Lečić, Epstin i #MeToo pokret

Slučaj B. Lečića privukao je pažnju čak i Njujork tajmsa zbog takozvanog #MeToo pokreta. Zašto je taj pokret ćutao kad je u pitanju slučaj Dž. Epstina, člana globalističke elite?

Teško je braniti Branislava Lečića, uostalom, već i zato što niko osim njega i Danijele Štajnfeld ne zna šta se stvarno dogodilo te večeri 7. maja 2012. Ali ako to već niko ne zna, pa je Lečića zbog toga teško braniti, kao što i jeste, zašto ga je tako lako napadati?

Čitaocima Pečata možda se neće svideti što ćemo se Branislavom Lečićem pozabaviti na način na koji nameravamo to da učinimo, dakle, mimo onog hora koji ga je osudio iako ćemo tek videti hoće li on uopšte biti optužen; zato što je Lečić bio istaknuti pripadnik one samozvane petooktobarske elite koja nam je za tuđ račun od zemlje napravila koloniju, a i zato što je moralno poprilično neprijatna osobina mnogih muškaraca, nažalost, da svoj društveni položaj upotrebljavaju kao svoju zavodničku veštinu. Dok su tekstualne poruke – Lečićeva prepiska s jednom voditeljkom koja je objavljena u javnosti, moraćemo i o tome kasnije – u kojima bivši ministar, i to kulture, pravi pravopisne greške kakve su nedopustive i u nižim razredima osnovne škole, samo upotpunile utisak. Zaboga, redni brojevi pišu se s tačkom iza.

Ali svakome se neko ne sviđa, i kada bi se takav princip sproveo dosledno, kuda bi nas to odvelo? A suština ove priče je upravo u principima i doslednosti. Hoćemo da kažemo, slučaj Danijele Štajnfeld i Branislava Lečića je drama koja se prevashodno tiče njih i njihovih najbližih; uz nadležne državne organe, u meri o kojoj ćemo tek biti obavešteni. Dok reakcija javnosti na njihov slučaj predstavlja predmet od šireg društvenog značaja. E, o tome se ovde radi.

Utvrđivanje činjenica

Elem, u meri u kojoj na to imaju pravo i svi ostali, ni mi se ovde nećemo baviti pokušajem da utvrdimo šta se tačno dogodilo ili nije dogodilo. A opet, da bismo utvrdili šta nam se to događa, evo nekolicine ključnih činjenica, tek da bismo se odatle upustili dalje u razmišljanje.

Prva i osnovna činjenica je da glumica Danijela Štajnfeld tvrdi da ju je silovao njen kolega Branislav Lečić. Ne možemo ni da zamislimo da je tako teška optužba izgovorena olako. Druga činjenica je da Branislav Lečić tvrdi da to nije učinio. Štaviše, podjednako bitno, da nikakvog kontakta seksualne prirode, kakav bi onda mogao da bude podložan različitim tumačenjima, među njima nije ni bilo.

Očigledno je da neko od njih dvoje, teška je to reč ali nema druge adekvatnije, laže.

Branislav Lečić zahtevao je da ide na detektor laži. U video-snimku koji je postavio posle saslušanja u policiji, prenaglašenog izraza, kao da glumi sopstveni život, ustvrdio je: „Lečić samo može da leči, a nikako ne može da truje i da siluje. Znajte da sam sedam i po sati davao izjavu, da je sve prošlo profesionalno, i da sam – poligraf prošao.“

Glumac Branislav Lečić (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)
Glumac Branislav Lečić (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Dnevnik Danas, s druge strane, insinuira („Tabloidno zastrašivanje žrtava“) da Lečiću nije postavljeno pravo pitanje: „Ključno pitanje u poligrafskom testiranju nije trebalo da bude ’Da li ste silovali Danijelu Štajnfeld?’, već da li je sa njom imao intimne odnose. Mnogi poznavaoci krivičnog prava skloni su mišljenju da je seksualnog odnosa bilo, ali da ga Lečić nije doživeo kao silovanje, te da je zbog toga ovo pitanje prošao. A da li mu je ovo drugo pitanje postavljeno, glumac nije hteo da odgovori za naš list.“

Nastranu to što jedna teza, poput ove u listu Danas, uopšte ne bi smela da se gradi na činjenici koja nije poznata – primetićete, naime, da Danas i sam priznaje da zapravo ne zna koja pitanja Lečiću (ni)su upućena – nego, i ovaj tekst i prethodni redakcijski komentar istog lista, pod naslovom „Profesionalac na poligrafu“, upadljivi su zbog toga što kritikuju sve koji su doveli u pitanje Lečićevu krivicu, odnosno verovanje da je Danijela Štajnfeld njegova žrtva.

