Od januara ove godine jasno je da se imunizacija protiv kovida u Evropskoj uniji odvija sporo. Taj manjak Brisel sada pokušava da psihološki kompenzuje tako što će nabavljati vakcine za druge. Rastrgnuta između nemanja i nadmoći, Evropska komisija je gurnula Austriju da prva testira potencijale vakcinske diplomatije na Balkanu. Put iz nestašice u dobročinstvo vodi preko taštine.
Troje EU diplomata se tako prošle sedmice rastrčalo Balkanom noseći, nadzirući ili obećavajući vakcine tamošnjim državama. Jedan od njih je komesar za proširenje, mađarski predstavnik u Evropskoj komisiji Oliver Varheji. Drugo dvoje su predstavnici austrijske nacionalne vlade, ministar diplomatije Aleksandar Šalenberg i ministarska za evropska pitanja Karoline Edštadler.
Posete i dobročinstva su se odnosila na zemlje takozvanog Zapadnog Balkana. Na Hrvatsku ne, što je šteta, jer ne bi bilo zgoreg da su i tamo prošli i poklonili nekog IT tehničara da sredi elektronsku kovid-bazu. Količine donetih vakcina su skromne, ali ovde se i ne radi o brojevima, već o teatralizaciji pomoći i superiornoj interpretaciji učinjenog.
„Smešna“ politika na Balkanu
Od početka vakcinske krize u januaru, EU je zauzela teško nelogičan stav prema zemljama Zapadnog Balkana. On se svodi na sledeće: Mi smo došli da (pro)damo, da ne bi drugi. Drugi vam, istina, (pro)daju više i brže, ali ako ste pravi Evropljani, uzimaćete samo iz naše ruke. Vaša sudbina je ili da ratujete, ili da čekate. Ratove ste obavili, sad čekajte.
Možda nije loše napomenuti da ovo piše neko ko duboko veruje u sudbinsku povezanost evropskih nacija. I to ne na nivou prigodničarskih govora i istorijskih evokacija, već sasvim praktično na institucionalnom nivou. EU je, istina, još nepotpuna, neke članice hirovite, nesolidarne, čak i nelojalne kad američke interese pretpostavljaju evropskim, ali kao princip ona ostaje nezamenljiva. Evropske države moraju da budu bliže jedne drugima pre nego s ostalima, a kako će se to institucionalno zvati je sekundarno.
Zbog toga namera ovog teksta nije da se ismejavaju ni EU, ni Austrija kao njen vakcinski delegat na Balkanu. Ali jedno je biti EU vernik, a sasvim drugo prepoznati humor iz Top liste nadrealista! Ako su im namere ozbiljne, zašto EU i Austrija upražnjavaju smešnu politiku na Balkanu?
Kao što je već rečeno, u količinama poklonjenih vakcina, ma kako one bile skromne, nema ničeg smešnog, nikad. Svaka vakcina spasava jedan život. Kome to zvuči patetično, tehnički je verovatno u pravu, ali kad se pogleda koliko ljudi je do sada pobila korona, i kako se od nje umire, patos je ispravna reakcija. Samim ampulicama nema šta da se zameri. One su ozbiljne i dostojanstvene u svakom pakovanju, jedino EU diplomate koji ih dele ostavljaju utisak figura iz neokolonijalnih viceva.
Vakcine koje su Šalenberg i Varheji doneli prošle sedmice su prve iz COVAX programa za Srbiju/Kosovo, BiH, Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju. Sa Austrijom kao koordinatorom raspodele, EU bi do kraja avgusta donirala regionu Zapadnog Balkana nešto više od 650 hiljada doza. Teoretski. Praktično je do sada Bosna, koja je apsolutno u centru austrijskog interesa, ne samo u zadatoj temi, dobila oko 10 hiljada doza.
