Руски председник Владимир Путин током обраћања на онлајн Светском економском форуму, Москва, 27. јануар 2021. (Фото: kremlin.ru)

Putin: Preti nam krah međunarodnog poretka uz borbu svih protiv svih (1)

Prvi deo integralnog teksta govora ruskog predsednika Vladimira Putina na onlajn sesiji Svetskog ekonomskog foruma u Davosu 2021.

Vladimir Putin je 27. januara 2021. istupio na sesiji onlajn-foruma “Davoska agenda 2021”, čiji je organizator Svetski ekonomski forum. Onlajn-forum je održan od 25. do 29. januara sa učešćem šefova država i vlada, rukovodilaca najvećih međunarodnih kompanija, globalnih medija i omladinskih organizacija Azije, Evrope, Afrike, Bliskog istoka, Severne Amerike i Latinske Amerike.

Osim Putina, nastupili su, između ostalih: predsednik NR Kine Si Đinping, premijer Indije Narendra Modi, predsednik Južne Afrike Siril Ramafoza, premijer Japana Suga Jošihide, premijer Nemačke Angela Merkel, predsednik Francuske Emanuel Makron, predsednik Argentine Alberto Fernandez, premijer Izraela Benjamin Netanjahu, premijer Grčke Kirijakos Micotakis, generalni sekretar UN Antonio Gutereš.

Glavna tema diskusije je bila “nova globalna situacija”, vezana sa pandemijom koronavirusa.

* * *

Putinu je reč dao Klaus Švab, rekavši (kako je prevedeno):

„Gospodine predsedniče! Dobro došli na “davosku nedelju”. Rusija je važna velika sila sa dugogodišnjom tradicijom učešća na Svetskom ekonomskom forumu.

U ovom istorijskom trenutku pred svetom se otvaraju nove mogućnosti prelaska iz epohe konfrontacije u epohu saradnje. Mogućnost da čujemo Vaš glas, glas predsednika Ruske Federacije, veoma je važna, posebno u vreme kada postoji mnogo različitih tumačenja, različitih pristupa, pa je neophodan konstruktivan i pošten dijalog za rešavanje zajedničkih problema, za izlazak iz epohe polarizacije i izolacije.

Vi ste juče telefonom razgovarali sa predsednikom Bajdenom i dogovorili se da produžite važenje Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju, i to je vrlo pozitivan istorijski znak. COVID-19 je pokazao da smo svi ranjivi i uzajamno zavisni. Kao i druge zemlje, ni Rusiju, naravno, nije zaobišao uticaj te pandemije. I naravno, otvaraju se nove mogućnosti za međunarodnu saradnju, što nas sve zanima.

Gospodine predsedniče, mi ćemo sa interesovanjem saslušati Vašu tačku gledišta, tačku gledišta Rusije, pogled na sadašnju situaciju, situaciju u XXI veku. Šta treba učiniti, po Vašem mišljenju, da bi ljudi svuda živeli u uslovima mira i prosperiteta?

Gospodine predsedniče, svet očekuje Vaš govor.

***

Vladimir Putin: Poštovani gospodine Švab, dragi Klause! Drage kolege!

Mnogo puta sam bio u Davosu na aktivnostima koje organizuje gospodin Švab, još 90-ih godina. Klaus je upravo spomenuo da smo se upoznali 1992. godine. Dok sam radio u Petrogradu, zaista, više puta sam posećivao taj reprezentativni forum. Želim da Vam se zahvalim što danas imam mogućnost da svoju tačku gledišta predstavim ekspertskoj zajednici, koja se okuplja na tom svetski priznatom mestu, zahvaljujući naporima gospodina Švaba.

Pre svega želim, dame i gospodo, da vas sve pozdravim na Svetskom ekonomskom forumu.

Zadovoljstvo je, što ove godine, uprkos pandemiji, uprkos svim ograničenjima, forum ipak nastavlja sa radom. Makar i u onlajn formatu, on ipak radi i daje mogućnost učesnicima da kroz otvorenu i slobodnu diskusiju razmene procene i prognoze, što delimično kompenzuje deficit direktnih susreta šefova država, predstavnika svetskog biznisa i javnog života, koji je narastao poslednjih meseci. Sve je to važno sada kada je pred nama toliko složenih pitanja koja zahtevaju odgovor.

