Irski i britanski novinar Robert Fisk (1946-2020) bio je jedan od najvećih novinarskih reportera u poslednjih pet decenija. Izveštavao je o građanskim i drugim teškim ratovima na Bliskom istoku i šire – u Iraku, Siriji, Avganistanu, Bosni, Kosovu, Izraelu i okupiranim teritorijama, Severnoj Irskoj, Alžiru i Libanu, gde je od Bejruta napravio svoju bazu. Fisk je umro 2. novembra prošle godine u Dablinu u 74. godini. I iza sebe je ostavio ogromno novinarsko delo i veliku prazninu među poznavaocima Bliskog istoka i „Velikog Bliskog istoka“ koji uključuje i Balkan.
U većini ratova Fisk je zauzimao nekonvencionalno stanovište koje je, iako je bio dopisnik Independenta, bilo protiv „glavnog toka“ svetskih medija i koje je u nekrolozima posvećenim njemu nazivano „kontroverznim“. „Mislim da je dužnost stranog dopisnika da bude neutralan i nepristrasan i na strani onih koji trpe, ma ko oni bili“, govorio je Fisk, polazeći pri tome od odnosa snaga, ali i lične odbojnosti prema klišeima novinara koji su izdaleka pisali o događajima. On je smatrao da je zabluda da novinari mogu da budu objektivni i navodio je da je praćenje centara moći prvenstveni zadatak novinarstva.
„Ne možete se približiti istini, a da niste tamo gde su događaji“, rekao je u dokumentarnom filmu o njegovom radu Ovo nije film (This Is Not A Movie) iz 2019. godine. Tokom skoro pet decenija – poslednje tri radeći za The Independent – Fisk je nesumnjivo bio „tamo“.
Rado je na svojim predavanjima citirao reči iz intervjua s pokojnim muftijom beogradskim Hamdijom Jusufspahićem, o ograničenoj vrednosti upotrebe sile: „Morate verovati i u nešto drugo. Niko nije na vrhu veoma dugo. Što ste veći, brže padate – naročito kada su počinjena nemoralna dela. Kada je Neron došao na vlast u Rimu, Rim je pao. Nacija ne ostaje na vrhu mnogo dugo.“
Bombardovanje RTS-a
Roberta Fiska sreo sam tri puta u Kairu. On je bio treći od ukupno pet novinara koji su intervjuisali Osamu bin Ladena, a s kojima sam razgovarao. Druga dvojica su novinar pakistanske televizije GEO Hamid Mir, i novinar CNN-a Piter Arnet.
Fisk je intervjuisao Osamu bin Ladena tri puta, isto kao i Hamid Mir. Fiskovi intervjui objavljeni su u Independentu 6. decembra 1993, 10. jula 1996. i 22. marta 1997. Prvi intervju s Bin Ladenom bio je i prvi intervju ikada dat jednom zapadnom novinaru, a udesio mu ga je brutalno ubijeni saudijski novinar Gamal Kašogi, koga sam sreo s Fiskom u Kairu. U drugom intervjuu učestvovao je Abu Musab Al Suri, ideolog koji je džihad učinio globalnim.
Većinu vremena na Balkanu proveo je sa svojom bivšom suprugom Larom Marlou, koja je sada dopisnica Ajriš tajmsa iz Pariza. Ona je o Fisku rekla: „Kada je Robert 1999. godine iz Beograda pokrivao NATO bombardovanje Srbije, optužen je za podršku Slobodanu Miloševiću. Kada se četiri godine kasnije usprotivio angloameričkoj invaziji na Irak, njegovi neprijatelji rekli su da je on ‘ludak Sadama Huseina’. Njegovo izveštavanje o sirijskom građanskom ratu od 2011. godine naljutilo je one koji su tvrdili da je on apologeta Bašara al Asada. Mnogi u Evropi i SAD su na početku rata idealizovali sirijske pobunjenike, Robert je imao nijansiraniju viziju. Pokazalo se da je u pravu kada su se mnogi pobunjenici pridružili džihadističkim pokretima.“
Dan posle bombardovanja RTS-a, 23. aprila, Robert Fisk objavio je tekst „War In The Balkans: ‘Once you kill people because you don’t like what they say, you change the rules of war’“ („Rat na Balkanu: Jednom kada ubijete ljude zato što vam se ne sviđa šta oni govore, promenili ste pravila ratovanja“), u kojem je prvi među novinarima najoštrije osudio bombardovanje RTS-a.
