Čas anatomije autošovinizma (1)

Autor „Filosofije palanke“ Radomir Konstantinović je mag domomržnje. A domomržnja – ne samomržnja – jeste ključ za razumevanje autošovinizma i srodnih oblika samoporicanja

„…Vi ste mračni, kao da ste kremen. Treba da se međusobno žestoko sukobite i da dignete buku, jer drugačije ne možete da iskrešete iskru. Ti pojedini isprekidani bljesci služe samo vašoj vlastitoj taštini, ali vam ne pomažu da progledate…

…Jedino kada ptici otvorimo vrata od kaveza, mi uviđamo koliko nas ptica oslobađa. Ma kakva da je stvar koju zatvaramo u kavez, ona nas okiva željama jačim i od samih gvozdenih lanaca. To je baš ono što svet još nije razumeo. Ljudi nastoje da reformišu nešto što je izvan njih samih. Ali jedino što treba reformisati, to je vlastita strast, ništa drugo…

…Držati se laži kao istine, to je ubijati samoga sebe. Oslobodio me Bog od takvog uništavanja sebe…“
Dom i svet, Rabindranat Tagore

Od čega poći? Šta čitati? Na koga se pozvati? U šta uroniti? Kako razumeti? Ne Srbiju, već jednu zlomisao, grozomornu autošovinističku sliku Srbije i Srba. Nažalost, tu nam nisu od pomoći ni marksistički kritičari ni njihovi postkolonijalni rivali. Autošovinizam se ovde kristalisao u jednoj specifičnoj kulturalnoj ravni, koja se redovno izmicala velikim teorijama i urednim slikama, zavodljivim tumačenjima svetskog sistema, „Imperije“ i srodnih pitkih, pojednostavljenih shema.

Srbija leži više na jednom zabranjenom nego zbrkanom identitetskom prostoru. Naš(a) dom(ovina) se ne da ugurati ni u kritikovane i satanizovane, ali umirujuće i stabilišuće, binarnosti, kao što su Zapad/Ostali ili jezgro/(polu)periferija, niti u pokušaje da one budu odbačene i relativizovane. Dakle, kako nas locirati? Odnosno, da postavim jedan mnogo skromniji i možda ostvarljiviji, a i meni važniji cilj – gde smestiti naš autošovinizam?

Palanka i svet

Pitanja kako čitati Konstantinovića i kako čitati kulturu autošovinizma imaju isti odgovor. Ne ulazeći u to koliko je loša i zlomisla, Filosofija palanke nije zapadni tekst – uprkos salati zamršenih reči, lošoj imitaciji filozofiranja, koju je neštedimice nabacivao po tekstu da to prikrije. Njen ključ je na Orijentu. Krenuću od Kalkute, gde je daleke 1916. godine nobelovac Rabindranat Tagore objavio roman Dom i svet. Veliki Satjađit Raj ga je ekranizovao sedam decenija kasnije. Dom i svet bi mogao da bude podnaslov Filosofije palanke, koja, u stvari, predstavlja filosofsku varijaciju na ovu veliku, mada češće umetničku, orijentalnu, kolonijalnu i postkolonijalnu temu.

Da knjizi žrec našeg pomodnog, politički korektnog prezira prema Srbiji i siromašnim Srbima nije želeo da da pežorativan, ali elitistički naslov, Konstantinović je svoje, nažalost uticajno, zlodelo mogao da nazove – „Palanka i svet“. Naravno, on nije jedini nezapadnjak koji „svet“, obično poistovećen sa Zapadom, vidi kao prostor slobode i ljudskih prava, a u „dom“ učitava okove i patologije. Inače, „dom“ je svuda na ne-Zapadu, uglavnom, samo simbolički predstavljao kuću, porodični dom, a u stvarnosti ne toliko domovinu kao državu koliko kao veru i naciju. Ono gde Konstantinović verovatno jeste jedinstven je veličina zla, užasa i bezizlaza koji imputira palanci, našem domu, na čija vrata je odavno, ali za mnoge sa frustrirajućim zakašnjenjem, počela serijski da lupa modernost.