Tih 650 hiljada doza je za imunizaciju 325 hiljada osoba na području na kome živi oko dvadeset miliona ljudi. Jasno, nije Zapadni Balkan nikada mislio da će njegovi stanovnici biti sto odsto imunizovani na račun Evropske unije. Nije niko ozbiljno mislio da Unija ima apsolutnu moralnu, političku ili zakonsku obavezu da namiri potrebe dvadeset miliona njoj institucionalno „tuđih“ Evropljana. Ono što može je ono što se od nje očekuje i ljudski i logistički.
Zašto onda EU, ali pre svega Austrija kao koordinator COVAX-a za Balkan, prave lošu politiku od toga? Zašto ne mogu da se oslobode refleksa nadmoći kad dele kartone Fajzera? Ili, zašto ostavljaju utisak da su došli da skupljaju zahvalnost sad i odmah, u očekivanju koje multiplikovano nadilazi izazove jedne epidemije?
Počasni konzuli u ilegali
„Danas je veliki dan, koji pokazuje koliko nam region i Bosna i Hercegovina leže na srcu“, rekao je Varheji na ceremoniji na sarajevskom aerodromu. „Zašto tako kasno?“, pitao je jedan novinar. „Sad će biti brže“, odgovorio je, odnosno nije odgovorio Varheji. A s kojim manirom pokroviteljstva se Šalenberg prošetao kroz čitav događaj, to se čak i ne bi znalo da u njegovoj pratnji nisu bili i austrijski novinari.
Novinari su, paradigmatski Kristof Coter za dnevnik Di Prese, podigli zavesu ispred konkretne diplomatske akcije više nego što je za njene aktere bilo pametno. I nisu je podigli iz razloga novinarske profesije, više iz nebrige za nju. Nisu stavili fokus na, vrlo često, prozaičnost ljudi koji u svojim rukama drže sudbine miliona. Istina, i oni su odverglali pesmicu da vakcine spasavaju živote, ali samo kao odskočnu dasku do zaključka kako se na Balkanu „sudaraju dva životna modela“, jedan evropski demokratski, drugi autoritarni rusko-kineski, u Bosni verovatno još i turski.
U romantizovanom aktu izvrtanja i prećutkivanja, tekst „Zapadni Balkan kao primer za EU pomoć u vakcinaciji“ (Di Prese, 6. maja, autor Kristof Coter), pokazuje da EU radi na kub upravo ono što u prostoj računici zamera drugima, između ostalog i Srbiji – čini usluge iz koristoljublja.
U principu, koristoljublje kod davanja pomoći nije samo po sebi loše. Čak i ono što se zove „nesebična pomoć“ izrasta iz neke vrste koristoljublja, makar samo kao unutrašnji osećaj da si bolji od drugih kad to činiš bez naknade. Izvedena korist, razumna sebičnost koja uvažava i tuđe potrebe, skrivene namere nečije velikodušnosti, sve to nije problem. Problem je hipokrizija.
Spomenuti izveštaj opisuje sledeću situaciju: Bosna, danas zemlja sa tri i po miliona stanovnika, je tužan prostor. Ljudi u Sarajevu uglavnom ne nose maske i piju pivo u starom gradu „koji su podigle Osmanlije“, ali ta opuštenost vara. U nekim danima „umire više ljudi od kovida, nego za vreme opsade devedesetih godina“. Zatvaranja su teško oštetila ekonomiju, siromaštvo je u dramatičnom porastu, a državna kasa je prazna.
Citat iz teksta, Di Prese: Sad Bosna postaje model za ambiciozni projekat Evropske unije da vakciniše susedstvo. Oko 2,4 milijarde doza je Brisel naručio za 27 članica Unije, više nego duplo od potrebnog. Što bude više domaćih vakcinisanih, tim će se više pogled Evropljana usmeravati na prostore van granica Unije.“
Autor teksta je u gornjem pasusu zeru nadmen, ali u suštini legitiman. On tu samo kaže da je bliža košulja od kaputa. Ali gornji citat je sad čitavu regionalnu scenu osvetlio prejakim reflektorima – s jedne strane opisao EU kao konglomerat uspešnih, razumnih i organizovanih koji vakcinišu na pokretnoj traci, s druge strane propalu zemljicu Bosnu kao model evropskih ambicija u regionu.
