“, a znači, „koliko god mi priželjkivali povratak ruskog ili uvođenje zapadnog načina života, ni jedno ni drugo ne treba da očekujemo“ i „nevoljno moramo pretpostavljati nešto treće, što neminovno ishodi iz uzajamnog dejstva dva načela“.[7]

Pre 100 godina verovatno je bilo teško zamisliti da će taj spor ne samo potrajati do XXI veka, nego zadobiti neviđenu oštrinu i netrpljeljivost, izgubivši istovremeno dubinu i bogatstvo nijansi, što je u početku bilo svojstveno obema stranama. U zaoštrenom međunarodnom suparništvu taj diskurs ima dve dimenzije – između Zapada i Rusije, i unutar same Rusije između novih zapadnjaka i tradicionalista.

Nihilistički pogledi upravo na sopstvenu istoriju, koji su prodrli u udžbenike i kojih se pridržavaju neki naučni krugovi, predstavljaju u Rusiji naročito ozbiljan faktor. Te poglede od ‘90-ih godina propovedaju intelektualci sa autoritetom. A od njih su još agresivniji neobrazovani, ali proniknuti depresivnim duhom smerdjakovštine („Ja celu Rusiju mrzim“) idoli svetske paučine.

U suštini, dva usmerenja u ruskoj fundamentalnoj i filosofski zasnovanoj istorijskoj nauci, koja su sredinom XIX veka uslovno nazvana zapadnjačkim i slovenofilskim, uopšte nisu bila antiteze. U realnom životu te linije bile su nerazdvojne. I za jedne i za druge važi zaključak Berđajeva da se samobitna ruska društvena misao „duboko zamislila nad tim šta je Tvorac zamislio o Rusiji, šta je to Rusija i kakva je njena sudbina“.[8]

Istina je i to da je centralna linija ruske društvene misli prošlosti – od vremena kada se ona „probudila na problemu istoriosofskom“ – zaista mesijanska. Ali mesto Rusije se osmišljava samo u traganju za univerzalnim smislom postojanja. Aleksej Homjakov, enciklopedijski obrazovani mislilac, smatrao je da se „Crkva ne vezuje za bilo koju zemlju“ – „koja nema bilo kakav osobiti značaj, već privremeno može služiti i služi za proslavljanje imena Božijeg“.[9] I taj motiv ujedinjuje Čadajeva i Puškina, Kirejevskog, Homjakova, Tjutčeva, Dostojevskog, Leontjeva i Solovjeva, pa čak i Merežkovskog. Ovde, malo proširivši paradigmu, možemo pridodati i Hercena, pa čak i „neobuzdanog“ Visariona Bjelinskog.

Svojstveno po Kavelinu, „svakom pristojnom i mislećem čoveku“ i slovenofilstvo, i izvesno zapadnjaštvo, što je, dodajmo, tako svojstveno upravo vaseljenskoj ruskoj duši, ispoljavalo se čak i u paradoksalnom preplitanju suprotnih filosofskih i političkih pogleda: ubeđeni materijalisti – revolucionar-demokrata Černiševski i teoretičar anarhizma Kropotkin – odlučno su osudili darvinovsko učenje o borbi za opstanak, filosofski ispunjeno prometejskim duhom poniženja i nasilja. Po rečima Nikolaja Loskog, to je bilo prepoznato ruskom „osetljivošću na zlo“. A tradicionalista Nikolaj Danilevski, koji je počeo kao sledbenik Furijea pod zaštitom policije, bio je mnogo liberalniji u pitanjima društveno-političkog života, nego zapadnjak, ali reakcionar Mihail Katkov.

Dilema ruskog identiteta – „Rusija i/ili (?!) Evropa“ po starim kriterijumima postepeno gubi aktuelnost, jer je stara katolička Evropa sa njenom kulturtregerskom privlačnošću već gotovo postala iluzija, nevidljivi „grad Kitež“. Ali njene nove dimenzije zadobijaju zaista egzistencijalni značaj za očuvanje opštehrišćanske civilizacije i kulture u XXI veku. Dinamika istorijskog razvoja ubrzano se premešta od evropske civilizacije na druge svetove, koji „Evropi“ upućuju neviđeni izazov. Ali u nadnacionalnim panevropskim strukturama dominira krajnje levoliberalno mišljenje.