Rol-ap baneri sa reklamom dnevnih novina „Danas“ i likom Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici povodom razgovora o 50. godišnjici objavljivanja „Filozofije palanke“, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)
Rol-ap baneri sa reklamom dnevnih novina „Danas“ i likom Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici povodom razgovora o 50. godišnjici objavljivanja „Filozofije palanke“, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)

Tema i dilema o odnosu između „doma i sveta“ i dan-danas je snažno prisutna u romanima i filmovima nezapadnih autora. Kao dela izloženim javnosti, iako po sebi fokusirana na imaginarno, ona istovremeno odražavaju i mogu da utiču na društvene norme i preokupacije, a predstavljaju i zavodljive lokacije „gde zamislivo postaje vidljivo“. Odnos nezapadnog doma i modernog sveta je uvek složen i protivrečan, pa ne čudi da je inspirisao i pokretao misleće ljude na svim periferijama gde je modernost manje ili više kasnila i mnogo snažnije i nemilosrdnije nego na Zapadu drobila i društva i uvrežene norme koje su ih stabilisala.

Ali, naravno, nisu svi umetnici i mislioci videli isti izvor zala, koja su nastajala u ovom sudaru svetova, i više kalendara nego vremena. Nije bilo slaganja ni oko toga šta izaziva ključne tenzije i lomove. Da li je to „svet“, obično na Orijentu shvaćen kao muški, kompetitivni i materijalistički prostor na kome se zahteva imitiranje Zapada? Ili je to „dom“, koji je – istočnije od zbrkane Srbije, gde su vrednosti „doma“ (i domovine) odgovornost domaćina – ženska sfera. U orijentalnom „domu“ je „pohranjena i prenosi se kulturalna različitost“, ugrožena naletima često raspamećujuće modernosti.

Ali u Srbiji, satanizovanom kolektivističkom društvu preblizu individualističkom Zapadu da bi moglo da održava potrebnu meru samouvažavanja i minimum konsenzusa, dominantne, građanističke elite sve više gube preko potrebnu svest da postojanje „osobene kulture predstavlja glavno opravdanje za postojanje jedne nezavisne političke zajednice“. Pitam se ponekad kako u Srbiji nema još više autošovinizma.

Nezapadna dilema je i šta je tačno „dom“, pa zato uporno stavljam navodnike? Kuća, porodično domaćinstvo, ili, pak, domovina, država? Može to biti i klan, kraj („hud“, i na srblišu naših distinkcija), geto ili (samo)getoizovana zajednica kojoj neko pripada. Pitanja su i čime su nevolje koje su se uselile u uzdrmani „dom“ ublažene? Koje koristi i zadovoljstva on nastavlja da nam donosi? Kakva, pak, zla „svet“ unosi – i onda kada ulazi u „dom“ i kada odete iz njega, obično na Zapad ili u neku blisku metropolu? Da li se javlja potreba za begom iz „doma“ u „svet“ i da li je taj put uopšte moguć? Koliko je težak? Koliko daleko od Srbije počinju prostori sa kojih je, u suštini, takav beg samoubilački? Da li tu poražavajuću potrebu izaziva neizdrživa situacija u domu (kući) ili u nedovoljno slobodnoj, možda autokratskoj ili tiranskoj domovini (državi)?

Možda je motiv u religiji, koja mnogo daje, ali se u nekim zemljama meša u previše toga ličnog, tačnije ono što je privatizovano pod snažnim udarima te okasnele, pa zato još više remetilačke modernosti? Konačno, može li se tek tako živeti bilo u svetu kod kuće bilo kod kuće u svetu, ili zavodljivi „kosmopolitski“ ideal zahteva uporednu vesternizaciju i odbacivanje doma i osećaja sigurnosti i ukorenjenosti koji obećava? Uostalom, nije li nostalgija, koja neretko prati histerično priželjkivani i konačno ostvareni beg u „svet“, samo jedno zakasnelo suočavanje sa bedom pokretačke domomržnje i stvarnošću „sveta“.