Dalji citati iz teksta: Na primer, Bosna. Ovde je imunizovano samo dva odsto stanovništva. Ako se nastavi ovim tempom, biće potrebno deset godina da bi se vakcinisalo tri četvrtine stanovništva, izračunao je Bečki institut za uporedne ekonomske studije. Prema rečima austrijskog ministra spoljnih poslova Aleksandra Šalenberga, vakcinska diplomatija (Impfdiplomatie) će biti velika tema narednih šest meseci. Time on ne misli samo na Zapadni Balkan, već i na Ukrajinu, Moldaviju, Gruziju i Severnu Afriku.
Prvi zaključak koji se nameće nakon čitanja gornjeg citata: EU i Austrija kao koordinator imaju tako velikog uspeha u imunizaciji Bosne i čitavog Zapadnog Balkana da sad već razmišljaju kako da vakcinsku diplomatiju prošire na evroazijske i afričke prostore. Na Ukrajinu svakako, po mogućnosti do Krima.
Geopolitika novinarstva
Dalji citat iz teksta, Di Prese: Projekat ‘Zapadni Balkan’ je samo pilot akcija, gde Austrija nastupa kao koordinator u ime EU. Tri meseca su bila potrebna austrijskoj diplomatiji dok konačno nije imala sve papire neophodne da bi se Fajzerove vakcine poslale na put. Razlog za kašnjenje: Austrija i EU ne mogu jednostavno da poklone vakcine. To sprečavaju ugovori koji farma-firmama daju pravo suodlučivanja kada se vakcine naručene za jednu zemlju šalju drugoj. Tako se sprečava da neka zemlja pokrije svoje potrebe, a višak skupo preproda. Takođe i mogućnost da neko preplavi jedan region besplatnim vakcinama i time ruinira tržišne cene. Da su se ugovori tako razvukli, Šalenbergu je u stvari pomalo drago. Jer, kaže on, komunikativni izazov bi bio mnogo veći da su prve doze vakcine stigle u Sarajevo još u martu, u trenutku kad je austrijska vlada stajala pod pritiskom zbog neuspeha u imunizaciji domaćeg stanovništva.
Drugi zaključak koji se nameće nakon gornjeg citata: EU vakciniše malo, sporo i razvučeno, ali da je brže to bi dovelo do političke nestabilnosti. Tri meseca je efikasnoj austrijskoj diplomatiji trebalo da sakupi dokumentaciju za hitnu pomoć. Ili: javila košulja da bi kaput za Balkan, a austrijska zima još traje!
Završni citat iz teksta u Di Preseu: Ova pomoć bi trebalo da unapredi evropske geopolitičke interese i kontrira Rusiji i Kini koje su bile brže. Jer, Zapadni Balkan je prostor ‘na kome se sudaraju dva životna modela, jedan evropski i jedan drugačiji’, kako kaže Šalenberg. Vakcine pomažu da se susedstvu pruži osećaj kako ih EU nije ostavila, i da ne moraju da traže prijatelje na drugim mestima.
Treći zaključak koji se nameće na osnovu gornjeg citata: gori od diplomata koji samo rade svoj posao su novinari koji u vlastitoj inicijativi rade diplomatski posao.
Kad Šalenberg promoviše austrijske nacionalne interese i to, od svih balkanskih zemalja, upravo u Bosni, ili kad megalomanski sanja nove zahvalne teritorije na dubokom evropskom istoku i afričkom severu, njegova pozicija je razumljiva. On je prvo austrijski ministar, pa tek onda EU diplomata, iza toga nostalgični promoter specijalnog statusa Bosne u austrijskom srcu, a tek na samom kraju koordinator koji je krenuo da vakciniše Zapadni Balkan.