Sadašnji forum je prvi u započetoj trećoj deceniji XXI veka, i većina tema na njemu su, naravno, posvećene dubokim promenama, koje se dešavaju na planeti. Zaista, teško je ne primetiti korenite transformacije u globalnoj privredi, politici, socijalnom životu, tehnologiji. Pandemija koronavirusa, koju je Klaus upravo pomenuo, i koja je postala ozbiljan izazov celom čovečanstvu, samo je ubrzala strukturne promene, čije pretpostavke su bile znatno ranije stvorene.

Pandemija je zaoštrila probleme i disbalanse, koji su se ranije nagomilali u svetu. Postoji osnov da smatramo da postoji rizik daljeg rasta protivrečnosti. I takve tendencije se mogu manifestovati praktično u svim sferama. Naravno, u istoriji ne postoje direktne paralele. Ali neki eksperti – a ja se s poštovanjem odnosim prema njihovom mišljenju – porede sadašnju situaciju sa 30-im godinama prošlog veka. Sa takvom pozicijom se možemo slagati, a možemo se i ne slagati. Ali, po mnogim parametrima, po razmerama i kompleksnom, sistemskom karakteru izazova, potencijalnih pretnji, određene analogije se ipak nameću.

Vidimo krizu ranijih modela i instrumenata ekonomskog razvoja. Povećanje socijalnog raslojavanja: kako na globalnom nivou, tako i u pojedinim zemljama. O tome smo i ranije govorili. A to, sa svoje strane, danas izaziva oštru polarizaciju društvenih pogleda, provocira rast populizma, desnog i levog radikalizma, kao i drugih krajnosti, zaoštravanje i veću žestinu unutrašnje-političkih procesa, čak i u vodećim zemljama. Sve to neizbežno utiče i na karakter međunarodnih odnosa, ne dodaje im ni stabilnosti ni predvidivosti. Dolazi do slabljenja međunarodnih institucija, umnožavaju se regionalni konflikti, degradira i sistem globalne bezbednosti.

Klaus je spomenuo i moj jučerašnji razgovor sa predsednikom Sjedinjenih Država i o produženju Sporazuma o ograničenju strateškog ofanzivnog naoružanja. Nesumnjivo, to je korak u ispravnom smeru. Ali ipak, protvrečnosti se uvećavaju, što bi se reklo, po spirali. Kao što je poznato, nesposobnost i nespremnost da se slični problemi rešavaju, izrodile su se u katastrofu Drugog svetskog rata. Naravno, danas je takav globalni “vrući” konflikt, nadam se, u principu nemoguć. Veoma se tome nadam. Jer on bi značio kraj civilizacije. Ali, ponoviću, situacija može da se razvija nepredvidivo i nekontrolisano. Ako se, naravno, ništa ne preduzima da se to ne dogodi.

Postoji mogućnost da se sudarimo sa istinskim krahom u svetskom razvoju, ispunjenim borbom svih protiv svih, sa pokušajima da se razreše sazrele protivrečnosti traganjem za “unutrašnjim” i “spoljnim” neprijateljima, rušenjem ne samo takvih tradicionalnih vrednosti (do kojih je nama u Rusiji veoma stalo), kao što je porodica, nego i temeljnih sloboda, uključujući pravo izbora i neprikosnovenost privatnog života.

Primetiću ovde da socijalna i vrednosna kriza već donosi negativne demografske posledice, zbog kojih čovečanstvo rizikuje da izgubi čitave civilizacijske i kulturne kontinente. Naša zajednička odgovornost danas se sastoji u tome da izbegnemo takvu perspektivu, koja liči na mračnu antiutopiju, i da obezbedimo razvoj po drugačijoj, pozitivnoj, harmoničnoj i stvaralačkoj trajektoriji.

U vezi sa tim ću se podrobnije zadržati na ključnim izazovima, koji, po mom mišljenju, danas stoje pred svetskom zajednicom.

Prvi od njih je – socijalno-ekonomski.

Da, ako sudimo po statističkim brojkama, onda, čak bez obzira na duboke krize iz 2008. i 2020. godine, period poslednjih četrdeset godina može se nazvati uspešnim, ili čak izuzetno uspešnim za svetsku ekonomiju. Počev od 1980. godine, globalni BDP po paritetu kupovne sposobnosti, realno izražen po glavi stanovnika se udvostručio. To je, bez sumnje, pozitivan pokazatelj.