Rađanje domomržnje

Konstantinović je mag domomržnje. A domomržnja – ne samomržnja – jeste ključ za razumevanje autošovinizma i srodnih oblika samoporicanja, pa i autošovinističke žudnje za vrtlogom koji će progutati oklevetani dom i odbačeni rod, koji je kod Slučajnih Srba često ozveren. (Oseća li autošovinista tu bar neku nelagodu, ili je zlo toliko da je svaka cena zaslužena?) Sveti Radomir Autošovinistički je i deifikator domomržnje. Proizveo je verovanje koje sugeriše da čak ni nevidljiva ruka neoliberalnog kapitalizma ne može da donese vrlom srpskom autošovinisti istinsko izbavljenje iz, navodno nepromenjivih, anticivilizacijskih okolnosti palanke, čak ni neki mekani amortizer ljubavi ili udobni hedonistički izolator.

Domomržnja ovde čini da vesternizacija domovine – iako, u stvarnosti, pod naletima globalizacije, i pomognuta konzumerskim čarima neoliberalizacije, u velikoj meri neizbežna – za mnoge ne predstavlja opciju. Jer je pozapadnjačenje društva, ulazak palanke „svet“, navodno, uvek nedovoljno i neodrživo, a često shvaćeno i kao nemoguće. Zato se i lični izbor ljutitog autošoviniste svodi ili na mehur, ušuškani, nekontaminirani „dom“, ili na beg u vrli „svet“, na Zapad. Takav odlazak neretko predstavlja mazohistički beg od sebe, stvar identiteta. Sve češće je i posledica nerazumevanja mere u kojoj je zapadni neokolonijalizam depolitizujući, tačnije koliko je zapadna ljubav prema i ovde priznatom, trajno nezavisnom Kosovu ukinula i smislenost naših političkih izbora i odgovornost naših vođa – koje su, ako ne baš birali, onda odabrali u Berlinu, Briselu i Vašingtonu.

Bista filozofa Radomira Konstantinovića izložena u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)
Bista filozofa Radomira Konstantinovića izložena u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)

Probaću da budem još direktniji uz pomoć histeričnog diskursa Olje Bećković i njenih svezubih saboraca, slabih na elitizam i jako ambicioznih. Njihove nove/večne „devedesete“ i „svinjsku huntu“ nam nije podarilo „stado“ krezubih, željno besplatnih sendviča sa parizerom, već liberalna zapadna politička elita, koja komanduje EU i ključnim državama članicama. Ovo političko slepilo dovelo je do samopovređivanja nekih od ovdašnjih zamišljenih spasilaca, tih naših turbokulturnih, mada uglavnom novokomponovanih političkih idiota sa mesijanskim kompleksom.

Baš kao i autošovinizmu, koji neki već imaju u sebi, njihovom samopovređivanju doprinosi i naše decentrirano sopstvo, kulturalno uslovljene nevolje sa samovrednovanjem. Prepoznatljive su u neutaživoj gladi za karakterističnom, antiorijentalnom distinkcijom i urbanim društvenim kapitalom, što može voditi sasvim nepotrebnim ali jako neprijatnim ličnim posledicama. Naročito kada se spoji sa samorazumevanjem izgrađenim oko, često takođe histeričnog, gađenja prema domovini.

Nažalost, po pravilu, ovi pretripovani spasioci Srbiju istovremeno ne znaju, dok, fokusirani samo na ružno, veruju da o njoj sve znaju. Na to se obično nadoveže suštinsko nepoznavanje kako idealizovanog sveta-Zapada tako i zašećerenog balkanskog okruženja, posebno gradova-žrtava, kao što je nekada multietničko Sarajevo. Danas jedno od mnogih mesta nabijenih mržnjom prema Srbima i etnički ne očišćenih, već sterilisanih.