Pa sve i ako priznamo da je iskazano podozrenje opravdano, na primer, kada je u pitanju pohvala („Bravo“) koju je Lečiću uputio Nebojša Krstić, o takvom je naime karakteru reč, ipak ne možemo a da ne ukažemo na licemerje ovog lista koji je stao na visoki moralni pijedestal zaštite žrtve od pokušaja da se ta žrtva relativizuje. Ovo stoga što je, pre samo godinu i po dana, povodom sudske presude kojom je glumac Goran Jevtić dobio deset meseci zatvora zbog obljube maloletnog lica, Danas objavio („Kome smeta Goran Jevtić?“, Mikloš Biro, savetnik odbrane u tom slučaju): „Maloletni mladić je zaista imao 16,5 godina, ali je bio za glavu viši od Jevtića, atletski građen… Sve se dešavalo u četiri sata ujutro, u pozorišnom klubu… Svi oni koji poznaju Jevtića i koji su imali prilike da prate njegov glumački i rediteljski rad, svesni su da ovde nisu čista posla. Da li je sklonost da opravdano kritikuje ponašanje vlasti Jevtića svrstala u plejadu ličnosti koje tabloidi razvlače i blate? Ko je sledeći?“
Ispostavilo se da je to Branislav Lečić.

A Danas se, iako to sigurno neće priznati, sad pridružio ovim „tabloidima koji razvlače i blate“, jer kakva je principijelna razlika između dečaka koji je u gluvo doba noći zaostao u pozorišnom klubu pa je zbog toga doživeo ono što zakonski ne bi smeo, i devojke koja tvrdi da je doživela to isto nakon što je svojevoljno, u neko doba večeri ili noći, sama ušla u automobil muškarca. Koji je pri tome, prema njenoj tvrdnji, već iskazao svoju seksualnu želju prema njoj. Iz Njujork tajmsa: „Štajnfeld kaže da je na Lečića gledala kao na mentora i prijatelja, sve dok nije počeo da joj predlaže seks. Onda, jednog dana, u njegovoj garderobi, ona kaže da je on iznenada gurnuo svoju ruku pod njenu haljinu.“

Javno suđenje

Ali nisu dvostruki aršini jednih novina, Danasa, toliki društveni problem, koliko je to činjenica da Danas nije nimalo usamljen u ovom javnom suđenju bez optužnice i bez suda.

Naprotiv, Lečiću su unapred presudile i njegove kolege, od Mirjane Karanović nadalje, s pravedničkim gnušanjem odbivši da igraju s njim u predstavama u kojima su igrali, i državni organi oličeni u potpredsednici Vlade Srbije i predsednici Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost prof. dr Zorani Mihajlović. Koja se, prenosimo samo prvo u nizu saopštenja njenog tela izdatih ovim povodom, „zahvalila glumici Danijeli Štajnfeld na hrabrosti da prijavi nasilnika koji ju je seksualno napastvovao i istakla da je zgrožena rečima koje na snimku razgovora (Štajnfeldove i Lečića) izgovara čovek koji je pritom i javna ličnost. ’Verujem da će Danijela svojim primerom podstaći i druge žene da ne ćute i da prijave nasilnike, jer niko nije toliko moćan da ne odgovara za nedela koja je učinio. Ovo su vrlo osetljive teme. Tužilaštvo i nadležni organi su tu da rade svoj posao, na nama je da pružimo podršku žrtvama, da ih ne osuđujemo i ne viktimizujemo dodatno, već da kao zrelo društvo pokažemo kakvu budućnost za svoju decu želimo – da negujemo kulturu nenasilja i poštovanja jednih prema drugima’, rekla je Mihajlovićeva. Ona je rekla da su reči koje izgovara Branislav Lečić na snimku sramne i uvredljive za svaku ženu, a posebno traumatične za onu koja je proživela seksualno nasilje.“

Nije li ovime Lečiću unapred presuđeno? Možda on i jeste kriv, mi to ne znamo. Ali upravo u tome, što ne znamo da li je kriv ili ne, i jeste sva poenta, i sva nevolja, ovog slučaja. Jer pretpostavka nevinosti predstavlja civilizacijsko dostignuće. Napredak u odnosu na sudbinu zlosrećnih veštica iz Salema i žrtava inkvizicije koje su unapred bile smatrane krivim a svojom su smrću potvrđivale svoju nevinost; očigledno, prilično surova metoda dokaznog postupka.