„Svi smo se pitali koliko će vremena proći dok NATO ne odluči da se Radio-televizija Srbije pridruži listi ‘vojnih’ ciljeva“, naveo je Fisk. Sve to, međutim, nije opravdalo odluku da se ubiju oni koji su dežurali noću u studijima. „Tada su objašnjenja potekla sa proslave NATO rođendana u Vašingtonu (24. aprila 1999, 50 godina od osnivanja NATO, prim.) – da je srpska ‘propagandna mašina’ produžavala rat. Čudim se. Čini mi se da se sećam da je hrvatska televizija obilno širila mržnju kada je etnički čistila 170.000 Srba iz Hrvatske 1995. godine. Ali nismo bombardovali Zagreb. A kada su momci predsednika Franje Tuđmana masakrirali Srbe i Muslimane u Bosni, nismo bombardovali njegovu rezidenciju. Da li je stvarni greh srpske televizije bilo emitovanje filma o NATO-ovom masakru izbeglica kosovskih Albanaca prošle nedelje, ubistva za koja je NATO bio primoran da prizna da su bila greška“, zapitao je Fisk.
On je okrivio CNN za saučesništvo u bombardovanju RTS-a, jer su dva dana ranije dopisnici i osoblje CNN-a dobili instrukciju da napuste zgradu RTS-a, što su oni i učinili, pozivajući kolege na oproštaj uz kafu i sok od pomorandže, na kojem je bio i Fisk.
Pokušaj ubistva Vučića
Analizirajući početkom jula 1999. ponašanje medija, Fisk pokazuje kako su, uz retke izuzetke, izveštači napustili svako stajalište objektivnosti i nekritički usvojili službeno obrazloženje rata. „Uglavnom su se zarazili antisrpskom histerijom zvaničnika SAD-a, Britanije i NATO-a, i pokušali su da opravdaju bombardovanje izveštavanjem uzimajući NATO propagandu kao činjenicu i prihvatanjem kao nesumnjivih izjava portparola NATO-a Džejmija Šeja, predsednika Klintona i premijera Blera“, napisao je Fisk.
Tu je naveo primer novinara CNN-a u Beogradu koji je „zapanjio jednog od svojih engleskih kolega nakon što je NATO bombardovao uski drumski most u jugoslovenskom gradiću Varvarinu, ubivši na desetine civila, od kojih su mnogi pali u reku Moravu. ‘To će ih naučiti da ne stoje na mostovima’, urlao je“.
Fisk primećuje: „Ovo naravno nije bio jezik kojim se on služio u programu, gde je izveštaj CNN-a o ubistvima na mostu praćen primedbom da je bilo ‘civilnih žrtava’ – a sve to kada je tim CNN-a bio tamo i snimao obezglavljeni leš lokalnog sveštenika“.
Po njegovoj oceni „saradnja glavnih medija sa NATO bombardovanjem prevazišla je nepoštenu i neetičku novinarsku praksu“. Na kraju članka on je sugerisao da su CNN i emisija „Larri King Live“ ove mreže, možda bili saučesnici u pokušaju atentata na tadašnjeg srpskog ministra informisanja Aleksandra Vučića.