Miris septičke jame

Odnos između doma i sveta obično odražavaju lična iskustva, društveni i klasni položaj pripadnika elite, često pisaca i reditelja, koji nam uokviravaju taj odnos i serviraju odabrana tumačenja. I njihove lične, kao i društvene okolnosti često su jedinstvene i posredovane kontradiktornim impulsima i potrebama. Mada u Srbiji tu uvek treba imati u vidu autokolonijalizam, koji ne mora da bude profiterski – mada, naročito kada je reč o skupoj, filmskoj umetnosti, logika finansiranja i budžetiranja prosto vuče ambicije i strasti ka zamračenoj, srboskeptičnoj prečici. To je očito ne samo u pojedinim filmovima već u celokupnom opusu nekih naših reditelja. Samocenzurisaću se ovde, ali mogu da kažem da razlozi za masovno stvaranje ružne i preteće filmske slike našeg zajedničkog „doma“ mogu biti i naivni (iskreni, spontani autorasizam) i strateški („Od nas [Srba] se to očekuje“). Situacija je još gora u književnosti, niskobudžetskoj umetničkoj praksi, dok je posebno paradigmatična u likovnim umetnostima.

Egzistencije vizuelnih umetnika zavise skoro isključivo od moćnih autokolonijalnih „kuratora“, slabih na „Soroš realizam“ i povezane načine „suočavanja sa zločinima“ i artističkog klečanja. Zato ne čudi da su ovde na „Olimpu“ likovnih i srodnih umetnosti uglavnom primeri najgoreg autošovinizma, upadljivo prisutnog u radovima Raše Todosijevića i Milice Tomić. „SERBOPERFUME: le fleur de la cloac“, artistički se izražava slučajno naš Raša, dok je Milica na svoju prelepu glavu stavila čak „Četiri lica Omarske“ pa joj se pomutio pogled. Zaslepljena, da li Omarskom da li domomržnjom, ova multimedijalna umetnica je, između ostalog, pobrkala kalašnjikove u rukama prolaznika u izraelskim gradovima i šetača u obližnjim izletištima sa prizorima iz Beograda devedesetih.

A možda je samo bila jako umorna posle „Marša mira-puta slobode“ od Srebrenice do Tuzle i iscrpljena od snimanja „ispovednog video zapisa o putovanju [iz Beograda, naravno] u središte postgenocidne traume, u Srebrenicu, u svet žena bez muškaraca, kuća bez porodica, sela bez ljudi…“, koji je kasnije pretočila u rad „Sigurnost u putu” (2007-2008). Ne treba da čudi da smo uz bednu autošovinističku politiku dobili još jadniju i jeftiniju autošovinističku umetnost, koja izbeljuje i, što je ključno, posrbljuje „srce tame“ i gurka Aušvic i Buhenvald pod tepih Srebrenice i Omarske.

Multimedijalna umetnica Milica Tomić (Foto: Snimak ekrana/Kunsthalle Wien)
Multimedijalna umetnica Milica Tomić (Foto: Snimak ekrana/Kunsthalle Wien)

Naravno, i iza artistički izraženog slučajnosrpskog samorazumevanja – gde se Srbija uglavnom pojavljuje u najtamnijim nijansama sive – štrče starije „žensko pitanje“ i novije „homoseksualno pitanje“. Tačnije, činjenice da ove dve omiljene ljudskopravaške teme Hilari Klinton i sličnih neokolonijalnih „liberala“ – lično je odavno postalo antipolitičko – ovde još nisu sasvim ugurane u nama tuđu, nametnutu zapadnocentričnu mustru. Kao i (skoro) svuda na ne-Zapadu, rodne i LGBT+ alatke depolitizacije i desuverenizacije izazivaju kulturalnu i političku nelagodu i otpor.