Ali način na koji je austrijski „embedded“ novinar iz Šalenbergove pratnje predstavio tu malu ceremoniju na sarajevskom aerodromu u prvi plan stavlja najgore strane javnih medija. Na primer, nelogičnost. Bosna je najpre sa takvom samorazumljivošću proglašena sirotinjom, da bi već u narednoj rečenici postala model, blueprint, buduće EU pomoći drugde. Bosna ne valja, sad nam samo treba više takvih.
Ili, isto jedna od loših osobina koja se nađe u medijima, diplomatska obrada očiglednih negativnih momenata. Tri meseca su skupljani papiri za hitnu pomoć Zapadnom Balkanu, ali gle – to je u stvari ispalo jako dobro! U protivnom, austrijska vlada bi morala da odgovara pred svojim građanima zbog nesposobnosti da vakciniše kod kuće.
Ko pomisli da se tu radi o cenzuri, greši. Gornje rečenice su više od kontrole medija, više i od autocenzure. Nije ministar cenzurisao novinara, nego je novinar moralizovao ministra. To je potpuno poistovećivanje novinara sa vlašću, sa nacionalnim interesima, time što se prikrivaju sramote, neuspesi, propusti, a sve to sa par loše sročenih eufemizama. Reč je o poslednjem stadijumu u negativnoj evoluciji medijske svesti, kad novinar postaje osoba koju intervjuiše. U citiranom izveštaju iz Sarajeva, autor je svečano stupio u simbiozu sa svojim ministrom.
Treća loša karakteristika novinarstva koja dolazi do izražaja u tekstu jeste dečija igra prećutkivanja i pogađanja. Ko su ti koji su „preplavili region besplatnim vakcinama“ i tako srušili njihovu tržišnu vrednost. Srbija? Rusija i Kina? Koliko se zna, ove dve poslednje su prodavale svoje vakcine, s tim da je umetnost dugo bila u tome da se uopšte dođe do prodavca. Ono što je Srbija vakcinisala okolo po susedstvu, ili „tuđe“ kod sebe, teško je krstiti terminom „preplavljivanje regiona“.
Dva modela vakcinacije
Moj lični favorit iz teksta? To je trenutak kad novinar ćaska sa ministrom, koji mu šeretski namigne i kaže: „Znaš mladac, na prostoru Zapadnog Balkana se sudaraju dva životna modela, jedan evropski i jedan drugačiji. Ali da ga ne imenujemo, pametnom dovoljno!“.
Ono što Šalenberg radi diplomatski i profesionalno, novinar iz njegove pratnje je napravio nediplomatski i neprofesionalno – bacio je pogled s visoka na jednu tužnu sredinu, za čije muke poslednje dve decenije i više EU nije sasvim nevina. U citiranom tekstu su se sudarili i međusobno poništili profesionalni standardi diplomatije i novinarstva.
Diplomatija je izmišljena ne samo da bi se neutralizovale teme za rat, već u prvoj liniji da bi se kamuflirale pozicije superiornosti i inferiornosti. Da veliki i važni razgovaraju s malima i nevažnima, a da ih ne uvrede. To je Šalenberg radio prošle sedmice u Sarajevu i u „pilot projektu“ testirao da li ostali na Zapadnom Balkanu prihvataju takav ton. Ako prođe, prođe.
Novinarstvo je izmišljeno da bi se demistifikovale pozicije superiornosti i inferiornosti u politici i ostalim delovima javnosti. Da bi se detektovale zloupotrebe moći i odvojile od pozicija legitimne moći. Da bi se utvrdila „minima moralia“ sa koje će se progovoriti o činjenicama. Sve ono što spomenuti austrijski novinar nije radio prošle sedmice u Sarajevu jer je morao da bude ministar umesto ministra.
Postoje dva modela da se vakciniše Zapadni Balkan. Jedan da se čeka milost EU koja i dalje nema dovoljno vakcina ni za sebe, i jedan drugačiji.
Naslovna fotografija: Twitter/Oliver Varhelyi
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