Fisk je napisao: „Dva dana pre nego što je NATO bombardovao sedište srpske televizije u Beogradu, CNN je iz sedišta u Atlanti dobio dojavu da će zgrada biti uništena. Rečeno im je da odmah uklone svoje objekte iz prostorija, što su i učinili. Dan kasnije, srpski ministar informisanja Aleksandar Vučić primio je iz SAD-a faksom poziv iz emisije „Larri King Live“ da se pojavi na CNN-u. Želeli su ga u etru u 2:30 ujutru 23. aprila i tražili su od njega da pola sata ranije dođe na srpsku televiziju radi šminkanja. Vučić je zakasnio – što je za njega bilo dobro pošto su NATO projektili digli zgradu u vazduh šest minuta posle dva. Prvi je eksplodirao u šminkernici u kojoj je mladi srpski asistent izgoreo na smrt. CNN sve ovo naziva slučajnošću, rekavši da emisija Larija Kinga, koju je organizovalo odeljenje za zabavu, nije znala za uputstva odeljenja za vesti svojim ljudima da napuste zgradu RTS-a.“
Propagandni rat
Samo dva dana nakon ovog teksta Fisk se našao na udaru grupe britanskih medija. Henri Porter iz Observera, jednog od listova koji su najvatrenije podržavali rat, odgovorio je na Fiskov članak, optužujući ga za sve i svašta. Porter tvrdi da je Fisku „nesumnjivo pomagala srpska vlast“ i da je pisao izveštaje o ratu „prelomljene kroz sočivo srpskog interesa“.
Porter je priznao da je „među urednicima i izveštačima postojala gotovo univerzalna zabrinutost zbog nivoa istinitosti NATO brifinga“, i da postoji dobar razlog za zaključak da je „Alijansa bila spremna na gotovo rasistički krstaški rat protiv Srba“. To ga, međutim, ne sprečava da se upusti u malo sopstvenog antisrpskog rasizma, napominjući da su Fiska neke od njegovih kolega prozvali ‘Fisković’ zbog njegovog izveštavanja.
Porter je bio ogorčen zbog činjenice da Fisk „izgleda da veruje“ da je „NATO motivisan urođenim imperijalističkim tendencijama“, ali još neizdržljivija bila je Fiskova odluka da skrene pažnju javnosti na spor u medijima.
Mediji koji su pratili ovu raspravu zaključili su tada da „napad na Fiska ukazuje na to da je njegovo izlaganje žalosnim performansama novinarske profesije pogodilo pravo u živac, a posebno su njegova otkrića u vezi sa ulogom CNN-a u bombardovanju srpskog TV centra izazvala značajnu zabrinutost na visokim mestima“.
U tekstu „Propagandni rat“ objavljenom 23. novembra 1999. u Independentu, Fisk navodi: „Ja znam koja bi igra trebalo da se igra: Srbi su počinili sva zla i tako da se opravda bombardovanje ili ‘rat vrednosti’, kako ga je opisao Toni Bler“.
Za novinare na dnevnim brifinzima u NATO štabu, Fisk je govorio da oni igraju ulogu „ovaca“ koji nisu pitali Džejmija Šeja o tvrdnjama da je uništena Treća armija, ili da dobiju bilo koji komentar o imenovanju „glavnog čistača Srba iz Krajine Agima Čekua“ za albanskog komandanta. „NATO tvrdnje o vojnoj pobedi bile su gole laži jer je uništeno samo 13 tenkova. Svi mediji trebalo je samo da budu glasnogovornici NATO generala“, upozoravao je Fisk.
„Mnogo ozbiljnije“, rekao je, „bilo je to što je malo ko dovodio u pitanje moralnost NATO bombardovanja srpske televizije u Beogradu“, ponovo navodeći ponašanje CNN-a i poziv tadašnjem srpskom ministru informisanja Aleksandru Vučiću da gostuje u emisiji „Larri King Live“ u ranim jutarnjim satima. CNN kaže da je sve ovo bila slučajnost“, napisao je Fisk.