Siluete učesnika pro-EU skupa na zastavi Evropske unije, Rim, 25. mart 2017. (Foto: Reuters/Alessandro Bianchi)
Siluete učesnika pro-EU skupa na zastavi Evropske unije, Rim, 25. mart 2017. (Foto: Reuters/Alessandro Bianchi)

Dogmatizam novog učenja ne dozvoljava da se primeti da istorija bez moralnog opredeljivanja ciljeva osuđuje Evropu na pogibiju pod najezdom drugih civilizacija. Opasnost su primetili vodeći umovi Rusije i Evrope još početkom HH veka – Ferero, Špengler, Konstantin Leontjev, koji je pisao o „Evropi, koja sama u sebi uništava sve veliko, prefinjeno i sveto“.

Vrednosni nihilizam koji se nameće u Evropi – to je izjednačavanje greha i dobročinstva, lepog i ružnog, podsticanje bunta protiv bogomdane čovekove fizičke prirode, odsustvo granice između dobra i zla. To je proglašavanje za glavnu vrednost prava čoveka da nema etičke zabrane, to je interpretacija slobode – kao prava da ne postoje vrednosti. Hedonizam i narcizam, robovanje putenosti i gordosti – to je stavljeno na barjak postmoderne ideologije, koja u Evropi dobija oblike totalitarizma. Vrednosni nihilizam – upravo to je filosofija kraja istorije.

Mikročip je zamenio genije ljudske kulture – Platona i Aristotela, Dantea i Getea, Šekspira, Tolstoja i Dostojevskog. Ostala je tehnokratska civilizacija. Ona je bogata i njen potencijal je još veliki. Ali unutrašnja praznina obezvređuje materijalni potencijal, jer materija bez duha ne stvara istoriju. Danas je tehnokratija obesnažena i bespomoćna pred migrantima ne samo zato što je njih mnogo i što su drugačiji, već zato što ona nema svetinja, kakve je imala velika hrišćanska Evropa.

Takva Evropa u svom dogmatskom slepilu ispoljava bespomoćnost u suprotstavljanju izazovima, jer nije sposobna da izađe iz paradigme novih ideoloških maksima i nije sposobna da efektivno odgovori terorizmu – ni policijski, ni duhovno-politički. Fanatično libertaristička Evropa nije sposobna da se odrekne ni liberalne dogme o demokratskom prevaspitavanju svih po istom obrascu, ni od svoje izopačene interpretacije slobode kao prava da se vređaju i gaze svetinje – i hrišćanske, i islamske, i druge. Evropski konzervativci, kao nemali deo društva, demoralisani su bojkotom i zanemarivanjem od strane postmodernista.

Ali takva Evropa, takav „Zapad“ prestaje da bude primer za ugled, već je nezapadni svetovi, koji opsedaju Stari svet, posmatraju kao plen za pljačku, kao skladište materijalnih dobara.

Rusija je neophodna svetu

Istorija već poznaje epohu kada je – razvijen tehnološki i pravno, ali ogrezao u porocima i hedonizmu – stari Rim, tadašnji „gospodar sveta“, sa svom svojom materijalnom superiornošću, termama i vijaduktima, sa demokratijom i pravom, sa oružjem i armijom, bio zbrisan od strane varvara Alariha – vođe Vizigota. To nije uzbuđivalo Evropu u vekovima kada je ona rasla i prikazivala svetu veliku hrišćansku kulturu i velike države. Vera, otadžbina, porodica, crkva, nacija – to su vrednosti koje su Evropu učinile velikom i koje su rodile ispolinsku kulturu, koja je izazivala želju da se podražava i pozajmljuje, što je Evropi donosilo ogromne dividende tokom nekoliko vekova.

Istinski levi filosofski duh bludi sa Zapada na Istok i ponovo se vraća u svoje rodno gnezdo. „Globalno superdruštvo“, koje je ranije propovedao marksizam, zatim zapadnoevropski liberalizam, postalo je sekularni odraz ideje metafizičkog „Rima“ – translatio imperii, koja je prelazila čas sa Zapada na Istok, čas obratno sa Istoka na Zapad.