Ali, on ovde ima i neke specifičnosti. Jedan od važnijih je činjenica da naš položaj evropske krajine, i to jedne, iz ugla Zapada sumnjive, ako ne i neprijateljske krajine, čini da homokolonijalizam i imperijalni feminizam postanu instrumentalni mehanizmi neokolonijalnog inženjeringa i mešanja. Zato u Srbiji nije reč samo o „apstraktnoj univerzalnosti ’ljudskih prava’“, odvojenih od njihove (zapadne) istoričnosti i smeštene u antipolitičku naddeterminaciju, koju karakteriše strana, uvezena vremenska ravan („Došlo je vreme!“).

Ovde se iza oglednog slučaja homokolonijalizma krije „hrononormativnost“, koja podrazumeva ne toliko sada i odmah koliko juče. Tu nastaje taj teški, zatamnjujući oblak, koji se nadvija nad decenijama klevetanim srpskim društvom i čini da i Slučajnima i mnogim strancima Srbija deluje još mračnije. Uostalom, svuda na ne-Zapadu – a Srbija je društvo, citiraću dragog prijatelja, „na pola zapadno, ali na dubljem, fundamentalnom nivou smo Orijent, u sebi, u kičmi, i onda je na to nakalemljeno neko zapadno iskustvo“ – jezik ljudskih prava, oslonjen na brojne lažne univerzalnosti i kamufliran crvenom maramom urgentnosti, postao je jezik neokolonijalne dominacije i obespravljivanja prezrenih masa, siromašne većine, u ime privilegovanih manjina i margina dragih kapitalu.

Dobra Srpkinja, loš Srbin

Stalno nova merila za procenu sumnjivih nezapadnih modernosti, po pravilu ljudskopravaška i manjinarska, posebno su pogodna za oportunističko targetiranje nezapadnih sumnjivaca, „loših“ naroda (Srbi) i vera (muslimani). Pozvaću se i ovde, po ko zna koji put, na Mahmuda Mamdanija i njegove „dobre muslimane, loše muslimane“. Neokolonijalizam je Srbe podelio na „dobre“, što znači slučajne, kojima je sve dozvoljeno, naravno pod uslovom da im je mimikrija „ispravna“, da deluje uverljivo, i „loše“, u koje spadamo, na primer, Slobodan Antonić i ja. (Ali ne i Aleksandar Vučić, koji se, i dalje mu se to priznaje, vešto preusmerio na vertikali prihvatljivosti, na kojoj su Srbi uokvireni kao pretnja i zlo po „fabričkim podešavanjima“.)

Ipak, i najnovija neokolonijalna konstelacija je Srbiju u celini ostavila u zoni sumnjivih periferija, sklonih otpadništvu, uokvirenih kao „lokacije fobije“ i „rusofilije“, kojima se nikada ne sme sasvim verovati. Pri tome, kao deo osmanskog carstva i ekumene koja ga je nadživela, Srbija nije direktno komunicirala samo sa zapadnim jezgrom modernosti već i sa orijentalnim periferijama, od kojih su neke bile mnogo više klevetane i satanizovane od balkanske. Ova istorija je utisnula i taj pečat „pustog turskog“, koji užasava naše imaginarne „prave“ Evropljane i prihranjuje kulturu autošovinizma.

Atmosfera u jednoj beogradskoj kafani u Skadarliji (Foto: Snimak ekrana/Serbia-Visit)
Atmosfera u jednoj beogradskoj kafani u Skadarliji (Foto: Snimak ekrana/Serbia-Visit)

„Kultura balkanska je primitivno-tradicionalistička, što znači da nije racionalistička i tehnicistička i da, samim tim, njena budućnost ni u kom slučaju ne mora da bude evropska,“ piše Konstantinović. Da ne komentarišem autošovinističke svinjarije u ovoj rečenici, zadržaću se na uokviravanju Evrope. Budućnost Srbije će u svakom slučaju biti evropska, ali drugačije evropska. Biće evropska na način koji bi naši domomrziteljski ziloti i njihovi briselski sponzori i mentori da zauvek izgnaju iz evropejstva. Ne samo u Briselu, Berlinu i Helsinkiju, i ovde ima mnogo onih koje zbunjuje činjenica da je Srbija evropska, ali nije zapadna – niti to može postati. Zato ni naša modernost ne može biti ona originalna, zapadna, koju mnogi smatraju jedinom ispravnom i pravom modernošću.