Bestijalizacija Srba
Fisk je tu pokrenuo i sada kontroverznu temu posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. „Kada sam otišao u Brisel da pitam NATO generale na dnevnom pres brifingu o korišćenju osiromašenog uranijuma (za koji se pokazalo da je u Iraku doveo do masovnog oboljevanja od raka), general je to potvrdio i njegov odgovor je emitovan u direkntom prenosu. Ali, kada je CNN izveštavao sa ove pres konferencije za kasnije emitovanje, moje pitanje i generalov odgovor misteriozno su nestali sa trake“, napisao je Fisk.
„Postojala je i ‘šema’ koju smo čuli tokom rata: ako je NATO ubio nevine, učinio je to slučajno; ako je Srbija ubila nevine, to je namerno učinila. Postoje dva problema sa ovim infantilnim argumentom“, zabeležio je Fisk: „Prvi je taj što su NATO napadi na Jugoslaviju postali toliko neselektivni da je pred kraj bilo gotovo nemoguće verovati da vazduhoplovne snage, koje su neprestano pogađale bolnice, mostove, železnički voz, dva autobusa, seoski most pijačnog dana i brojna stambena naselja, kao i prazne kasarne i rafinerije nafte, nisu namerno gađale civile u svom očajanju da okončaju rat. Ako su srpski civili slučajno ubijeni, čini li to njihovu smrt manje bolnom ili prihvatljivijom? Ako rat nije trebalo da se vodi, smrt koja je položena na vrata NATO-a zaista je teška. A oni novinari koji su izveštavali iz unutrašnjosti Jugoslavije daleko od toga da su bili alat bilo čije ‘mašine laži’ – pružali su bolan, ali neophodan prikaz onoga što mi – mi, NATO, naša zapadna civilizacija – radimo Srbima“.
Fisk je jednostranosti i zatvaranje očiju prema zlodelima samo jedne strane u sukobu osudio još u vreme napada hrvatske vojske na srpsko stanovništvo u Hrvatskoj. On je u Independentu naveo poverljivu procenu Evropske unije iz Krajine 1995. godine: „Dokazi o zverstvima: u proseku šest leševa dnevno… uglavnom su starci. Mnogima je pucano u potiljak ili im je prerezano grlo, drugima je unakaženo lice…. Beskrajni hrvatski pozivi za povratak Srba, garancije građanskih prava i imovinskih prava itd…. širili su se sa svih nivoa … Međutim, srpski domovi i zemlje … i dalje se pale i pljačkaju. Suprotno službenim izjavama koje za beg Srba krive nekontrolisane elemente, zločine su počinili hrvatska vojska, hrvatska policija i hrvatski civili. Nije bilo primećenih pokušaja da se to zaustavi, a indicije upućuju na politiku ‘spaljene zemlje’“.
Bio je ogorčen napadom koji je došao od novinara Ajriš tajmsa koji ga je optužio da stvara „paritet žrtve“. „To je detinjast, ali i opasan izraz – jer sam početkom juna tačno predvideo da su prvo kosovske Albance Srbi etnički očistili. A za nekoliko dana – najviše dve nedelje – NATO i njegovi albanski saveznici etnički će da očiste Srbe. Osim što je citat izvađen iz konteksta, moj stvarni greh je bio što sam bio u pravu.“
„Gotovo celokupno srpsko stanovništvo od tada je pobeglo sa Kosova, zajedno sa više od polovine romskog stanovništva. A srpski civili koje sam video zgužvane u svojim porodičnim automobilima ili kako čuče u suzama na poljoprivrednim kolima bili su podjednako nevini kao i Albanci, tako surovo izbačeni iz svoje zemlje dva meseca ranije. Ali to što su ove nove izbeglice bili Srbi bilo je dovoljno da ‘vrate’ za njihovu ‘žrtvu’. Razmišljao sam o Nemcima iz Sudeta i o istočnim teritorijama Nemačke na kraju Drugog svetskog rata. Nismo brinuli o njima. Dobro im ide, rekli smo. A sada smo zauzeti bestijalizacijom čitavog naroda – Srba…“, zaključio je Fisk.
Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