Suprotstavljanje reorganizaciji sveta i idejno-filosofskom diktatu, koji već dobijaju forme nespojive sa međunarodnim pravom i diplomatskom etikom, zahteva suverenu nacionalno-državnu volju, mudru i čvrstu diplomatiju, ali i više od toga. Pritisak na Rusiju se danas razvija – u godinama suprotstavljanja komunističkom SSSR-u – neviđenom kampanjom difamiranja čitave ruske istorije i demonizacije Rusije kao otpadnika civilizacije. Izvrtanje i odbacivanje svih temeljnih tačaka ruske istorijske svesti postalo je i stav malobrojnog, ali veoma agresivnog segmenta ruskog društva i dela inteligencije. Ali nijedan projekat budućnosti i modernizacije ne može biti uspešan bez oslonca na sopstvaenu duhovnu i istorijsku tradiciju. Put i sudbina SSSR-a, ali i pad „nove“ Rusije ‘90-ih godina potvrdili su da se nacionalna državnost koja je istorijski sposobna za život mora oslanjati na „narodni duh“, koji predstavlja „moralnu snagu države, koja je, poput fizičke, neophodna za njenu čvrstinu“.[10]

Podsticaj na istorijsku kreativnost i stvaralaštvo daje celovita slika svoje istorije u svetu, u kojoj su prošlost, sadašnjost i budućnost zajednički okvir za osmišljavanje svojih traganja i uzleta, padova i razočarenja, ciljeva i vrednosti nacionalnog bića. Istorija Rusije postaje poprište bitke za njenu budućnost. Današnji rezultati i zadaci iziskuju osećanje nacionalne solidarnosti, pre svega radi duhovno-istorijske delatnosti i produženja istorijskog života.

Pripadnici ruske armije tokom marša sa zastavom Rusije na vojnoj paradi povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2019. (Foto: RIA Novosti/kremlin.ru)
Pripadnici ruske armije tokom marša sa zastavom Rusije na vojnoj paradi povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: RIA Novosti/kremlin.ru)

Jer nacija, sposobna na istorijski čin, nije stanovništvo – prost zbir individua, već nasledni živi organizam sa ciljevima i vrednostima nacionalnog bića, sa zajedničkim duhom i verom, predstavama o dobru i zlu, sa zajedničkim istorijskim doživljajima.

Rusija je neophodna svetu upravo kao Rusija, i ona to mora ostati!

 

Preveo: Vladimir Kršljanin

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Detaljnije videti u: N.A. Naročnickaя «Rossiя vek XX. Svяzuя prošloe, nastoящee i buduщee» //Rossiйskaя gosudarstvennostь v gornile istorii. Istoki, smutы, vozroždenie. M. 2017.

[2] Videti: Naročnickaя N.A. Rossiя russkie v mirovoй istorii». M, 2005.

[3] Toйnbi A.Dž. Civilizaciя pered sudom istorii. M., 1996, str. 106–107.

[4] Danilevskiй N.Я. Rossiя i Evropa. S-Pb. 1995. str. 41.

[5] Detaljnije o kontinuitetu geopolitičkog pritiska na Rusiju videti u: Naročnickaя N.A. Velikie voйnы XX stoletiя. M., 2020.

[6] Kavelin K.D. Naš umstvennый stroй. Statьi po filosofii russkoй istorii i kulьturы. M., 1989, s. 363.

[7] Kireevskiй I.V. V otvet A.S.Homяkovu. Izbrannыe statьi. M., 1984, s. 118.

[8] Berdяev N. Russkaя ideя, osnovnыe problemы russkoй mыsli HIH v. i načala HH v. M., 1997, s. 31.

[9] Homяkov A.S. Cerkovь odna. Sočineniя. Tom 2. Rabotы po bogosloviю. M., 1994, s. 23.

[10] Karamzin N.M. Zapiska o drevneй i novoй Rossii. SPb. 1914.S. 28.

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor narotchnitskaya.com/infoport.co

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u