Prevaspitavanje Crne Gore na američki način

U reakciji američke ambasade na izlaganje ministra Leposavića o Srebrenici, vidi se da oni Crnu Goru ne doživljavaju kao suštinski nezavisnu. To će imati posledica i po Srbiju

O pojmovima ratnog zločina, etničkog čišćenja i genocida, Vladimir Leposavić zna neuporedivo više od onih koji ga kritikuju. Najpre je postao odličan pravnik, pa tek zahvaljujući tome ministar. Zato je na pitanje o Srebrenici odgovarao obazrivo i odmereno.

„Ja sam spreman da priznam da je u Srebrenici učinjen zločin genocida kada se to i nedvosmisleno utvrdi“, izjavio je Leposavić. Njegov stav je pre svega načelan i može biti korišćen i ubuduće u nekim sličnim situacijama. Recimo, ako SAD i EU, uz nezaobilaznu Veliku Britaniju, „izvuku iz fioke“ odluke o „turskom genocidu nad Jermenima“.

Poslednja rezolucija u Evropskom parlamentu usvojena je aprila 2015. godine. Dokument se poziva na Konvenciju UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, što jeste osnov za potencijalno širenje ove priče u raznim smerovima. Da li u takvoj situaciji prihvatiti kvarenje odnosa sa Turskom ili rizikovati povećavanje unutrašnjih napetosti?

Deluje verovatno i mogućnost da u dogledno vreme Kina bude prozvana za „genocid nad Ujgurima“? Ili, na primer, u poslednjem odgovoru Bajdenu Putin navodi kako je „osvajanje američkog kontinenta od strane Evropljana bilo povezano sa istrebljenjem lokalnog stanovništva, s genocidom, kako se danas kaže, sa direktnim genocidom indijanskih plemena!“

Da li u nekom razvoju situacije i ova tema može postati predmet rasprave u međunarodnim organizacijama? Šta ako se, zarad pokušaja suzbijanja američkog političkog uticaja, otvori pitanje genocida nad domorocima!? Kako će onda isti ovi američki saveznici koji su požurili da se izjasne o kvalifikaciji zločina u Srebrenici podići ruku na glasanju?

Lojalnost i slugeranjstvo

Tema ratnih zločina počinjenih tokom građanskog rata u Jugoslaviji jeste politički instrumentalizovana i (zlo)upotrebljavana za ostvarivanje konkretnih (geo)političkih koristi. Umesto istine zarad pravde, mnogo toga pretvoreno je u intepretacije zarad politike. Problem u takvom pristupu javlja se u poređenjima, kada do njih dođe. Kao na primer kada se govori o poštovanju teritorijalnog integriteta Srbije! Zašto je jednostrano proglašavanje nezavisnosti ekskluzivno pravo kosovskih Albanaca koje se istovremeno ne priznaje Abhazima?

Kada se iz političke logike izbace načela, onda jedini argument postaje sila. Zemlje koje poseduju relativno manju političku, ekonomsku i vojnu moć tada se moraju priklanjati viđenjima jačih, što ih, brže ili sporije, dovodi u stanje zavisnosti.

U prvoj reakciji američke ambasade na izlaganje Leposavića pokazuje se da oni Crnu Goru baš i ne doživljavaju kao suštinski nezavisnu. Mimo svih diplomatskih procedura i uobičajene prakse, od vlade se preko društvenih mreža zahteva izjašnjavanje o jednoj važnoj stvari. To je i najbolji pokazatelj gde je i kako završila država predvođena Milom Đukanovićem. Nezavisnost se dokazivala samo u odnosu na Srbiju, nekad i u odnosu na Rusiju, a što se zapadnog dela sveta tiče, njima je bio sluga. Bespogovorno je izvršavao sve što su tražili.