I na ovom našem „bliskom“ ne-Zapadu – koji je, istovremeno, i ne samo ne-Zapad – zahteva se stalna potvrda (ispravne) modernosti. Naravno, kao dokaz da smo mi sami, kao narod, ispravni, da nismo bolesni ili, kako voli da veruje Latinkino jato, neizlečivi. Nažalost, tu potvrdu nije moguće obezbediti, jer svaka nastajuća, „zakasnela“ modernost, pa i naša, iako evropska, mora biti drugačija, jedinstvena i alternativna, što Slučajni Srbi, zaslepljeni Zapadom, i njihovi saveznici iz redova manjina redovno tumače kao patološku.

I u Srbiji na Istoku, iako nije iskusila klasični kolonijalizam, relevantna je jedan od temeljnih postavki „antikolonijalnog projekta“ i njegovog oslonca, „antikolonijalnog nacionalizma“ (mada kod nas samo jednog dela) elite – „mimikrija zapadnog materijalnog napretka, ali odbijanje zapadnog duhovnog uticaja“. Važna razlika u odnosu na orijentalne zemlje, objekte klasičnog kolonijalizma, a to je i jedna od vododelnica dva zamračena zapadna pogleda, orijentalizma i balkanizma, jeste da je već na malo daljem Istoku mimikrija (spoljnog) „sveta“, Zapada, muški domen, dok su prvenstveno žene „zadužene za reprodukovanje autohtone kulture unutar doma“, kako nam govori i Tagore.

U Srbiji, na najbližem (jugo)istoku, dobili smo važnu inverziju. „Svet“ je postao domen žena, mada više privilegovanih nego emancipovanih – feministkinja, ćerki komunizma, Evropljanki, „preživelih“, „terminatorki pičkopaćenika“, itd. Ružni i preteći „dom“, navodno ubilačka autohtonost domovine u čiju srž je Konstantinović smestio „srpski nacizam“, jeste, pak, muški posao. Balkan, a iznad svega najoklevetanija, prezrena i bestijalizovana Srbija je „muškog roda“. Navodno prostor ne „ranjenog“ već onog „najtoksičnijeg“, razgoropađenog maskuliniteta koji se ne da.

Zato Mamdanijevo „dobar musliman, loš musliman“ na našem izmaknutom, Saidovoj kritici orijentalizma neuhvatljivom evropskom prostoru, u stvari postaje jedna lažirana rodna suprotnost – „dobra Srpkinja, loš Srbin“. Naravno, pod uslovom da Srbin nije gej, kvir i homoseksualan; LGBT+ ili šta je već verifikovala hegemona homonacionalistička konstelacija. Zbrka je ovde toliko velika da je često apsurdna.

Scena sa „Parade ponosa“ u Beogradu, 17. septembar 2017. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Scena sa „Parade ponosa“ u Beogradu, 17. septembar 2017. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Tako jedna uticajna autošovinistička feministkinja – za koju nigde istočnije ne može da postoji ništa gore, ružnije i represivnije od iluzije o Srbiji, koju je cementirala u svom šupljem mozgu – „citira“ reči Edvarda Saida kao odbranu orijentalističkog zamagljivanja i ocrnjivanja, iako se radi o njegovoj nemilosrdnoj kritici istog. Mada, umesto „majke“ Latinke, ima „oca“ Radomira – srpska domomržnja je „ženskog roda“. Sve gušću i dublju rizomsku strukturu domomržnje i razorni potencijal kulture autošovinizma simbolizuju Radina Vučetić, Biljana Srbljanović, Magda Janjić i Svetlana Lukić – a ne Petar Luković, Svetislav Basara, Dragan Bursać ili Nikola Samardžić.

 

Drugi deo teksta možete pročitati OVDE.

 

Zoran Ćirjaković je politikolog i bivši predavač na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija:

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u