Globalizacija i unutrašnji rast doveli su do velikog uspona u zemljama u razvoju dozvolili su da više od milijardu ljudi izađe iz siromaštva. Tako, ako uzmemo nivo prihoda od 5,5 dolara po stanovniku dnevno (po paritetu kupovne moći), onda, po procenama Svetske banke, u Kini, na primer, broj ljudi sa prihodima nižim od tog smanjio se sa 1,1 milijarde 1990. godine na manje od 300 miliona poslednjih godina. To je, svakako, uspeh Kine. A u Rusiji – od 64 miliona ljudi 1999. godine, do reda pet miliona danas. I mi smatramo da je to takođe napredak naše zemlje, i to na, da tako kažem, najvažnijem pravcu.

Ali ipak, najvažnije je pitanje čiji odgovor će umnogome omogućiti razumevanje sadašnjih problema – kakav je bio karakter tog globalnog rasta, ko je iz njega zadobio najveću korist. Nesumnjivo, kao što sam već rekao, korist su umnogome imale zemlje u razvoju koje su iskoristile rastuću potražnju svojih tradicionalnih, pa čak i novih proizvoda. Ipak, takvo ugrađivanje u svetsku privredu nije povećalo samo broj radnih mesta i obim izvoza, nego i socijalne rashode, uključujući velike razlike u prihodima građana.

A kako stoje stvari u razvijenim privredama, gde je nivo srednjeg blagostanja mnogo viši?

Koliko god to paradoksalno zvučalo, problemi raslojavanja ovde, u razvijenim zemljama, pokazali su se još dubljim. I tako, po procenama Svetske banke, ako je sa nivoom prihoda manjim od 5,5 dolara na dan u SAD, na primer, 2000. godine bilo 3,6 miliona ljudi, 2016. ih je bilo već 5,6 miliona. U istom tom periodu, globalizacija je dovela do znatnog povećanja profita velikih multinacionalnih, pre svega američkih i evropskih, kompanija. Uzgred budi rečeno, što se tiče građana, u razvijenim privredama Evrope su iste tendencije, kao u SAD.

I opet, kada govorimo o profitu kompanija, kome odlazi taj prihod? Odgovor je poznat i očigledan – jednom procentu stanovništva. A šta se desilo u životu ostalih ljudi? U poslednjih 30 godina u nizu razvijenih zemalja prihodi više od polovine građana su realno izraženo, stagnirali, nisu rasli. A cene usluga obrazovanja i zdravstva su porasle. Znate li koliko? Trostruko. To jest milioni ljudi čak u bogatim zemljama su prestali da vide perspektivu povećanja svojih prihoda. Pritom, oni su suočeni sa problemima – kako sačuvati zdravlje sebi i svojim roditeljima, kako obezbediti kvalitetno obrazovanje deci.

Raste i ogromna masa ljudi, koji faktički postaju nepotrebni.

Po procenama Međunarodne organizacije rada, 2019. godine 21 procenat ili 267 miliona mladih ljudi u svetu nisu pohađali škole i nisu radili. A čak među onima koji su radili (evo zanimljivog pokazatelja i zanimljivih cifara) – 30 procenata živi sa prihodom nižim od 3,2 dolara na dan po paritetu kupovne moći. Takve deformacije u globalnom socijalno-ekonomskom razvoju direktna su posledica politike iz 80-ih godina prošlog veka, koja je sprovođena često vulgarno i dogmatski. U osnovi te politike je bio tzv. Vašingtonski konsenzus. Sa njegovim nepisanim pravilima, koja prioritet daju ekonomskom rastu baziranom na zaduživanju kod privatnih kreditora u uslovima deregulacije i niskih poreza bogatima i korporacijama.

Kao što sam već rekao, pandemija koronavirusa je samo zaoštrila te probleme. Prošle godine je pad globalne ekonomije bio najveći od Drugog svetskog rata. Gubici na tržištu rada do jula su bili ekvivalentni gotovo 500 miliona radnih mesta. Da, do kraja godine polovina ih je obnovljena. Ali je to ipak gotovo 250 miliona izgubljenih radnih mesta. To je velika i veoma uznemirujuća cifra. Samo u prvih devet meseci prošle godine gubici radnog dohotka u svetu dostigli su 3,5 triliona dolara. I taj pokazatelj će još da raste. A to znači da će da raste i socijalna napetost u društvu.

Pritom, postkrizni oporavak ne ide lako. Ako je pre 20-30 godina problem bilo moguće rešiti pomoću stimulativne makroekonomske politike (što se i pokušava, uzgred rečeno, sve do danas), takvi mehanizmi se danas pokazuju kao istrošeni i ne funkcionišu. Njihov resurs je praktično iscrpljen. I to nisu moje prazne reči.