Američki državni sekretar Džon Keri tokom rukovanja sa premijerom Crne Gore Milom Đukanovićem nakon potpisivanja Pristupnog protokola za nastavak prijema Crne Gore u NATO, Brisel, 19. maj 2016. (Foto: Wikimedia/Flickr/U.S. Department of State)
Američki državni sekretar Džon Keri tokom rukovanja sa premijerom Crne Gore Milom Đukanovićem nakon potpisivanja Pristupnog protokola za nastavak prijema Crne Gore u NATO, Brisel, 19. maj 2016. (Foto: Wikimedia/Flickr/U.S. Department of State)

Nesreća i za ovu i za svaku narednu vlast je u tome što se odnos prema Đukanoviću duboko ukorenio u odnos prema Crnoj Gori. Zahtevi se isporučuju tvitovima, a da to niko u „političkoj čaršiji“ ne smatra spornim, kamoli da se govori o makar protokolarnom institucionalnom odgovoru.

Raspravljati o Srebrenici na ovakav način i u ovim okolnostima zbog toga nema za cilj težnju ka istini i pomirenju ili insistiranje na međunarodnom pravu i ljudskim slobodama, već je to „lakmus papir“ za utvrđivanje lojalnosti. Uostalom, paralelno sa tom raspravom, crnogorska vlast uvela je sankcije Rusiji zbog „slučaja Navaljni“. Lojalnost se ne iskazuje samo prihvatanjem zapadnjačkih intepretacija istorijskih događaja, već i konkretnim delanjem. Pa ako zatreba kretati u bitke protiv Erdogana ili Kineza, nema dilema koje će to sprečiti. Obazrivost i odmerenost Leposavića tu samo smetaju.

Posledice po Srbiju

Međutim, najveća posledica svega nije vezana za Crnu Goru, nego za Srbiju! Opominjući ministra, preko njega valjda i društvo u celini, portparolka EU naglasila je kako se očekuje da „svaka zemlja koja teži pridruživanju EU poštuje i promoviše EU vrednosti demokratije, ljudskih prava, tolerancije i pravde“. U ovom kontekstu se, dakle, sagledavaju događaji iz Srebrenice kao ilustracija rata u Jugoslaviji i kreiranje istorijske slike o zločincima i žrtvama. Samim tim i kažnjavanju zločinaca koji su (za sada?) poslednju ratu platili na Kosovu!

Pre nego što komesari i ostali evrosekretari počnu debatu o opadanju rejtinga EU u Srbiji, pa za to okrive „ruski maligni uticaj“ i „kineske investitore“, trebalo bi da se prisete i ovog momenta. Zbog ovakvog odnosa i selektivnog pristupa u promovisanju vrednosti demokratije, ljudskih prava, tolerancije i pravde, rejting EU toliko je srozan da odavno više nije osnovno pitanje hoće li EU primiti Srbiju, već da li Srbi uopšte žele u EU!?

Svojevrsna „nelojalnost“ srpskog korpusa (ovaj fenomen nije vezan samo za teritoriju Srbije) konkretnim odlukama EU (podrazumeva se – i SAD i NATO) nije podstaknuta ruskim političkim uticajem (toga na početku veka u Srbiji gotovo da nije ni bilo) niti kineskim parama (ni toga početkom veka nije bilo), već neprestanim zahtevima da se prihvate zapadnjačke intepretacije događaja kao nesporne i jedine istine.

Posmatrajući iz ovog ugla, zato, izgleda da je priča o evrointegracijama Srbije završena. Ona ne može biti privedena kraju dok se „ne otpakuju“ i ne rasprave teme iz naše prošlosti, među kojima jeste i pitanje klasifikacije pojedinih zločina (niko ne negira zločin u Srebrenici, važno je još jedared podvući!). U pogledu iz Brisela ovo se, naravno, čini zanemarljivim. Niti će se EU posebno baviti Srbijom, niti će preispitivati kreirane istorijske predstave zbog Srba. Oni i dalje veruju kako je rezultat njihove dugoročne politike na Balkanu neumitan i neupitan.

Zastave Srbije i Evropske unije tokom jednog skupa (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)

Pa dobro, neka nastave da veruju. Još više su verovali u to pre deset, pa još više pre dvadeset godina. Tako su i izgubili poziciju neprikosnovenog činioca regionalnih odnosa. I teško će je u budućnosti vratiti. Medijska buka koju proizvode plaćeni NVO delatnici i angažovani partijski vojnici tercirajući tvitovima iz ambasada oko toga im ne može pomoći.

 

Naslovna fotografija: Dimitar Dilkoff/AFP via Getty Images

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u