Hoćemo li sad, u ime tobožnjeg progresa u zaštiti ljudskih prava, ići u regresiju? I kuda bi nas, kao društvo, odveo sud rulje? Sve i ako smatra da je plemenita jer su joj na čelu Danas, Mirjana Karanović i Zorana Mihajlović.

Glumica Danijela Štajnfeld (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)
Glumica Danijela Štajnfeld (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

Poseban fenomen pak, nusproizvod ovog slučaja, nešto poput otpadnih voda, predstavlja prepiska Branislava Lečića i voditeljke Hristine Stoiljković, u čijoj je emisiji glumac gostovao pa je onda pokušao da s njom ostvari i bliži kontakt. Da bi sada, povodom ove situacije, dve godine kasnije, Stoiljkovićeva tu prepisku objavila, samo delimično ako je verovati Lečiću.

Kako god. Ova mučna epizoda – ne zbog spomenutih pravopisnih grešaka već zato što je tuđa intima izvrnuta pred oči javnosti, zato su i rijaliti programi onoliko neprijatni za gledanje – utoliko je iritantnija što je poslužila za dalje moralističko zgražavanje nad likom i delom Branislava Lečića.

Pa otuda i pitanje. Ako je zločin što se nabacivao jednoj devojci koja ga je nečim privukla – ostavljamo po strani razliku u godinama, ako je i pomalo nepristojna, svakako da nije nezakonita – koliko su tačno naši ljudskopravaši daleko od onih koji u, na primer, Pakistanu sprovode šerijatsko pravo i kamenuju preljubnice?

#MeToo

A tu je i šira slika, na koju upućuje već i naslov teksta iz Njujork tajmsa o Danijeli Štajnfeld koji kaže da „njen film o seksualnom napadu opisuje njen slučaj i osnažuje #MeToo (i ja) momenat“. I o tome je ovde reč, o pokretu čiji je obećani cilj zaštita žena i svih ostalih žrtava seksualnog nasilja; plemenit cilj jer staje na stranu slabijih i potlačenih. Kao i svako takvo zalaganje, uverljivost mu zavisi od doslednosti, ovo stoga što svaka nedoslednost upućuje na zaključak da je zapravo posredi nešto drugo.

Što nas i dovodi do Džefrija Epstina. Znate o kome je reč; američki milijarder, osuđeni pedofil, i makro i mušterija svojih maloletnih žrtvi, prijatelj mnogo bogatih i moćnih kao što su Bil Gejts, Bil Klinton, princ Endru… Život je nedavno skončao pod sumnjivim okolnostima, navodno samoubistvo u zatvorskoj ćeliji a kamere isključene i stražari zgodno povučeni s danonoćne straže. Pre smrti nije progovorio, mrtva usta ne govore.

A #MeToo pokret o njegovom slučaju mučki ćuti. Umesto da baš insistira da se raskrinkaju sve njegove tajne, prijatelji i saradnici, ne samo zbog pravde za njihove dosadašnje žrtve već i zarad spasavanja onih koje, možda, upravo u ovom trenutku stradaju. Što nas i navodi na zaključak da #MeToo nije ono što tvrdi da jeste nego da ima neku drugu svrhu. Ružnu, čim je prikrivena.

Odri Štraus, v. d. advokata za južni okrug Njujorka ukazuje na fotografiju kontroverznog američkog milijardera i pedofila Džefrija Epstina i njegove saradnice Gislejn Maksvel tokom konferencije za medije, Njujork, 02. jul 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)
Odri Štraus, v. d. advokata za južni okrug Njujorka ukazuje na fotografiju kontroverznog američkog milijardera i pedofila Džefrija Epstina i njegove saradnice Gislejn Maksvel tokom konferencije za medije, Njujork, 02. jul 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)

Pa otuda i ovaj apel našoj javnosti da ne podražava ono što se tamo radi, nego da iz toga izvuče pouke, to jest pod uslovom da želimo normalno društvo umesto da nam bude normalno da jarko našminkani transvestiti u uskim haljinama uče decu kako da tverkuju i da im čitaju priče o Džulijanu sireni. Čitali ste o tome u Pečatu prošle nedelje.

A Branislavu Lečiću želimo da dobije tačno ono što zaslužuje. Na nadležnim je državnim organima da odrede šta je to.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Jadranka Ilić

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u