Prema procenama MMF, ukupni dug državnog i privatnog sektora veoma se približio nivou od 200 procenata globalnog BDP. A u pojedinim privredama, on je nadmašio 300 procenata nacionalnog BDP. Pritom su u razvijenim zemljama kamatne stope gotovo svuda praktično na nultom nivou. A u ključnim zemljama u razvoju su – na istorijskom minimumu. Sve to čini stimulisanje ekonomije tradicionalnim instrumentima na račun povećanja privatnog kreditiranja suštinski nemogućim.

Takozvano “kvantitativno popuštanje”, koje samo povećava, naduvava “mehur” nominalne vrednosti finansijskih aktiva, vodi ka daljem raslojavanju u društvu. A rastući jaz između “realne” i “virtuelne” ekonomije (uzgred, meni o tome vrlo često govore predstavnici realnog sektora ekonomije iz mnogih zemalja sveta, i mislim da će se učesnici današnjeg skupa iz sveta biznisa složiti sa mnom) predstavlja realnu pretnju i bremenit je ozbiljnim, nepredvidivim potresima.

Određene nade u to da će se uspeti u “resetovanju” ranijeg modela rasta vezane su sa burnim tehnološkim razvojem. Zaista, u poslednjih 20 godina stvoren je temelj za tzv. četvrtu industrijsku revoluciju, koja je zasnovana na najširoj primeni veštačke inteligencije, automatizovanih i robotizovanih rešenja. Pandemija koronavirusa znatno je ubrzala takve projekte i njihovu primenu. Ipak, taj proces stvara i nove strukturne promene – pre svega imam u vidu tržište rada. A to znači da bez efektivnog delovanja države, mnoštvo ljudi rizikuje da ostane bez posla. Pritom, to je često tzv. srednja klasa. A to je osnova bilo kog savremenog društva.

Sa tim je povezan i moj osvrt na drugi fundamentalni izazov predstojeće decenije – društveno-politički.

Rast ekonomskih problema i nejednakosti cepa društvo, stvara socijalnu, rasnu, nacionalnu netrpeljivost, a takva napetost izbija na površinu čak i u zemljama sa, reklo bi se, otpornim građanskim i demokratskim institucijama, pozvanim da izglade i gase slične pojave i ekscese. Sistemski socijalno-ekonomski problemi stvaraju takvo društveno nezadovoljstvo da to zaslužuje posebnu pažnju i zahteva da se takvi problemi suštinski reše. Opasna iluzija da se oni mogu, da tako kažem, ignorisati, zaobići, gurnuti ispod tepiha, preti ozbiljnim posledicama.

U takvom slučaju, društvo će svejedno biti podeljeno i politički, i socijalno. Jer, za ljude razlozi nezadovoljstva nisu u nekim apstraktnim stvarima, nego u realnim problemima, koji se tiču svakoga, bez obzira na njegova politička i druga uverenja, stvarna ili zamišljena. A realni problemi stvaraju nezadovoljstvo. Istaći ću još jedan principijelni momanat. Sve važniju ulogu u životu društva počeli su da igraju savremeni tehnološki i pre svega digitalni giganti. Danas se o tome mnogo govori, posebno u vezi sa događajima u SAD tokom predizborne kampanje. I to više nisu tek neki ekonomski džinovi – po nekim pitanjima oni su već postali faktička konkurencija državama. Njihov auditorijum se meri milijardama korisnika, koji provode u okvirima tih ekosistema značajan deo svojih života.

Sa tačke gledišta samih kompanija, njihov monopolski položaj je optimalan za organizaciju tehnoloških i biznis procesa. Možda je to tako, ali u društvu se postavlja pitanje: koliko takav monopolizam odgovara upravo društvenim interesima?

Gde je granica između uspešnog globalnog biznisa, usluga i servisa za kojima je velika potražnja, konsolidacijom velike količine podataka, i pokušaja da se grubo, po svom nahođenju, upravlja društvom, supstituišu legitimne demokratske institucije, odnosno da se u suštini uzurpira ili ograničava prirodno čovekovo pravo da sam odlučuje kako da živi, šta da izabere, kakav stav da slobodno iskaže?

Sve to smo upravo videli u SAD, i svi razumeju o čemu govorim. Uveren sam da većina ljudi deli ovo mišljenje, uključujući i one koji danas zajedno sa nama ovde učestvuju.

 

(NASTAVIĆE SE…)

 

Preveo Vladimir Kršljanin

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor Fakti, 07. april 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u